Valentinijan III

Valentinijan III
Solid koji je iskovan u Solunu povodom ženidbe Valentinijana III i Licinije Evdoksije, ćerke Teodosija II, cara Istočnog rimskog carstva.
Lični podaci
Puno ime	Flavije Placidije Valentinijan
Datum rođenja	(419-07-02)2. jul 419.
Mesto rođenja	Ravena, Zapadno rimsko carstvo
Datum smrti	16. mart 455.(455-03-16) (35 god.) (35 god.)
Mesto smrti	Rim, Zapadno rimsko carstvo
Porodica
Supružnik	Licinija Evdoksija
Potomstvo	Placidija, Evdokija
Roditelji	Konstancije III Gala Placidija
Dinastija	Teodosijeva dinastija
Zapadnorimski car
Period	423. — 425. (kao cezar na zapadu); 23. oktobar 424. (postavljen za avgusta na zapadu); 23. oktobar 425. — 16. mart 455. (car na zapadu)
Prethodnik	Jovan
Naslednik	Petronije Maksim

Flavije Placidije Valentinijan (lat. Flavius Placidus Valentinianus), poznatiji kao Valentinijan III (2. jul 419 — 16. mart 455), je bio car Zapadnog rimskog carstva (424—455). Rođen je 419. u Raveni, kao jedini sin Konstancija III i Gale Placidije, Teodosijeve ćerke. Kao vladar bio je slab i neomiljen. Pa ipak, njegova vladavina spada u najzanimljivije epohe rimske istorije. Za vreme nje unutrašnje slabosti carstva i njegova trulost dostigle su, kako se čini, svoj vrhunac. Carstvo se postepeno gasilo pred varvarskim najezdama, koje su uzele naročitog maha u ovom periodu. S vremena na vreme, sliku ovog žalosnog perioda osvetljavao je sjaj ratničkog duha starog Rima.

Može se slobodno reći da Valentinijan tokom 30 godina, koliko je stolovao na diskreditovanom i obeščašćenom prestolu, kao da nije ni vladao. Do 450. sve konce u rukama je držala Placidija, a posle nje taj posao je obavljao evnuh Iraklije, jedan od onih zloćudnih besposličara koji su se vrzmali oko prestola propadajućeg carstva.

Prilike u carstvu uoči stupanja maloletnog cara na presto

Po smrti zapadnorimskog cara Honorija (avgusta 423), Jovan, primicerije (prvi sekretar), istakao je pravo na presto i zatražio od istočnorimskog cara Teodosija II da ga podrži u njegovim namerama. Pošto mu je car otkazao naklonost, Jovan je odaslao Aecija Hunima da od njih izdejstvuje kakvu pomoć. U cilju da obezbedi podršku ovog iskusnog vojskovođe, Jovan ga je uzdigao u rang kuropalata. Sa svoje strane, Teodosije je na uzurpatora poslao Ardaburija i njegovog sina Aspara na čelu jake vojske. Među njima su bili Placidija i njen maloletan sin Valentinijan, koji je po Teodosijevom nalogu u Solunu uveden u zvanje cezara i veren za njegovu kćerku, Evdokiju (rođ. 422). Valentinijanu je tada bilo između pet i šest godina. Godine 425. Teodosije je izabran za konzula po jedanaesti put, a za svog savladara je uzeo cezara Valentinijana. Na Jovanovo zaprepašćenje, Aspar je prispeo u Italiju pre predviđenog vremena, zaposevši Akvileju. Međutim, njegov otac nije bio te sreće. Ovaj je pošao morskim putem, ali ga je bura u Jadranskom moru razdvojila od ostatka flote, pa je sa dve galije dopao zarobljeništva i odveden uzurpatoru u Ravenu. S njim je Jovan postupao ljubazno, u nadi da će osigurati kod njega neko prijateljstvo. No, Ardaburije je iskoristio priliku i svom sinu preneo instrukcije kako da priđe Raveni. Aspara je na čelu konjice sproveo preko jedne močvare neki pastir, ili, kako Sokrat navodi, sam anđeo. I pošto su se po prelasku našli na mestu gde je kapija bila širom otvorena, zauzeli su Ravenu bez ikakvih poteškoća. Tom prilikom je i sam Jovan zarobljen i odveden u Akvileju, gde je neslavno skončao život na sledeći način.

Pladicidija i mladi Valentinijan tek što su prispeli u Italiju, kada im je u Akvileji priveden pobeđeni uzurpator. Mesto tradicionalne povorke srama u kojoj bi osuđeni bio izložen javnoj poruzi, održano je ritualno zlostavljanje u cirkusnoj areni, gde su Jovana, u prisustvu mladog Valentinijana, mučili i pogubili.

