Valentina Tereškova

Valentina Vladimirovna Tereškova
Lični podaci
Datum rođenja	(1937-03-06)6. mart 1937.
Mesto rođenja	Maslenikovo, SSSR
Državljanstvo	Rusko / Sovjetsko
Zanimanje	pilot
Karijera
Tip	Kosmonaut SSSR
Status	penzionisana
Čin	general-major
Vreme u svemiru	2 dana 22 sata 50 minuta
Selekcija	prva ženska kosmonautska grupa 1962. godine
Misije	Vostok 6
Penzionisanje	30. april 1997.
Odlikovanja	Heroj Sovjetskog Saveza

Valentina Vladimirovna Tereškova (rus. Валенти́на Влади́мировна Терешко́ва; Maslenikovo, 6. mart 1937) je penzionisana ruska političarka i kosmonaut. Postala je prva žena u svemiru, nakon što je prošla proces selekcije više od 400 žena koje su se prijavile, a na kraju je bilo pet finalistkinja. Sa kosmodroma Bajkonur u današnjem Kazahstanu 16. juna 1963. godine lansirana je u svemir u svemirskom brodu Vastok 6. Za malo manje od tri dana u svemiru napravila je 48 orbita oko Zemlje.

Kako bi bila primljena u kosmonautsku grupu počasno je primljena u Sovjetsko vazduhoplovstvo, pa je tako postala i prvi civilni kosmonaut (u to vreme svi kosmonauti i astronauti bili su vojni piloti). Pre nego što je postala kosmonaut, Tereškova je radila u fabrici tekstila, a amaterski se bavila padobranstvom. Nakon što je prva ženska kosmonautska grupa rasformirana 1969. godine, postala je istaknuti član Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Nastavila je da bude politički aktivna i nakon raspada SSSR-a, a i u današnjoj Rusiji se smatra za narodnog heroja.

Bila je udata za ruskog kosmonauta, trećeg čoveka u svemiru, Andrijana Nikolajeva, sve do 1982. godine kada su se razveli. Iz tog braka ima ćerku Elenu. Drugi put udala se za pedijatra Julija G. Šapošnikova i s njim bila u braku sve do njegove smrti 1999. godine. Britanski bend Kompjuter (engl. Computer) ima pesmu nazvanu po Valentini koja je inspirisana njenom biografijom.

Prva međunarodna ruska škola u Beogradu nosi ime Valentine Tereškove i nalazi se, simbolično, u Ruskoj ulici na Senjaku.

Na ceremoniji otvaranja Zimskih olimpijskih igara 2014. nosila je olimpijsku zastavu. Godine 2013. je ponudila da otputuje na Mars, u jednom pravcu, ako se za to ukaže prilika.

Ona je aktivni državni savjetnik Ruske Federacije 1. klase.

Mladost

Valentina Tereškova je rođena 6. marta 1937. godine u Boljšoj Maslenjikovu, selu na reci Volgi u Jaroslavskoj oblasti centralne Rusije. Njeni roditelji su bili migranti iz Belorusije, otac Vladimir je bio narednik u sovjetskoj tenkovskoj armiji, a majka Elena je bila domaćica. Otac joj je poginuo u Zimskom ratu sa Finskom kad je Valentina imala dve godine. Posle muževljeve smrti, njena majka Elena se sa tri deteta koliko su imali preselila u Jaroslavlj tražeći posao i zaposlila se u fabrici pamuka. Valentina je školu upisala sa 10 godina, a završila je sa 17. Počela je da radi prvo u fabrici guma, a kasnije u fabrici tekstila, nakon čega nastavlja školovanje pohađajući dopisne kurseve i diplomira u srednjoj tehničkoj školi lake industrije 1960. godine. Valentina je od malena bila zainteresovana za padobranstvo i išla je na obuku u lokalni aeroklub, a prvi skok je imala sa 22 godine, 21. maja 1959. Takođe se pridružila lokalnom Komsomolu u Jaroslavlju gde je bila sekretar organizacije, a 1962. godine postaje i članica Komunističke partije.

