U Beogradu, u hotelu „Slavija“ održan protestni radnički skup na kom je izražena podrška štrajku radnika Fabrike vagona u Slavonskom Brodu (oni su bili u štrajku od 18. decembra 1922. godine).[1]
U Sarajevu održana konferencija komunista na kojoj su izabrani delegati za predstojeću Osnivačku konferenciju NRPJ. Policija je zbog učešća na ovoj konferenciji uhapsila Đuru Đakovića, Danila Ponjarca, Ivana Antića i još sedam lica. Svi oni su izvedeni pred sud i osuđeni na po 10 do 20 dana zatvora.[2]
U Beogradu počeo da izlazi list na mađarskom jeziku „Organizovani radnik” (mađ.Szervezett Munkása), namenjen radnicima mađarske nacionalnosti. U listu su sarađivali i mađarski komunisti, koji su posle pada Mađarske Sovjetske Republike, izbegli u Jugoslaviju. Zbog nedostatka sredstava prestao je da izlazi već u junu. Ponovo je pokrenut u junu 1925. godine, a u septembru iste godine je premešten u Suboticu. Zabranjen je 13. januara 1929. godine, posle uvođenja šestojanuarske diktature.[2]
U Beogradu, 13. i 14. januara, uprkos zabrani policije, održana Osnivačka konferencija Nezavisne radničke partije Jugoslavije (NRPJ), kojoj je prisustvovalo 74 delegata. NRPJ je formirana na osnovu odluke Centralnog partijskog veća KPJ, a u skladu sa odlukama donetim na Prvoj zemaljskoj konferenciji KPJ (održanoj u julu 1922. godine). Na konferenciji je usvojen Statut i Program partije (istovetni Statutu i Programu KPJ donetim na Vukovarskom kongresu, samo malo izmenjeni) i izabrano Zemaljsko partijsko veće. Ova partija predstavljala je legalni oblik rada ilegalne KPJ i izašla je na predstojeće parlamentarne izbore (održani u martu), ali nije uspela da uđe u parlament. I pored svih napora rukovodstva ilegalne KPJ, ova partija nije uspela da postane masovna radnička partije. Krajem godine imala je svega oko 3.500 članova. Partija je postojala do jula 1924. godine, kada je zabranjena.[3][2]
U Ljubljani formirana Socijalistička stranka radnog naroda Slovenije (sloven.Socialistična stranka delovnega ljudstva Slovenije — SSDL), koji su formirali su slovenački komunisti i ljubljanska frakcija Socijalističke partije Jugoslavije, okupljena oko lista „Zarja“. U ovu stranku ušao je kompletni Pokrajinski komitet KPJ za Sloveniju, predvođen sekretarom Lovrom Klemenčičem i Vladislavom Fabijančičem. Oni su u ovo „ujedinjenje“ ušli svojevoljno što je izazvalo negodovanje CVP KPJ, dela slovenačkih komunista i posebno SKOJ-a u Sloveniji i zbog čega su bili isključeni iz KPJ. Na parlamentarnim izborima (održani u martu), partija je u ljubljanskom izbornom okrugu osvojila manje od 2.000 glasova, dok je u mariborskom izbornom okrugu (gde je bila u koaliciji sa mariborskim socijalistima) osvojila preko 6.000 glasova, ali nije osvojila ni jedno poslaničko mesto. Komunisti, koji su imali većinu u partiji, su na Konferenciji održanoj 15. aprila, odlučili da partija pristupi NRPJ, čime je ova stranka prestala da postoji.[2]
U Beogradu, od 27. do 29. januara, održana Prva zemaljska konferencija Nezavisnih sindikata Jugoslavije kojoj je prisustvovalo 114 delegata. Na početku konferencije je podnet izveštaj o zbivanjima u sindikalnom pokretu od donošenja „Obznane“ do kraja 1922. godine. Potom je usvojen Statut, kojim je promenjen naziv sindikalne organizacije iz Međusavezni sindikalni odbor Jugoslavije (MSOJ) u Centralni radnički sindikalni odbor Jugoslavije (CRSOJ). Novo ime je trebalo da podseća i da istakne kontinuitet sa starim sindikatom — Centralnim radničkim sindikalnim većem Jugoslavije (CRSVJ), koji je bio ukinut 1920. godine, donošenjem „Obznane“.[4]
U Zagrebu policija zabranila održavanje Osnivačka konferencija NRPJ za Hrvatsku, koja je bila zakazana za održavanje u dvorani bioskopa „Metropol“. U znak protesta ispred zgrade bioskopa se okupilo oko 1.000 ljudi, uglavnom radnika, koji su krenuli na Jelačićev trg. Po dolasku na trg, oni su demonstrirali i došli u sukob sa policijom.[4]
U Splitu, u dvorani bioskopa „Čulić“ održana Osnivačka konferencija NRPJ za Dalmaciju. Ova konferencija, bila je prvobitno zakazana za 11. februar, kada i konferencija u Zagrebu, ali je bila zabranjena.[4]
Grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca Formirana nova Vlada Kraljevine SHS na čijem je čelu bio Nikola Pašić, predsednik Narodne radikalne stranke (ova Vlada postojala je sa nekoliko rekonstrukcija do 27. marta 1924. kada je formirana nova Vlada Nikole Pašića).
