Majsterova borba za severnu granicu
Majsterova borba za severnu granicu je izraz kojim se označava deo aktivnosti u borbi za severnu granicu koje je osmišljavao i sprovodio Rudolf Majster u periodu od novembra 1918. do januara 1920, bez saglasnosti i podrške Vlade SHS u Ljubljani ili Beogradu, komandujući naoružanim odredima poznatim pod nazivom „Majsterovi borci“ koje su činili slovenački dobrovoljci i plaćeni srpski vojnici i oficiri, povratnici iz austrougarskog zarobljeništva.
Nastanak problema utvrđivanja severne granice Kraljevine SHS[uredi | uredi izvor]
Poslanici austrijskog parlamenta nemačke nacionalnosti izabrani na poslednjim predratnim izborima 1911. su se sastali 21. oktobra 1918. u Beču i formirali „Privremenu Nacionalnu Skupštinu Nemačke Austrije“[1]. Pošto je u tom trenutku Karl I od Austrije još uvek bio na vlasti, formalno je postojala Austrougarska monarhija. Privremena Nacionalna Skupština Nemačke Austrije proglašava samostalnu nezavisnu državu Nemačku Austriju 30. oktobra 1918. još uvek monarhiju. Posle ustanovljavanja Nemačke Republike, dan posle abdikacije Karla I, 12. novembra 1918. Nacionalna Skupština je jednoglasno donela odluku o ustanovljavanju Nemačke Austrije kao demokratske republike. Tom prilikom je sastavljen privremeni ustav kojim je definisano da je Nemačka Austrija deo Nemačke Republike (u članu 1). Na sednici održanoj 22. novembra 1918. su teritorijom Nemačke Austrije pored nekadašnjih austrougarskih pokrajina u kojima su Nemci većina, deklarisani i delovi Češke i Moravske većinski naseljeni nemačkim stanovništvom. Što se tiče Štajerske i Koruške, Saveznim zakonom u delu koji se odnosi na granice je u članu 1 navedeno da se teritorijom Nemačke Austrije Proglašavaju i oni delovi ".. pokrajina Štajerske i Koruške osim homogenih područja jugoslovenskih naseobina."[2] U narednom periodu dolazi do sukoba Nemačke Austrije sa novonastalim državama na teritoriji bivše Austrougarske vezanim za međusobno razgraničavanje.
Konkretno problem definisanja granice Austrije i Kraljevine SHS je nastao zato što dve novonastale države nisu u potpunosti poštovale princip demokratskog opredeljivanja stanovništva koje su same deklarisale. Na primer, Austrija je definisala svojom teritorijom celu Korušku, uključujući i njen južni deo pretežno naseljen Slovencima (60%), a Slovenačka Vlada SHS je, na primer, definisala svojom teritorijom Maribor iako je ovaj pogranični grad Donje Štajerske pretežno (80%) naseljen Nemcima. Zbog toga je došlo do problema utvrđivanja granice Austrije i Kraljevine SHS u delu dve bivše pokrajine Austrougarske:
- Maribor u Donjoj Štajerskoj
- Južna Koruška
Etnička struktura stanovništva Donje Štajerske početkom ХХ veka[uredi | uredi izvor]
Većinu gradova na teritoriji današnje Slovenije su osnovali Nemci ili nemački feudalci koji su u njima naselili većinski nemačke građane. Broj Nemaca u gradovima se kasnije povećavao kroz imigraciju i asimilaciju brojčano i ekonomski slabijih slovenačkih doseljenika. U gradovima Celje, Ptuj i Maribor su nemački građani zadržali brojčanu prednost sve do raspada Habsburške Monarhije, dok su u ostalim gradovima i tada predstavljali ekonomski i socijalno važnu manjinu. Sve do buđenja slovenačke nacionalne svesti polovinom 19. veka kada počinje politička borba Slovenaca za jednakost sa Nemcima, odnosi između dve etničke grupe su bili dobri.[3]
Austrougarska je redovno obavljala popise na svojoj teritoriji počev od 1869.[4](jezik: engleski)
Početkom ХХ veka su održana dva popisa i to 1900. i 1910. godine. U ovim popisima stanovništvo nije popisivano po kriterijumu etničke pripadnosti. Etnička struktura stanovništva Donje Štajerske se jedino može na indirektan način pretpostaviti, na osnovu podataka o jeziku za koji se opredelilo popisivano stanovništvo u onim naseljima koja su bila predmet popisa tih godina.