Sovjetski svemirski program

Kada su sovjeti osnovali svemirski program i krenuli sa vrbovanjem kandidata Valentina je bez svoje prethodne inicijative izabrana za potencijalnog kosmonauta šbog svog iskustva u padobranstvu. Nakon leta Jurija Gagarina 1961. godine, Nikolaj Kalanjin, direktor centra za kosmonaute pročitao je medijima odluku da se i žene piloti obučavaju za astronaute naglasivši da ne mogu dozvoliti da prva žena u svemiru bude amerikanka jer bi to bila uvreda za patriotska osećanja sovjetskih žena. Tada je i odobreno da prvih pet kandidatkinja 1963. godine počne sa obukom. Kriterijumi koji su bili propisani za potencijalne kandidatkinje su bili da se ta ženska osoba koja je ispod 30 godina starosti već bavila padobranstvom, da je niža od 170 cm i ne teža od 70 kg.

Do januara 1962. godine Svesavezno dobrovoljno društvo za pomoć vojsci je odabralo i napravilo spisak od 400 kandidatkinja za razmatranje. Prvo je, nakon početnih testova broj spao na 58 kandidatkinja, a kasnije na 23. 16. februara 1962. godine Valentina je zajedno sa još četiri kandidata izabrana da se pridruži ženskom kosmonautskom korpusu.

Pošto te žene nisu imale vojno iskustvo počele su sa činom redova u sovjetskim vazduhoplovnim snagama. Obuka je uključivala testove izolacije, centrifugalne testove, testiranje u komorama za dekompresiju, kao i obuku pilota za letenje u mlaznim lovcima MiG-15. Tad je krenula i da studira na Vazduhoplovnoj inžinjerskoj akademiji Žukovski, gde je i diplomirala nekoliko godina kasnije.

Grupa je provela nekoliko meseci na osnovnoj obuci, nakon čega su dobile mogućnost da budu angažovane kao redovni oficiri vazduhoplovstva. Svih pet žena su postale mlađi poručnici u vazduhoplovstvu decembra 1962. godine. Posle par izmena vezanih za plan leta Državna svemirska komisija je na sastanku 21. maja imenovala Valentinu za pilota svemirskog broda Vostok 6, a lansiranje je zakazano za jun mesec. Njen izbor je potvrdio i tadašnji premijer Nikita Hruščov koji je bio zadovoljan činjenicom da je Valentina bila ćerka vojnika koji je poginuo u ratu.

Vostok 6

Nakon uspešnog lansiranja letelice Vostok 5 14. juna, Valentina je započela poslednje pripreme za njen let. Ujutru 16. juna 1963. godine Valentina i njena zamenica su navukle svemirska odela i autobusom su transportovane do lansirne rampe. Nakon završene provere komunikacija i sistema za održavanje života svemirski brod je zapečaćen i posle odbrojavanja Vostok 6 letelica je uspešno lansirana, a Valentina je tako postala prva žena u svemiru. Kamere postavljene unutar obe svemirske letelice su uživo prenosile snimke koje je emitovala sovjetska državna televizija, a Valentina je takođe vodila dnevnik letova i pravila fotografije horizonta koje su kasnije korišćene za identifikaciju slojeva aerosola u atmosferi. Valentina je tokom većeg dela leta imala mučninu i nelagodnost. Ona je letelicom obišla zemlju 48 puta i provela 2 dana, 22 sata i 50 minuta u svemiru, što je predstavljalo više vremena leta nego ukupno vreme svih američkih astronauta koji su leteli pre nje.

Kao što je planirano, Valentina se katapultirala iz kapsule tokom spuštanja ka Zemlji i bezbedno se prizemljila padobranom u oblast Kazahstana 19. juna u 8 časova i 20 minuta. Kosmonaut letelice Vostok 5 je takođe izveo uspešno prizemljavanje tri sata kasnije.