U Beogradu, od tuberkuloze umro dr Živko Jovanović (1888—1923), pravnik, istaknuti teoretičar KPJ i bivši narodni poslanik.[5]
U Hrvatskom zagorju otpočeo štrajk oko 1.500 rudara, koji su radili u rudnicima — Ivanec, Golubovec, Maruševac, Beletinec, Ivanovo Polje i Lepavina. Štrajk je organizovao i predvodio Opći radnički savez Hrvatske i Slavonije, koji je kasnije zaključio štrajk, nevodeći dovoljno računa o radničkim interesima. U toku štrajka u njega se umešao i Hrvatski radnički savez.[5]
U Beogradu, od 8. do 10. aprila, održana Zemaljska konferencija metalskih radnika, članova Nezavisnih sindikata. Ova konferencija, bio je prvi skup metalaca posle donošenja „Obznane“ i imala je značaj kongresa. Na konferenciji je promenjeno ime organizacije u Savez radnika metalske industrije i obrta Jugoslavije (SRMIOJ). U vreme održavanja konferencije organizacija je imala 2.189 članova raspoređenih u 28 odbora u Srbiji, Makedoniji, Vojvodini, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj.[5]
U Ljubljani održana Konferencija Socijalističke stranke radnog naroda Slovenije, na kojoj je učestvovalo 77 delegata. Na konferenciji je većinom delegata-komunista odlučeno da se stranka pripoji NRPJ, kao i da se pokrene list „Glas slobode“.
U Ljubljani počeo da izlazi list „Glas slobode“ (sloven.Glas svobode), koji je bio glasilo NRPJ za Sloveniju. Urednik lista je bio Anton Šuštaršič, a izlazio je sve do 30. maja 1924. godine.[6]
U Beogradu, u kafani „Petrovgrad“ održan veliki protestni zbor proleterijata, na kome je govoreno o ekonomskoj krizi, političkoj situaciji i položaju radničke klase. Usvojena je rezolucija protiv nezaposlenosti, progona i nasilja policije nad nezavisnim sindikatima u Slavonskom Brodu, Osijeku, Karlovcu i Zemunu. Do kraja aprila slični zborovi su bili održani u Kragujevcu, Valjevu, Aranđelovcu, Šapcu, Čačku, Bajinoj Bašti, Ivanjici i Obrenovcu.[6]
U Ljubljani formirane ilegalne Proleterske akcione čete, koje su bile organizovane u cilju borbe protiv nacionalističke organizacije „ORJUNE“. Organizator ovih četa je bilo rukovodstvo KPJ u Sloveniji, njihova vrhovna komanda se nalazila u Ljubljani, a vrhovni komandant i organizator je bio Franjo Vulč. Pored Ljubljane i okoline, ovakve čete su bile organizovane u Zagorju, Trbovlju i Jesenicama. Njeni članovi, bili su naoružani revolverima i čuvali su stražu oko radničkih domova i naselja, sukobljavajući se sa orjunašima (jedan od poznatijih sukoba proleterskih četa i orjunaša dogodio se 1. juna 1924. godine u Trbovlju).[6]
Maksimilijan Luč „Proslava prvog maja“Naslovna strana lista „Omladinska borba“ koji je pokrenut 1. maja 1923. godine
Širom Jugoslavije, uz zabranu vlasti proslavljen 1. maj — Praznik rada. U Beogradu je prvomajska proslava izvedena u Košutnjaku uz učešće oko 5.000 radnika, na kojoj su govorili predstvanici NRPJ, SROJ-a i Nezavisnih sindikata. U Zagreb je prvomajska proslava održana maksimirskoj šumi, gde je održana skupština. U povratku u grad radnici su bili zakićeni crvenim karanfilima i nosili su crvene zastave. U Draškovićevoj ulici ih je čekala vojska, a posel sukoba sa njom, kolona radnika je uspela da se probije do Jelačićevog trga, gde su nastavljene demonstracije. U Ljubljani je na inicijativu Nezavisnih sindikata održan skup svih strukovnih organizacija, a popodne je održana radnička zabava pod Rožnikom, na kojoj je došlo do sukoba sa orjunašima. Prvomajske proslave održane su i u Sarajevu, Nišu, Šapcu, Pirotu, Užicu, Kragujevcu, Požarevcu, Valjevu, Leskovcu, Zemunu i Kruševcu.[6]