- In den Kronländern der österreichischen Reichshälfte
Umgangssprachen 1910:
| Pokrajina | Hauptumgangssprache | ostali jezici (više od 2%) |
|---|---|---|
| Bohemija | češki (63,2%) | nemački (36,8%) |
| Dalmacija | hrvatski (96,2%)[nepouzdan izvor?] | italijanski (2,8%) |
| Galicija | poljski (58,6%) | ukrajinski (40,2%) |
| Gornja Austrija | nemački (95,9%) | češki (3,8%) |
| Donja Austrija | nemački (99,7%) | |
| Bukovina | Ukrajinski (38,4%) | Rumunski (34,4%), Nemački (21,2%), Poljski (4,6%) |
| Koruška | nemački (78,6%) | slovenački (21,2%) |
| Kranjska | slovenački (94,4%) | nemački (5,4%) |
| Salcburg | nemački (99,7%) | |
| Šlezija | nemački (43,9%) | poljski (31,7%), češki (24,3%) |
| Štajerska | nemački (70,5%) | slovenački (29,4%) |
| Moravski | češki (71,8%) | nemački (27,6%) |
| Tirol | nemački (57,3%) | italijanski (42,1%) |
| Primorska | slovenački (37,3%) | italijanski (34,5%), hrvatski (24,4%), nemački (2,5%) |
| Forarlberg | nemački (95,4%) | italijanski (4,4%) |
- [5](jezik: nemački)[nepouzdan izvor?]
Očigledno je da je slovenačko stanovništvo imalo apsolutnu većinu samo u Kranjskoj pokrajini, a relativnu u Primorskoj pokrajini. U Štajerskoj je učešće Slovenaca 29,40% u ukupnom stanovništvu a Nemaca 70,50%. U sva tri velika grada u Donjoj Štajerskoj većinu građana čine Nemci (Maribor, Celje i Ptuj).
Maribor[uredi | uredi izvor]
Popisom iz 1910. je evidentirano da su u Mariboru 80,92% građana činili Nemci[6].
Od kraja septembra 1918. do početka 1919. su se u Mariboru, gotovo svakodnevno, odvijali važni događaji koji će presudno uticati na buduću sudbinu većine građana Maribora i ostalih delova Donje Štajerske.
Krajem Prvog svetskog rata na teritorijama u okviru Austrougarske koje su bile većinski naseljene slovenačkim stanovništvom, osnivaju se Nacionalni saveti u cilju realizacije Majske Deklaracije (donete od strane Jugoslovenskog odbora) kojom se traži osnivanje zajedničke južnoslovenske države na svim teritorijama na kojima u većini žive južnoslovenski narodi.
Grupa građana slovenačke nacionalnosti 26. septembra 1918. je u Mariboru osnovala Nacionalni savet za Štajersku, pod upravom dr. Karela Vestovšeka, i uz posebnu ulogu u njemu i dr. Frana Rosine, dr. Frana Kovačiča i dr. Ivana Senekovića. Ovo je u tom periodu jedini slučaj da je neki slovenački Nacionalni savet osnovan na teritoriji na kojoj je većinsko stanovništvo germanskog porekla. Ovaj savet je tokom druge polovine oktobra 1918. godine pokušavao da nametne Gradskom Veću Maribora obaveznu konsultativnu ulogu prilikom donošenja svih odluka.
Građani Maribora 30. oktobra 1918. su potvrdili status Maribora kao sastavnog dela Nemačke Austrije, odlukom donetom na sednici Gradskog Veća Maribora. Ova odluka se odnosila samo na Maribor, a ne i na ostale gradove u Donjoj Štajerskoj naseljene pretežno građanima nemačke nacionalnosti (Ptuj i Celje) ili slovenačke nacionalnosti (ostala naselja u Donjoj Štajerskoj).
Rudolf Majster je u Narodnom domu u Mariboru 31. oktobra 1918. okupio slovenačke oficire iz mariborske kasarne (koji su bili malobrojniji od oficira germanskog porekla) i dogovorio organizovanu zajedničku borbu u cilju određivanja statusa Maribora i ostalog dela Donje Štajerske.
U Ljubljani je 31. oktobra 1918. je formirana slovenačka Narodna Vlada SHS, sastavljena od 12 povereništava. Za predsednika vlade je imenovan vitez Josip Pogačnik. Pogačnik je poslao poruku austrijskom predsedniku vlade da je slovenačka Narodna Vlada SHS preuzela kontrolu nad celokupnom slovenačkom teritorijom osim u Prekmurju. Nacionalni Savet je sve zakonodavne i izvršne funkcije preneo na Narodnu Vladu SHS njenim osnivanjem, i ubuduće nema suštinski značaj.
Celje[uredi | uredi izvor]
Popisom iz 1910. je evidentirano da su u Celju 66,80% građana činili Nemci[6]. Tokom novembra 1918. su Slovenci u Celju preuzeli kontrolu nad neslovenačkim oficirima i raspustili neslovenačke oficire. Pošto je izgubilo stvarnu moć, Gradsko Veće Celja (u kojem su većinu činili Nemci) je podnelo ostavku.