Malo toga se zna o ovom uzurpatoru, ali je izvesno da su crkveni krugovi bili neprijateljski raspoloženi prema njemu, jer je, između ostalog, primorao sveštena lica da se potčine svetovnom sudu.

U međuvremenu je na scenu prispeo i Aecije s hunskim kontingentima, pa je došlo do krvavog okršaja nakon čega je sklopljen mir. Varvari su se povukli delimice na Aecijevo moljakanje, a delimice pošto im je isplaćena izvesna suma, pri čemu je ovo drugo imalo veći podsticaj na njih. Aecije je pomilovan i uzdignut u zvanje komesa.

Vladavina

Iza prve mere donete u ime maloletnog cara Valentinijana stajala je njegova mati Gala Placidija, a ticalo se sveštenstva: sva ona prava koja su mu oduzeta za vreme samovoljne vladavine uzurpatora su sada vraćena. Isti edikt stavio je kako Jevreje tako i pagane van zakona i onemogućio im napredovanje u vojsci. Što se tiče manihejaca i ostalih jeretika, s njima je rešeno tako što su proterani iz gradova. Placidija je po svemu sudeći bila revnosni pristalica crkve.

Dana 23. oktobar 425. Valentinijan je primio od Teodosija carski purpur i titulu avgusta. Verovatno da je tom prilikom i Placidija proglašena za avgustu. U to vreme padaju osvajanja gotskog kralja Teodoriha, koji je zaposeo više mesta na rubu carstva i opseo Arelatu u Narbonskoj Galiji (danas Arl). Međutim, s obzirom da im je Aecije dolazio u susret, varvari su odustali od svoje namere, povukavši se uz osetne gubitke. Iduće 426. Valentinijan se zatekao u Rimu, sudeći po datumu iz carskih konstitucija, koje su sadržavale različite odredbe protiv prokazivača (lat. delatores). Pored ostalih pitanja, njihova svrha bila je da zaštite privilegije senatora i magistrata. Nekim konstitucijama donetim ove godine, ali u Raveni, za cilj je bio da ojačaju hrišćanstvo: Jevrejima i Samarićanima bilo je zabranjeno da liše svoju decu nasledstva ukoliko bi ovi prešli u hrišćanstvo.

Bonifacije, komes Afrike, svojevremeno je pomogao Placidiju i njenog sina, odbivši da prizna Jovana za svog poglavara, za razliku od Aecija koji je otvoreno stao na uzurpatorovu stranu. Zbog toga je Bonifacije prilikom svoje posete Rimu primio darove kao izraz Placidijine zahvalnosti. Međutim, prilikom njegovog povratka u Afriku, Aecije, koji je bio ljubomoran na njega, optužio ga je kod Placidije da tobože namerava da se učini nezavisnim u svojoj provinciji i stoga savetovao caricu da okuša njegovu vernost time što će ga pozvati da se pojavi pred njom. Istovremeno je upozorio Bonifacija da nipošto ne izlazi pred caricu, rekavši mu da se ona urotila nešto protiv njega, u šta je ovaj i poverovao, te se u skladu s tim nije odazivao na njene pozive. Naposletku je carica bila prisiljena da preduzme pohod protiv njega, ali je Bonifacije pozvao u pomoć Vandale iz Španije i njihovog kralja Gejzeriha čime je situacija dodatno usložnjena.

Aecije, koji je od Bonifacija napravio neprijatelja, bio je u to vreme zauzet borbama s Francima, koje je naposletku i porazio 428. oduzevši im sva ona područja na Rajni na kojima su se prethodno nastanili. Iduće godine učinjen je komandantom rimskih snaga, u mestu zvanom Feliks. Gote je porazio blizu Arla zarobivši im poglavicu Ataulfa, Jutunge u Reciji, a norička plemena koja su se digla na ustanak je takođe savladao. Aecije je uz sebe na ovim pohodima imao Avita, koji je docnije postao car.

Godine 431. Aecije je savladao je iste one Vindelike s kojima su Tiberije i Druz ratovali u vreme Avgusta.

Naredne 432. Aecije je izabran za konzula zajedno sa Valerijem. No, iste godine, po svemu sudeći dok je Aecije boravio u Galiji, Bonifacije je opozvan u Italiju, pošto je Placidija saznala za Aecijevu podvalu, i uzvišen u zvanje komandanta svih snaga. Početkom 430. Placidija i Bonifacije postali su svesni Aeciveje podmuklosti, te su obustavili borbu. Zatim je Bonifacije sa svoje strane pokušao da se reši varvara koje je prethodno zvao da mu izađu u susret. Neko vreme je izlazio na kraj s Vandalima u Hiponu numidijskom, ali je na kraju, pošto je izgubio bitku, bio prinuđen da se povuče se iz Afrike u Ravenu, gde mu je ukazana dobrodošlica. Čuvši da je njegov supranik unapređen, Aecije je smesta pohitao u Italiju. Dvojica vojskovođa rešili su spor bitkom, u kojoj je Aecije poražen, a Bonifacije smrtno ranjen kopljem kojim ga hitnuo njegov suparnik. Aecije je prebegao Hunima u Panoniju, ali nije potrajalo dugo i on je pomilovan i vraćen: bilo je isuviše opasno držati takvog čoveka za neprijatelja.