U Zagrebu pokrenut list „Omladinska borba“, koji je izlazio polumesečno. Ovaj list pokrenula je grupa članova SKOJ-a, koja je odbacivala centralističku organizaciju SKOJ-a i zahtevala da se on organizuje na federalnom principu. Nakon održavanja Druge zemaljske konferencije KPJ, Centralna uprava SKOJ-a je intervenisala i ova grupa se pokorila partiskoj disciplini. Od 18. jula list je postao glasilo Saveza radničke omladine Jugoslavije (SROJ). List je zabranjen 15. januara 1924. godine, a ukupno je izašlo 17 brojeva.[6]
U Beču (Austrija), od 9. do 12. maja, održana Druga zemaljska konferencija KPJ. Konferenciji su prisustvovala 34 delegata iz Jugoslavije, četiri iz emigracije, kao i dva člana iz Kominterne i jedan član iz Komunističke omladinske internacionale. I na ovoj konferenciji je došlo do sukoba između „leve“ i „desne frakcije“. Ovaj sukob je pokušao da sredi predstavnik Kominterne Miljutin. „Leva frakcija“ je odnela pobedu na konferenciji i dobila prevlast u rukovodstvu u koje je bio uključen i jedan „antifrakcionaš“ — Đuro Đaković. Opšti zaključak ove konferencije je bio da Partija mora pokrenuti mase, stvarajući blok radnika i seljaka, kao i pokretanjem nacionalno ugnjetenih masa.[7][6]
U Zagrebu 14. i 15. maja održan Kongres Saveza građevinskih radnika Jugoslavije, na kome su izmenjena Pravila saveza i on je preimenovan u Savez građevinskih radnika industrije i obrta Jugoslavije, sa središtem u Zagrebu.[8]
U Hamburgu (Nemački rajh), od 21. do 25. maja održan Kongres na kome je formirana Socijalistička radnička internacionala (nem.Sozialistische Arbeiter-Internationale, SAI). Kongresu je prisustvovalo 620 delegata iz 30 zemalja, koji su zastupali 41 partiju i na njemu je došlo do ujedinjenja Internacionalne radne zajednice socijalističkih partija tzv „Druge i po internacionale“, osnovane 1921. godine i ostataka Druge internacionale, čiji je rad bio obnovljen 1918. godine. Ova internacionala se izjasnila protiv svih taktika i strategija Kominterne i oko sebe je okupljala većinu evropskih nekomunistički i antikomunističkih radničkih partija i organizacija. U članstvu ove internacionale bila je Socijalistička partija Jugoslavije.[8]
U rukovodstvu KP Jugoslavije se povela diskusija o nacionalnom pitanju, koja se potom prenela u javnu debatu kojoj je pridavana velika pažnja u partijskim listovima — „Borbi“, „Glasu slobode“ „Radniku“ i dr. I ovom prilikom se ispoljilo postojanje frakcijskih borbi unutar KPJ, jer je „desna frakcija“, koju je predvodio Sima Marković smatrala da u Jugoslaviji postoje samo tri naroda (Srbi, Hrvati i Slovenci), dok se „leva frakcija“ zalagala za samoopredeljenje nacija.[8]
U Kraljevini Bugarskoj izbio vojni prevrat u kome je oborena vlada Aleksandra Stambolijskog, formirana 1919. godine. Povod za izbijanje puča i obaranje vlade bila je „projugoslovenska“ politika koju je vodio vođa Bugarskog zemljoradničkog saveza Stambolijski. On se zalagao za Balkansku federaciju i time izazvao nezadovoljstvo nacionalno-revolcuonarne organizacije VMRO. Neposredni povod za izbijanje puča bio je Niški sporazum, potpisan sa predstavnicima Kraljevine SHS. Ubrzo po izbijanju puča formirana je nova vlada, na čijem je čelu bio Aleksandar Cankov, jedan od vođa puča i vođa ujedinjene građanske opozicije. Nekoliko dana posle, 14. juna Aleksandar Stambolijski (1879—1923) je uhvaćen i ubijen. Bugarska komunistička partija nije podržavala politiku Stambiljskog koja je između ostalog