Ptuj[uredi | uredi izvor]
Popisom iz 1910. je evidentirano da su u Ptuju 79,39% građana činili Nemci[7]. Nemačka Civilna Straža je 7. novembra 1918. razoružana od strane slovenačke jedinice koja je došla iz Ljubljane i koja je do kraja novembra raspustila Gradsko Veće Ptuja.
Majsterovo proglašenje Maribora „jugoslovenskim posedom“[uredi | uredi izvor]
Gradonačelnik Antun Holik je 1. novembra 1918. sazvao sastanak u pisarnici kasarne u Mariborskom Melju u cilju realizacije povelje austrijskog vojnog ministarstva kojom je definisana uloga austrijske vojske u održavanju reda u vojsci i naseljenim mestima. Rudolf Majster je na ovom sastanku „proglasio“ Maribor i Donju Štajersku jugoslovenskom teritorijom davanjem „odlučne izjave“. Tekst njegove izjave je glasio: "Maribor proglašavam za „jugoslovenski posed“ i u ime svoje vlade preuzimam vojnu upravu nad njim i celom Donjom Štajerskom". Ovu izjavu je dao pred okupljenim oficirima i pred Gradonačelnikom Maribora, potpukovnikom Antunom Holikom. Majster nije nikada naveo osnov za proglašenje Maribora „jugoslovenskim posedom“ a ni naziv države čijim posedom je Maribor proglasio. Imajući u vidu da je Kraljevina SHS osnovana 1. decembra 1918. godine jasno je da nije postojala ni država ni vlada u čije ime je Majster ovlašćen za ovakav čin.
Pošto je Rudolf Majster uvideo da, zbog niskog čina, nema dovoljno autoriteta, na njegov predlog, Nacionalni Savet za Štajersku mu je dodelio čin generala[8](jezik: slovenački) .
Istog dana je Majster formirao paravojnu oružanu formaciju, naoružanu grupu od odabranih vojnika i oficira (oko 160 vojnika i 16 oficira) slovenačke nacionalnosti koja je preuzela kontrolu nad kasarnom u Mariborskom Melju.
„Majstrovi Borci“ i Šucver (nem. Schutzwehr)[uredi | uredi izvor]
Građani Maribora reaguju na Majsterovo zaposedanje kasarne u Mariboru i na činjenicu da se železnicom kroz Maribor transportuje veliki broj vojnika koji se vraćaju posle raspada Austrougarske vojske, tako što odlukom opštinskog saveta 3. novembra 1918. formiraju naoružane odrede pod nazivom Šucver Marburger Schutzwehr (mariborska odbrana bezbednosti) sa zadatkom da obezbede poštovanje reda i zakona u Mariboru, pošto je Rudolf Majster raspustio Austrijsku vojsku u Mariboru kojoj je ukazom austrijskog ministarstva poveren ovaj posao. Pripadnike ovih odreda Slovenci su nazvali Zelena Garda, zbog njihovih zeleno-belih oznaka[9](jezik: slovenački) .
Majster putuje u Ljubljanu gde Vladi SHS 5. novembra 1918. predlaže da sprovede hitnu mobilizaciju. Vlada SHS odbija Majsterov predlog i on se zatim vraća u Maribor.
Majster rešava da silom preuzme kontrolu nad Mariborom i 9. novembra 1918. ipak proglašava mobilizaciju. U svom pozivu je za datum javljanja na mobilizaciju naveo 18. novembar 1918.[10](jezik: slovenački). Građani Maribora 12. novembra 1918. potvrđuju odluku o proglašenju Maribora sastavnim delom nemačke Austrije. Tada Majster prepušta Šucveru (pod komandom potpukovnika Kodoliča (Kodolitsch)) određene pozicije koje su do tada kontrolisali njegovi borci. Zadržava samo najvažnije pozicije (skladište municije u Bohovi, glavnu železničku stanicu i kasarnu). Cilj mu je bio da prikrije svoje prave namere i da pripadnike Šucvera razbije na više malobrojnih stražarskih posada.
Na dan javljanja na mobilizaciju, 18. novembra 1918. odziv je bio veoma slab, ali se narednih nekoliko dana poboljšava, pogotovo kada se pozivu odazivaju dobrovoljci sa područja Slovenske Gorice koji vozom, okićenim slovenačkim zastavama, iz Ljutomera dolaze u Maribor. Majster okuplja pristigle dobrovoljce i organizuje ih da postrojeni marširaju mariborskim ulicama. Ovakve aktivnosti izazivaju napetosti i pojedinačne sukobe između Šucvera i Majsetrovih boraca koji u jednom incidentu rezultuju pogibijom pripadnika Majsterovih boraca, Franca Vauhnika.