Nakon misije

22. juna 1963. Hruščov je salutirao Bikovskom, kosmonautu iz letelice Vostok 5 i zagrlio Valentinu i tad je pred više hiljada prisutnih saopštio da su oboje kosmonauta odlikovana medaljom Heroja Sovjetskog Saveza, a u Kremlju je održan prijem gde je oboje kosmonauta odlikovano i Ordenom Lenjina.

Valentina je dobila dosta zahteva za posrtu stranim državama koja je odobravalo Ministarstvo inostranih poslova i KGB. Ona je imala 42 putovanja u inostranstvo između 1963. i 1970. godine.

Valentina se i porodila tokom 1964. godine i rodila ćerku Elenu, a prethodno se 3. novembra 1963. godine udala za kosmonauta Andrijana Nikolajeva u Moskovskoj palati, a venčanju je prisustvovao i Hruščov, kao i najviši državni zvaničnici i vođe svemirskog programa. Sa njim je bila u braku sve do 1982. godine.

Nakon leta Valentina je postala nacionalni heroj i međunarodni uzor i dobijala je čestitke iz celog sveta. 1966. godine je postala članica Svetskog saveta za mir, a bila je i predstavnica na konferenciji Ujedinjenih Nacija u Meksiko Sitiju 1975. godine za međunarodnu godinu žena. Kasnije je imenovana i za potpresednicu Međunarodne demokratske federacije žena i predsednicu društva sovjetsko-alžirskog prijateljstva.

1969. godine je diplomirala na Vazduhoplovnoj inžinjerskoj akademiji Žukovski koju je upisala pre leta u svemir, a kasnije je dobila u čin pukovnika u sovjetskim vazduhoplovnim snagama. 1977. godine je stekla i doktorat iz vazduhoplovnog inžinjerstva i postala instruktor u Centru za obuku kosmonauta.

Ostala je politički aktivna do raspada Sovjetskog Saveza i 1995. godine je unapređena u počasni čin general-majora, a 28. aprila 1997. godine je napustila rusko vazduhoplovstvo zbog navršenih 60 godina starosti, što je obavezna granica za penzionisanje.

4. decembra 2011. godine je izabrana u Državnu dumu, donji dom ruskog zakonodavnog tela, kao predstavnik Jaroslavske oblasti i član partije Jedinstvena Rusija, a 2016. godine je opet bila izabrana za poslanika dume.

Pošto je podržala rusku invaziju na Ukrajinu Ministarstvo finansija SAD i Evropska unija su 2022. godine Valentinu stavile na listu osoba kojima su uvedene sankcije i kojima je van Rusije zamrznuta sva imovina, ali i zabrana ulaska u zemlje članice Evropske unije.

Socijalna aktivnost

Godine 2011. izabrana je u Državnu dumu Rusije iz partije Jedinstvena Rusija na regionalnoj listi Jaroslavlja. Tereškova, zajedno sa Elenom Mizulinom, Irinom Jarovajom i Andrejem Skočem, član je međufrakcijske poslaničke grupe za zaštitu hrišćanskih vrednosti; u tom svojstvu podržala je uvođenje amandmana na Ustav Rusije, prema kojima je „Pravoslavlje osnova nacionalnog i kulturnog identiteta Rusije“. Zamenik predsednika Komiteta Državne dume za federalnu strukturu i lokalnu samoupravu od 21. decembra 2011.

Vidi još

Žene u Narodnooslobodilačkoj borbi

Žene u nauci

Žensko pravo glasa

Galerija

• 
  Sovjetska poštanska marka sa likom Tereškove
• 
  Tereškova sa Nilom Armstrongom
• 
  Tereškova na predavanju u Finskoj 2002. godine
• 
  Na prijemu Ordena prijateljstva 2011. godine

Literatura

• Marck, Bernard (1997). Historie de L'aviation. Paris: Flammarion. ISBN 2-08-010038-6. 

Spoljašnje veze

• Biografija na sajtu Biography.com (jezik: engleski)
• Biografija na sajtu RKK Energija (jezik: engleski)
• Biografija na sajtu Astronautix.com (jezik: engleski)
• BBC: Tereshkova received the Greatest Woman of the Century Award (jezik: engleski)