bila antikomunistučka, ali nije ni uvidela mogućnost saradnje sa njegovom zemljoradničkom partijom (politika Kominterne doneta na Trećem kongresu se zalaga za savez radnika i seljaka), pogotovo u vreme vojnog puča. BKP je ostala po strani za vreme puča, a nova vlada je bila izrazito desničarska. Ovakva politika BKP je bila osuđena na Trećem plenumu Kominterne. KP Jugoslavije, takođe nije podržavala Stambolijskog, kao antikomunistu, ali je osudila rušenje njegove vlade. Neki istaknuti članovi KPJ (Filip Filipović i Nikola Kovačević) su bili spremni da odu u Bugarsku i tamo se bore u odbrani Stambolijskog, nadajući se da će na taj način doći do formiranja radničko-seljačkog saveza u Bugarskoj.[9]
U Moskvi, do 12. do 23. juna održan Treći plenum Izvršnog komiteta Kominterne na kome je ponovo traženo od komunistučkih partija da u svojim zemljama rade na stvaranju saveza radnika i seljaka, koji bi bio usmeren protiv buržoazije, socijaldemokratije i narastajućeg fašizma. Posebna pažnja na ovom plenumu je bila posvećena događajima u Bugarskoj. Kominterna je osudila stav Bugarske komunističke partije da će padom Stambolijskog bugarski seljak moći da priđe komunistima. Na Plenumu je istaknuto da komunističke partije mora da sarađuje, a ne da ruši seljačke pokrete. BKP je na Plenumu uzela obavezu da će odmah prići stvaranju jedinstvenog fronta sa zemljoradničkim savezom.[9]
Od 20. juna do 28. avgusta trajao generalni štrajk pomoraca Jugoslavije, kojim je obustavljen rad na svim brodovima obalne plovidbe. U ovom štrajku učestvovalo je oko 3.000 mornara sa 72 broda. Organizator štrajka je bio Savez pomoraca, u kojem su preovladavali socijal-reformisti. Intervencijom države, koja je stala na stranu brodovlasnika, štrajk je slomljen.[9]
U Ljubljani od 24. do 26. juna održan Drugi kongresSaveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Na Kongresu je raspravljano o odnosima u partiji, Drugoj konferenciji KPJ i dr. Doneta je novi Statut i odlučeno da se SKOJ ne meša u frakcijske borbe unutar KPJ. Takođe je članstvo SKOJ-a (u vreme kongresa SKOJ je imao svega 250 članova) pozvano da se posveti radu u legalnim organizacijama, kao i da radi na formiranju legalnih organizacija Saveza radničke omladine Jugoslavije (SROJ). Na Kongresu je izabrana i nova Centralna uprava SKOJ-a, a za sekretara je izabran Čeda Kuzmić.[10][9]
U više gradova Jugoslavije obeležena dvadesetpeta godišnjica smrti Koste Abrašević (1879—1898), socijaliste, pesnika i prevodioca. U Šapcu je Radnička umetnička grupa „Abrašević“ priredila svečani koncert, a potom su članovi Nezavisnih sindikata, NRPJ i SROJ-a posetili grob Koste Abraševića. Na svečanosti u Beogradu je o životi i radu Koste Abraševića govorio Mihailo Todorović.[9]
Centralni odbor NRPJ doneo odluku da se formiraju privremeni Oblasni sekreterijati za Srbiju, Hrvatsku, Crnu Goru Sloveniju i Makedoniju. Za sekretara Oblasnog sekreterijata NRPJ za Srbiju određen je Rajko Jovanović.[9]
U Sloveniji otpočeo opšti rudarski štrajk u kome je učestvovalo 9.400 rudara, od čega u Trbovlju 4.200, Zagorju 1.600, Hrastniku 1.300, Kočevju 900, Rajhenburgu 800 i u Hudoj jami 600. Štrajkom, u kome je zahtevano povećanje nadnica, rukovodio je Akcioni odbor sastavljen od zastupnika Saveza rudarskih radnika, Jugoslovenskog strukovnog saveza i Narodnog strukovnog saveza. Vlast je štrajk slomila uz pomoć žandarmerije i vojske 17. septembra, a vlasnici rudnika su potom otpustili stotine rudara, koji su potom napustili zemlju i posao potražili u Francuskoj, Belgiji i Holandiji (ovo je bio poslednji veliki štrajk u posleratnom revolucionarnom poletu u Sloveniji).[11]