Sa ukupno oko 4.000 mobilisanih osoba 21. novembra 1918. Majster formira „mariborsku diviziju“ na čije čelo postavlja potpukovnika Avgusta Škabara. Ova jedinica je u narednim danima bila više poznata pod nazivom „Majsterovi borci”.
Majsterovo razoružavanje straža Šucvera i osvajanje Maribora[uredi | uredi izvor]
Rudolf Majster je posle rata napisao tekst „Mariborski Šucver“ (Marburger Schutzwehr – sloven. Mariborska varnostna straža) u kojem je detaljno opisao kako je (na niže rekonstruisani način) izvršio razoružavanje Šucvera.
Na Majsterov zahtev, dr Leskovar je ujutru 22. novembra 1918. otputovao u Ljubljanu kako bi od Vlade SHS tražio dozvolu za razoružavanje Šucvera. On se vratio u 20 časova uveče i predao Majsteru važnu naredbu sledeće sadržine:
Narodna vlada SHS
Uprava 2. vojnog odseka
Ljubljana
Pograničnoj štajerskoj upravi SHS u Mariboru
Budući da je jačina „slovenačke mariborske posade“ sada takva, da bez drugih straža može održati red, to se naređuje, da se sve straže (štajerska garda) pozovu da odlože oružje, odnosno, ako se ne odazovu tom pozivu, da se po zapovesti gen. Majstera razoružaju.
Ljubljana, 22. novembra 18.
dr. Pogačnik
Naredba je pisana rukom, bez broja pod kojim je zavodi onaj ko je izdaje (te je Majster kod sebe zaveo pod rednim brojem 7), potpisana od strane dr Lovre Pogačnika, povjerenika Vlade SHS za narodnu odbranu. Majster je u svom tekstu naveo da je naredbu potpisao Joža Pogačnik. Tada je Lovro Pogačnik bio poverenik slovenačke Vlade SHS za narodnu odbranu, a Josip Pogačnik (kojem bi nadimak mogao možda da bude Joža) predsednik ove Vlade, nije imao titulu doktora nego viteza. Bez uvida u originalni dokument nije moguće doneti zaključak tome ko je napravio grešku prilikom sastavljanja ove naredbe. U zaglavlju naredbe je upisana „Komanda drugog vojnog odseka u Ljubljani“ kao institucija koja je izdala naredbu „Pograničnoj štajerskoj upravi Vlade SHS u Mariboru“. Ovu naredbu je Dr. Leskovar zajedno sa Majsterom doneo u Majsterovu kancelariju, gde su ih čekali po prethodnom dogovoru pozvani određeni članovi Nacionalnog saveta za Štajersku. Majster je u svom gore pomenutom tekstu naveo da je naredba napisana na hrvatskom jeziku.
Majster je odlučio da hitnom realizacijom svog unapred pripremljenog plana za razoružanje Šucvera uskrati mogućnost „pograničnoj štajerskoj upravi Vlade SHS“ da izvrši naredbu vlade SHS i pozove straže Šucvera da odlože oružje. Kao motiv za takav postupak je naveo pokušaj da izbegne krvoproliće koje bi, kako je tvrdio, nastalo ako bi straže Šucvera bile upoznate sa namerom Majstera da ih razoruža. Naredbom izdatom već u 21:15 je formirao četiri jedinice različitih snaga za razoružavanje pojedinačnih straža Šucvera i nekoliko jedinica za zaposedanje najznačajnijih objekata u Mariboru. Svaka od pomenutih jedinica je bila višestruko brojnija od straža Šucvera koje je trebalo da razoruža. Pored jedinica „Majstrovih boraca“ (u čijem sastavu su se nalazile u dve jedinice za razoružanje pomenute po „pola čete Srba") u ovoj akciji je učestvovala i četa Brdskog streljačkog puka iz Ljubljane (nije navedeno zbog čega se ova četa nalazila u Mariboru te noći) i (u jedan sat posle ponoći 23. novembra) pristigle tri čete Celjskog pešadijskog puka koje je poslao poručnik Pavlin.
Plašeći se da bi Šucver u protivnapadu mogao napasti njegovu kuću i porodicu, Majster je 22. novembra uveče poslao svoju ženu i decu u Celje.
Te noći 23. novembra 1918. u tri sata je temperatura bila -8°C. U četiri sata ujutru je za 47 minuta Zelena Garda bila razoružana. Žrtava je bilo samo na strani Šucvera. Dvojica ranjenih. Poručnik Gugl Emil je teško ranjen u trbuh, a lakše stražar Lircer.