U Beogradu pokrenut mesečni časopis „Borba“, sa podnaslovom „marksistički časopis“. Ovaj časopis je bio glasilo Nezavisne radničke partije Jugoslavije i izlazio je sve do njene zabrane, jula 1924. godine. Za nepunu godinu dana izašlo je ukupno 11 brojeva. Uredinici časopisa bili su Triša Kaclerović (od osnivanja do januara 1924), Života Milojković (od januara do aprila 1924) i Filip Filipović (od aprila do zabrane).[11]
U toku noći 2/3. avgusta, na teritoriji Hrvatske i Slovenije izbio generalni štrajk železničara, koji su zahtevali rešavanje pitanja povećanja plata. Vlada je istog dana objavila militarizaciju želenica, usled čega su se iz štrajka povukao deo železničara. Štrajk su nastavili samo članovi Nezavisnih sindikata i njihovi simpatizeri. Štrajk je bio potpun u Sloveniji, a delimičan u Hrvatskoj.[9][12]
U Beogradu osnovan Centralni sekretarijat žena NRPJ, a za sekretara izabrana Desanka Cvetković. Početkom novembra, usvojen je Pravilni sekreterijata žena NRPJ, na osnovu koga su pri Oblasnim sekreterijatima NRPJ, formirani Oblasni sekreterijati žena. Prema Pravilniku zadaci sekreterijata žena su bili — okupljanje i klasno prosvećivanje žena i borba za njihovu potpunu ravnopravnost u društvu. Do zabrane rada NRPJ, jula 1924. godine formirani su Oblasni sekreterijati žena pri Oblasnim sekreterijatima NRPJ za Sloveniju, Srbiju, Hrvatsku, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju.[11]
Lokalni izbori na teritoriji Srbije, Makedonije i Crne Gore
Na teritoriji današnjih država Srbije, Makedonije i Crne Gore održani opštinski izbori. Na ovim izborima NRPJ je istakla liste u samo 18 opština i dobila 35 odborničkih mesta (oko 5.100 glasova) u 13 opština i to — u Leskovcu 6, Nišu 5, Kragujevcu 5, Čačku 5, Beogradu 3, Valjevu 3, Smederevu 3, Kruševcu 2, Jagodini 2 i Ćupriji 1 odborničko mesto. U ostalim opštinama, u kojima nije istakla liste, NRPJ je pozvala radnike da bojkotuju izbore.[11]
U Beogradu Centralni odbor NRPJ izdao Proglas pod nazivom „Protiv krvavog terora u Bugarskoj“ u kojem je pozvao sve svoje organizacije da 26. avgusta ili jednog od narednih dana sazovu radničke zborove na kojima će osuditi „beli teror“ u Bugarskoj, koji je nastao posle Devetojunskog puča i pada Vlade Aleksandra Stambolijskog, kada je formirana desničarska vlada Aleksandra Cankova.[11]
U Sofiji (Kraljevina Bugarska) održan sastanak Balkanske komunističke federacija na kom je konstatovano da je u mnogim balkanskim zemljama zaveden teror i da treba povesti mase ugnjetenih naroda u borbu za radničko-seljačke saveze. Ovaj sastanak, kao i Treći plenum Izvršnog komiteta Kominterne bitno je uticao na rukovodstvo Bugarske komunističke partije da pokrene ustanak u Bugarskoj, koji se završio neuspehom.[11]
U Beogradu u hotelu „Slavija“ održan zbor Saveza radničke omladine Jugoslavije (SROJ) na kome je govoreno o Omladinskom internacionalnom danu (5. septembar) i potrebi organizovanja proleterske samoodbrna od sve češćih napada profašističkih organizacija. Na zboru je takođe nanifestovano protiv fašizma, belog terora, za mir sa Sovjetski Savezom i protiv belog terora u Bugarskoj. Posle zbora omladina je održala protestnu šetnju kroz Svetosavsku ulicu do zgrade novog Radničkog doma.[13]