Majster je u svom delu konstatovao da se tog dana „mariborski Nemci“ nisu nigde mogli videti, pa su „naše domaćice" obavljale velike kupovine po značajno sniženim cenama.
Pošto su Rudolf Majster i njegovi saborci navodno dobijali preteća anonimna pisma na osnovu kojih su zaključili da bi moglo da bude otpora u preuzimanju vlasti u Mariboru, 31. novembra 1918. Rudolf Majster je naredio i sproveo hapšenje najuglednijih mariborskih građana nemačke nacionalnosti (dvadeset jednog) i držao ih kao taoce[11]. Tek posle takvih priprema je preuzeo vlast postavljanjem novog mariborskog župana Vilka Fajfera (Vilko Pfeifer).
Majsterovo zaposedanje naselja na jugu Gornje Štajerske i Koruškoj (sporazum Majster - Pasi)[uredi | uredi izvor]
Severno od Maribora, na reci Muri, se nalazi mesto Špilje (Spielfeld) iz kojeg se može preći Mura i ući u Gornju Štajersku. Majstrovi borci su 25. novembra 1918. zauzeli Špilje. Isprovocirana ovakvim tempom zaposedanja svoje teritorije, vlada Nemačke Austrije je ovlastila pukovnika Rudolfa Pasija da u njeno ime pregovara sa Rudolfom Majsterom. Rudolf Majster i pukovnik Rudolf Pasi su 27. novembra 1918. potpisali sporazum kojim se dozvoljava da „jugoslovenske“ čete zaposednu naselja Lučane (Lichendorf), Radgona (Bad Radkersburg), Cmurek (Mureck), Radlje (Marenberg) i Muta. Muta se nalazi u Koruškoj, na teritoriji današnje Slovenije, a ostala naselja na jugu Gornje Štajerske u dolini uz levu obalu reke Mure, na teritoriji današnje Austrije. „Majstrovi borci“ su istog dana po potpisivanju sporazuma Majster - Pasi zaposeli sela koja su ovim sporazumom bila prepuštena Majstrovim borcima. Sva navedena naselja se danas nalaze na teritoriji Austrije. Dva najveća naselja koja su zaposeli Majstrovi borci su bila obuhvaćena popisom iz 1910. i u njima je etnički sastav bio sledeći[6]:
- Cmurek (20.242 tj. 86,97% Nemaca i 2.541 tj. 10,91% Slovenaca)
- Radgona (32.835 tj. 83,70% Nemaca i 3.288 tj. 8,38% Slovenaca)
Na osnovu formulacije iz sporazuma o „jugoslovenskim jedinicama Rudolfa Majstera“ i na osnovu podataka iz ostalih objavljenih tekstova o ovim događajima možda se može zaključiti da je pukovnik Pasi, prilikom pregovora u cilju sklapanja sporazuma sa Majsterom, bio zavaran prisustvom određenog broja srpskih dobrovoljaca koji su se, obučeni u stare uniforme srpske vojske, tokom novembra 1918, u povratku iz austrougarskog zarobljeništva, odazvali na poziv Rudolfa Majstera da se priključe njegovim jedinicama i koje je on postavio u prve redove vojske kako bi zavarali austrijske oficire.
Pored gore navedenih sela, na osnovu istog sporazuma Majster - Pasi jedinice dobrovoljaca iz Celja pod komandom Franje Malgaja su zaposele Mežičku dolinu na jugu Koruške, Pliberk i Velikovec (Völkermarkt), a jedinica dobrovoljaca pristiglih iz Ljubljane je zaposela Dravograd, Labot i Šentpavel.
Vlada SHS u Ljubljani ne samo da nije dala ovlašćenje Majsteru za sklapanje ovog sporazuma, već nije čak bila ni informisana o njemu.[12] Odmah po dobijanju informacija od strane državnog ureda Nemačke Austrije iz Beča (koji u telegramu poslatom Vladi SHS izražava zadovoljstvo zbog postignutog sporazuma) o postojanju ovakvog sporazuma Vlada SHS je održala sednicu 30. novembra 1918. i proglasila sporazum Majster - Pasi ništavnim (Zapisnik Narodne Vlade SHS u Ljubljani (ARS, AS 60, škatla 11, p.e. 218)). U tekstu zapisnika Vlada SHS je konstatovala da je obaveštena prvo telefonskim putem od strane državnog ureda iz Beča, a zatim i telegrafski, o sklapanju sporazuma između generala Leitbaha i pukovnika Pasija sa austrijske i Majstera sa strane „jugoslovenskih jedinica“. U ovom zapisniku Vlada SHS je konstatovala da nije izvršila ratifikaciju ovog sporazuma i da imenovani oficiri nisu bili ovlašćeni da ga sklope te se ovaj sporazum imao smatrati ništavnim.