U Požarevcu, povodom puštanja iz zatvora Filipa Filipović, Vladimira Ćopića i Nikole Kovačevića (bivših komunističkih poslanika, osuđenih na Vidovdanskom procesu, februara 1922) radnici Požarevca organizovali velike manifestacije. Policija je intervenisala na manifestante i uhapsila njih 20, među kojima i tek puštene poslanike i kaznila ih sa po dva dana zatvora.[13]
U Beogradu, povodom dolaska iz požarevačkog zatvora bivših komunističkih poslanika — Filipa Filipovića, Vladimira Ćopića i Nikole Kovačevića organizovane velike radničke manifestacije. Policija je napala manifestante i uhapsila oko 80 ljudi, među kojima Mošu Pijade, Rajka Jovanovića, Boru Prodanovića i Jovana Davidovca.[13]
U Kraljevini Bugarskoj izbio Septembarski ustanak, protiv vlade Aleksandra Cankova, koja je na vlast došla devetojunskim pučem u kojem je ubijen „projugoslovenski“ premijer Aleksandar Stambolijski. Ustanak je predvodila Bugarska komunistička partija (pod uticajem Kominterne), a pored nje su učestvovali Bugarski zemljoradnički savez i anarhisti. U toku priprema za ustanak, vlast je osujetila njegovo pripremanje i 12. septembra uhapsila oko 2.000 članova BKP. Ovo je izazvalo stihijski početak ustanka u okolini Kazanlaka, iako zvanični početak ustanka još nije bio objavljen. Pripremajući se za ustanak BKP je 15. septembra postigla dogovor sa VMRO da ostane neutralan (ovaj dogovor nije ispoštovan, a VMRO je po ozbijanju ustanka stao na Vladinu stranu i učestvovao u slamanju ustanka). Zvanični početak ustanka je bio 20. septembra u okolini Stare Zagore, ali je vojska, uz pomoć dobrovoljaca (uglavnom članova VMRO) uspela ubrzo da ga uguši. Ustaničke borbe vođene su do kraja septembra, a ustanak je obuhvatio oko 400 sela i 8 manjih gradova. Posle sloma ustanka, njegove vođe — Georgi Dimitrov, Vasil Kolarov i dr, su pobegli u Jugoslaviju, a odatle otišli u Sovjetski Savez. Vladine snaga su ustanak ugušile u krvi, a stradalo je nekoliko hiljada ljudi. Zbog organizovanja ustanka, Bugraskoj KP je 4. aprila 1924. godine odlukom Vlade zabranjen rad.[13]
U Ljubljani, 22. i 23. septembra, održana Osnivačka skupština Feminističke alijanske, u koju su se ujedinila feministička društva iz cele zemlje. Ova organizacija koja se zalagala za ravnopravnost žena u postojećem društvenom poretku, kasnije je reorganizovana u Alijansku ženskog pokreta Jugoslavije. U organizaciji su delovale i žene-komunisti, a za potpredsednicu organizacije je bila izabrana Desanka Cvetković, sekretar Centralnog sekreterijata žena NRPJ.[13]
U Plaškom otpočeo štrajk radnika Jugoslovenske šumske industrije. Radnici su štrajkovali zbog niskih plata i loših uslova rada. Na nagovor uprave pilane, da bi se ugušio štrajk intervenisala je žandarmerija. Zajedno sa upravnikom pilane i poslovođom, žandari su pucali na goloruke radnike i tom prilikom ubili dvojicu, a ranili šestoricu radnika. Štrajk je potom okončan 3. oktobra povećanjem nadnica.[13]
U okviru diskusije o nacionalnom pitanju koja se krajem maja povela u rukovodstvu KPJ, a kojoj je pridavana velika pažnja u partijskim novinama, vođa „desne frakcije“ Sima Marković izdao brošuru „Nacionalno pitanje u svetlosti marksizma“, koja je obavljena u izdanju NRPJ, kao prva sveska Marksističke biblioteke (tiraž ove brošure je bio 4.000 primeraka). Marković je u novembru, obrađujući istu temu, izdao još jednu brošuru — „Ustavno pitanje i radnička klasa“. On je u ovim brošurama izneo svoje gledište o nacionalnom pitanju - smatrao je da u Jugoslaviji postoje tri naroda i Partija ne treba da se bavi nacionalnim, već revolucionarnim i klasnim borbama. Kao odgovor na prvu Markovićevu brošuru, u „Borbi“ je 3. oktobra objavljen članak vođe „leve frakcije“ Đure Cvijića „Rezolucija o nacionalnom pitanju“ u kojoj je izneo ideju o borbi za nacionalno ugnjetene narode i za puno nacionalno opredeljenje.[14]