Postoje i zapisi da je Vlada SHS odbila da ratifikuje ovaj sporazum jer je protiv njega bila vlada Koruške i Štajerske[13].
Mariborski mirovni sporazum[uredi | uredi izvor]
Nemačka Austrija je, podstaknuta januarskim krvoprolićem na ulicama Maribora, 4. februara 1919. započela vojnu ofanzivu na naselja na jugu Gornje Štajerske, koja su zaposeli Majstrovi borci. Borbe su obustavljene 10. februara 1919. kada je došlo do mirovnih pregovora uz posredovanje Francuske, čija se vojna misija nalazila u Mariboru. Pregovori između Slovenačke Vlade SHS i Nemačke Austrije su završeni 13. februara 1919. potpisivanjem mariborskog mirovnog sporazuma na osnovu kojeg su se odredi slovenačke vojske povukli iz Lučana i Cmureka.[11](jezik: slovenački)
Mariborska krvava nedelja[uredi | uredi izvor]
Mariborska krvava nedelja je naziv događaja koji se odigrao u ponedeljak, 27. januara 1919. u Mariboru. Tog dana su u Maribor dolazili predstavnici američke Kulidžove komisije (US-Coolidge-Kommission) koju je u Beču osnovala Američka komisija za mirovne pregovore (American Commission to Negotiate Peace) u cilju utvrđivanja stanja na teritoriji bivše Austrougarske[14]. Vođa predstavnika ove komisije je bio potpukovnik Šerman Majls (Sherman Miles).
Cilj dolaska ove komisije je bio utvrđivanje etničke strukture Maribora, zbog toga što je novoosnovana Republika Nemačka Austrija potraživala teritoriju koju obuhvataju pretežno nemačka govorna područja Maribora i okoline. Građani Maribora nemačkog porekla su organizovali demonstracije na ovaj dan kako bi američkoj komisiji pokazali da Maribor pripada Nemcima. Još pre nego što je komisija došla do Maribora, u mestu Košaki, su građani nemačke nacionalnosti zaustavili automobil sa članovima američke komisije i informisali članove komisije da je Maribor nemačko mesto pod slovenačkom okupacijom.[11](jezik: slovenački) U gradu Mariboru su bile istaknute nemačke zastave, a sa javnih ustanova sklonjene slovenačke zastave. Na trgu u centru grada su se okupili građani nemačke nacionalnosti noseći austrijske i nemačke zastave. Po austrijskim izvorima bilo ih je više od 10.000. Postoje razlike u proceni broja okupljenih građana kao i u načinu tretiranja ovih događaja od strane slovenačkih i austrijskih izvora.
Nemački izvori navode da je na okupljene građane, bez ikakvog povoda, pucala patrola naoružanih Majstrovih boraca i ubila 13 civila a ranila nekoliko desetina. [[Rudolf_Maister]|Slovenački izvori navode da su demonstracije okupljenih Nemaca postale nasilne i da su Majstrovi borci koji su obezbeđivali zgradu magistrata bili napadnuti od strane demonstranata, te da su u samoodbrani pucali u civil]e. Po slovenačkim izvorima jedan od demonstranata je hicem iz pištolja pogodio bajonet jednog od Majstrovih boraca[11](jezik: slovenački).
Ubijanjem i ranjavanjem demonstranata demonstracije su bile silom prekinute a demonstranti oterani sa trga na kojem su ostali samo mrtvi i ranjeni, koji su svi bili nenaoružani[15]. Tokom ovih događaja niko na strani Majstrovih boraca nije bio ni ranjen ni ubijen[16].
Nemački izvori tvrde da je nemačko stanovništvo već ranije bilo razoružano uz uzimanje talaca i da zbog toga nije istinita verzija slovenačkih izvora o tome da su nemački demonstranti pucali iz vatrenog oružja na nekoga od Majstrovih boraca, od kojih niko nije bio ni ranjen ni poginuo, koji su morali da u samoodbrani ubiju 13 nemačkih demonstranata i rane 60. [[Marburger_Blutsonntag]Odmah|posle masakr]a na trgu Rudolf Majster je zabranio dnevne novine na nemačkom jeziku Marburger Zeitung.
U izveštaju člana Kulidžove misije, poručnika Leroja Kinga (Leroy King) je navedeno da su jugoslovenske vlasti u Mariboru sumnjičave prema radu predstavnika misije pod vođstvom potpukovnika Majlsa. Majls je sumirao odnos jugoslovenskih vlasti u Mariboru prema prema predstavnicima Kulidžove misije time što je istakao svoje mišljenje da su se oni plašili da su Amerikanci otkrili previše toga i da nema dileme da su u Štajerskoj, a verovatno ne samo u Štajerskoj, postojali Slovenci koji žele da ostanu pod vlašću Austrije[17].
Epilog[uredi | uredi izvor]
Princip demokratskog samoopredeljenja naroda[uredi | uredi izvor]
Po završetku Prvog Svetskog Rata mirovnim sporazumima su definisane granice koje uglavnom nisu uvažile princip demokratskog samoopredeljenja naroda koji su i Austrija i Kraljevina SHS deklarisale prilikom određivanja svojih zahteva za granicama.
Američka komisija sa sedištem u Beču, pod vođstvom potpukovnika Šermana Majlsa (Sherman Miles) je preuzela na sebe određivanje granice Kraljevine SHS i Austrije pre potpisivanja sporazuma u Sen Žermenu.
Većina Slovenaca su ovim razgraničenjem postali državljani Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (oko 1.050.000) a manji broj državljani tri države, Italije - 290.000, Austrije - 70.000 i Mađarske - 8.000([18]).
Razgraničenjem posle Prvog svetskog rata je više od 3 miliona nemačkih Austrijanaca mimo svog opredeljenja ostalo van granica Austrije u okviru država rođenih na dotadašnjoj teritoriji Austrougarskog Carstava, tj. najviše na teritoriji Čehoslovačke a zatim i Kraljevine SHS, Mađarske i Italije.[traži se izvor]
Južna Koruška[uredi | uredi izvor]
Uprkos vojnim uspesima vojske Kraljevine SHS u južnom delu austrijske pokrajine Koruška, u kojima je Rudolf Majster komandovao jednom od tri divizije koje su se u sastavu vojske Kraljevine SHS borile za zauzimanje južnog dela Koruške i uprkos zauzimanja Celoveca i ostalih mesta u današnjoj Austriji, pokušaj aneksije čitavog južnog dela Koruške je propao nakon Koruškog plebiscita. Tada se većina stanovnika južnog dela Koruške opredelila da ostane u Austriji iako su južnoslovenski političari očekivali drugačiji ishod zbog većinskog slovenačkog stanovništva. Postoje stavovi da su se stanovnici južne Koruške opredelili za Austriju zbog toga što su strahovali da bi opredeljivanjem za Kraljevinu SHS mogli da budu mobilisani i poslati na granicu sa Albanijom sa kojom je Kraljevina SHS imala nerešen teritorijalni problem u oblasti Ljume, južno od Prizrena[19].
Kraljevini SHS je pripao manji deo Koruške, tj. Mežička dolina i Jezersko, koje se i danas nalaze na teritoriji Republike Slovenije.
Gornja Štajerska[uredi | uredi izvor]
Američka komisija za razgraničenje je 20. januara 1919. posetila naselja na jugu Gornje Štajerske, severno od reke Mure. Nemačko stanovništvo je ukrasilo svoje kuće svojim zastavama a župani iz Cmureka i Radgone (Mureck, Bad Radkersburg) su informisali Majlsa o većinskom učešću nemačkog stanovništva u nacionalnoj strukturi ovih naselja, prezentiravši mu podatke sa poslednjeg popisa. Rudolf Majster je uz pomoć prevodioca Dr. Josipa Rapoca pokušavao da opovrgne iznete činjenice tvrdnjama o većinskom slovenačkom učešću na navedenoj teritoriji, ali potpukovnik Majls nije uzeo u obzir njegove primedbe, tako da je komisija odredila da ova naselja pripadnu Austriji.[20]
Maribor[uredi | uredi izvor]
Prilikom utvrđivanja granice između Kraljevine SHS i Austrije Mirovnim sporazumom iz Sen Žermena potpisanim 10. septembra 1919., uzelo se u obzir da je Maribor čvrsto u rukama vojske Kraljevine SHS i da Slovenci čine većinu u ostalom delu Donje Štajerske te je grad Maribor, zajedno sa ostatkom Donje Štajerske pretežno naseljene građanima slovenačke nacionalnosti, dodeljen u posed Kraljevini SHS.
Majsterov pokušaj pripajanja Maribora južnoslovenskoj državi je rezultovao uspehom iako je većina stanovnika Maribora odlukom Gradskog Veća odlučila da Maribor ostane u sastavu Austrije. Posle 1918. se u Mariboru zatvaraju nemačke škole, klubovi i organizacije i sprovodi se politika asimilacije građana Maribora germanskog porekla. Takvom politikom većina građana Maribora germanskog porekla biva prisiljena na iseljavanje u Austriju. Ovakvo rešenje statusa Maribora 1919. godine, protivno demokratskoj volji većine njegovih građana, je doprinelo formiranju spirale nasilja u narednim godinama.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Hall, George (21. 12. 2017). „Austria | Facts, People, and Points of Interest”. Britannica.com. Pristupljeno 12. 02. 2018.