U Nišu mesna organizacija NRPJ održala zbor nakome je zahtevano pravo azila za emigrante iz Bugarske, koji su pobegli posle gušenja „Septembarskog ustanka“. Na zboru je takođe osuđen režim premijera Aleksandra Cankova i teror nad pripadnicima Bugarske komunističke partije i Bugarskog zemljoradničkog saveza. Apelovano je da se pristupi sakupljanju materijalne pomoći za bugarske emigrante. Povodom ovog predloga Centralni odbor NRPJ je uputuo pismo svim organizacijama u kojem ih je pozvao da pristupe organizovanju sakupljanja priloga za bugarske političke emigrante.[14]
U Moskvi (Sovjetski Savez), od 10. do 16. oktobra, održan Prvi osnivački kongres Crvene seljačke internacionale (poznata i kao Krestinterna). Ova organizacija delovala je u okviru Kominterne i postojala je do 1939. godine. Okupljala je seljačke partije i organizacije širom sveta i zahtevala od njih da stvaraju saveze sa radnicima. Pored KPJ, članice Krestinterne su bile još dve partije iz Jugoslavije — Hrvatska republikanska seljačka stranka, od jula 1924. i Zemljoradnička demokratska stranka, od avgusta 1925. godine.[14]
U Zagrebu počeo da izlazi mesečni časopis za sve kulturne probleme — „Književna republika“. Ovo je bio jedini marksistički kulturni časopis, koji je kreativno propagirao socijalističku ideju. Urednik časopisa je bio Miroslav Krleža. Izlazio je do zabrane 15. jula 1927. godine.[14]
Uprava grada Beograda, na osnovu naredbe ministra unutrašnjih poslova Kraljevine SHS Milorada Vujičića, zabranila održavanje Zemaljske konferencije NRPJ zakazane za 18, 19. i 20. novembar.
Tokom 18. i 19. novembra, održan sastanak Centralne uprave Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), na kojem je žestoko kritikovano niže rukovodstvo za nerad i slab rad aktiva omladinske organizacije, kao i za ne sprovođenje odluka Drugog kongresa (održanog u junu).[15]
Plakat povodom desetogodišnjice Međunarodne crvene pomoći
Osnovana Crvena pomoć Jugoslavije, humanitarna organizacija koja se bavila sakupljanjem pomoći za osuđene revolucionare i druge žrtve belog terora. Ova organizacija je bila pod rukovodstvom KPJ i delovala je kao sekcija Međunarodne organizacije za pomoć borcima revolucije, koja je 1922. godine bila formirana unutar Kominterne. Ova organizacija je delovala legalno, sve do zavođenja „Šestojanuarske diktature“, 1929. godine kada je zabranjena. Posle toga je dlovala ilegalno, a 1938. godine je promenila naziv u Narodna pomoć.[15]
Na Beogradskom univerzitetu održani izbori za upravu opšteg studentskog udruženja „Pobratsimstvo“, na kojima su studenti-marksisti dobili 436. glasova.[15]
U Berlinu (Nemački rajh) održana Šesta konferencija Balkanske komunističke federacije. Na Konferenciji se najviše diskutovalo o nacionalnom i agrarnom pitanju na Balkanu. Na Konferenciji je došlo do sukoba delegacija KP Jugoslavije i KP Bugarske, jer su bugarski komunisti smatrali da imaju pravo da svoje partijske materijale šalju u „bugarske krajeve“ (odnosno krajeve naseljene bugarskim stanovništvom) u Kraljevini SHS i Kraljevini Rumuniji. Konferencija je iznela stav da nijedna nacija nema većinu u Makedoniji i zahtevala samoopredeljenje ugnjetenih naroda i formiranje radničko-seljačkih saveza kao „snažnog oružja revolucije“.[15]
.svg)
.svg)