- ^ http://alex.onb.ac.at/cgi-content/anno-plus?apm=0&aid=spe&datum=00010011&seite=00000021&zoom=2. Nedostaje ili je prazan parametar
|title=(pomoć) - ^ The Making of the German Minority in Yugoslavia 1918-1929, Zoran Janjetović citira Handwörterbuch des Grenz- und Auslanddeutschtums (henceforth: HWBGAD), III. Breslau (1938). str. 322.; Doris Kraft. Das untersteierische Drauland. Deutsches Grenzland zwischen Unterdrauburg und Marburg. München (1935). str. 127., Fran Zwitter: Etnična struktura in politična vloga mest v slovenskih deželah od srede XIX do začetka XX stoletja [The Ethnic Make-Up and the Political Role of Towns in the Slovenian Territory from Mid-19th to Early 20th Century]. In: Jugoslovenski istorijski časopis, 3-4 (1973); Balduin Saria: Mittelalterliche deutsche Besiedlung in Krain. In: Gedenkschrift für Harold Steinacker (1875-1965). München (1966). str. 102.; Ferdo Gestrin, Vasilj Melik. Slovenska zgodovina od konca osamnajstega stoletja do 1918 [Slovenian History from the End of 18th Century to 1918]. Ljubljana (1966). str. 6.
- ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 29. 11. 2009. g. Pristupljeno 10. 12. 2009.
- ^ Čeština. „Österreich-Ungarn – Wikipedia” (na jeziku: (jezik: nemački)). De.wikipedia.org. Pristupljeno 12. 02. 2018.
- ^ a b v Osterreicheische statistik Herausgegeben von der K.K. Statistischen Zentralkommission. neue folge 1. band. Ergebnisse der volkszahlung vom 31. dezember 1910. - Wien. aus der kaiserlich-koniglichen hof und staatsdruckerel 1917. in kommission bei karl gerold's sohn(jezik: nemački)
- ^ Osterreicheische statistik Herausgegeben von der K.K. Statistischen Zentralkommission. neue folge 1. band. Ergebnisse der volkszahlung vom 31. dezember 1910. - Wien. aus der kaiserlich-koniglichen hof und staatsdruckerel 1917. in kommission bei karl gerold's sohn (jezik: nemački)
- ^ „Ministrstvo za obrambo” (PDF). Mors.si. 04. 12. 2017. Pristupljeno 12. 02. 2018.
- ^ „Boj za severno mejo - Zgodovina”. Hervardi. Pristupljeno 12. 02. 2018.
- ^ „Razorožitev Zelene garde - Zgodovina”. Hervardi. Pristupljeno 12. 02. 2018.
- ^ a b v g „Rudolf Maister - Znamenite osebnosti”. Hervardi. Pristupljeno 12. 02. 2018.
- ^ Zapisnik Narodne Vlade SHS u Ljubljani, 30. novembra 1918, ARS, AS 60, škatla 11, p.e. 218.
- ^ „Kako se je Rudolf Maister boril za severno mejo :: Prvi interaktivni multimedijski portal, MMC RTV Slovenija”. Rtvslo.si. Pristupljeno 12. 02. 2018.
- ^ „Leroy King's Reports from Croatia, March to May 1919”. Studiacroatica.org. Pristupljeno 12. 02. 2018.
- ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 28. 09. 2010. g. Pristupljeno 25. 01. 2010.
- ^ „Marburger Blutsonntag – Wikipedia” (na jeziku: (jezik: nemački)). De.wikipedia.org. Pristupljeno 12. 02. 2018.
- ^ DOCUMENTS - LEROY KING'S REPORTS FROM CROATIA - MARCH TO MAY 1919 - Edited by Jerome Jareb [Journal of Croatian Studies, Annual Review of the Croatian Academy of America, New York, N.Y., number I, (1960). str. 75.–168] - Lieutenant LeRoy King to Professor A. C. Coolidge - Agram, April 8, 1919. - Report No. 22 „Leroy King's Reports from Croatia, March to May 1919”. Studiacroatica.org. Pristupljeno 12. 4. 2013. Pronađeni su suvišni parametri:
|accessdate=i|access-date=(pomoć) - ^ Klemenčič, Matjaž. „Slovenes as Immigrants, Members of Autochthonous Minorities in Neighboring Countries and Members of Multiethnic” (PDF). Languages and identities in historical perspective: 105.
- ^ „Otpor okupaciji i modernizaciji, dnevni list Danas”. Pristupljeno 12. 4. 2013.
- ^ „Rudolf Maister - Znamenite osebnosti”. Hervardi. Pristupljeno 01. 05. 2017.
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