Februara 435. Valentinijan je sklopio mir sa Gejzerihom. Međutim, u isto vreme izbili su novi problemi, ovaj put u Galiji. Bagauđani, koji se prvi put javljaju za vreme Dioklecijana, digli su se na oružje zbog, kako se čini, ugnjetavanja koje su trpili pod guvernerima. No, i ovaj put je njihov pokret suzbijen, ali ne i u potpunosti uništen. Da bi ih uništili, bilo je nužno da se otkloni uzrok koji ih je naveo da se late oružja, a on je ležao u nevoljama pod kojima su izdisali, prekomernim porezima i svakojakim vrstama tlačenja. Njihove muke, koje je zabeležio Salvijan, ne razlikuju se umnogome od onih u kojima se nalazilo francusko seljaštvo uoči Francuske buržoaske revolucije. Te godine takođe je zabeležena i pobeda Rimljana, predvođenih Aecijem, nad Bagauđanima na Rajni.

Zapadno rimsko carstvo nalazilo se u nezavidnom položaju: sa svih strana je bilo okruženo neprijateljima. Goti, koji su nastanjivali Akvitaniju i pogranične oblasti počev od 419, digli su se 436. pod Alarihovim sinom Teodorihom na oružje i opseli Narbon, drevnu rimsku naseobinu u jugoistočnoj Galiji. Varvari su neko vreme držali grad pod opsadom, a onda su se povukli, pošto su opsednutom gradu pristigle kao pojačanje pomoćne hunske kontingente predvođene komesom Litorijem. U ovo vreme, zapadni deo Mediterana i atlantska obala su se nalazili na udaru pirata, među kojima je bilo i Saksonaca.

Dana 21. oktobra 437, Valentinijan, kome je tada bilo osamnaest godina, došao je u Konstantinopolj da proslavi svoje venčanje s Evdokijom, Teodosijevom kćerkom, koja je verena za njega još 424. Svom tastu je predao zapadni Ilirik, koji je prethodno Placidija obećala istočnorimskom caru. Pošto je u Solunu proveo zimu sa nevestom, u Ravenu se vratio iduće godine. U braku sa Evdokijom, Valentinijan je imao dve kćerke, Evdoksiju i Placidiju.

Godine 439. rat s Gotima je i dalje trajao. Odbivši mirovne pregovore, Litorije je opseo Teodoriha u Tuluzu. Zadenuta je bitka u kojoj je Litorije poražen i dopao zarobljeništva; kao zarobljenik, sproveden je u grad koji je nameravao da osvoji. I pored tog uspeha, Teodorih je zaključio mir s Aecijem, koji je pretio da će osujetiti dalja gotska osvajanja.

Zapadno rimsko carstvo postepeno je gubilo posede van Italije. Meridu u Španiji zauzeo je Ričila, kralj Sveva; protivno mirnovnom sporazumu iz 435, Gejzerih je 9. oktobra 439. iznenada zaposeo Kartaginu. Padom ovog grada, koji je bio pod Rimljanima blizu 600 godina, uništena je rimska prevlast u velikom delu severne Afrike; Valentinijan je uspeo da zadrži dve provincije u Mauritaniji, kao i neke druge delove.

Sudeći po datumu iz više Novela, Valentinijan je tokom januara i marta 440. bio u Rimu. U junu iste godine Gejzerih je na čelu velike flote isplovio iz Kartagine, iskrcao na Siciliji, koju je opustošio, i opseo Palermo. U tom trenutku Aecije se nalazio i dalje u Galiji, u kojoj je povratio mir, odakle se zaputio za Italiju. Otprilike u ovo vreme je Salvijan napisao svoje delo De gubernatione Dei, u kojem prikazuje kako su Rimljani svojim gresima navukli na sebe nevolje od kojih su patili. Prekomerno oporezivanje i ugnjetavanje imalo je za posledicu to da je Rimljanima lakše pala potlačenost Francima, Hunima i Vandalima, pod kojima su uživali pravu slobodu i bili lišeni plaćanja poreza, nego prividnu slobodu pod rimskom upravom, čiji iznuđivački aparat je bio nepodnošljiv. Pod varvarima se nalazio veliki deo Galije i još veći deo Španije; Italija je pretpela pustošenje više puta, Rim se našao opsednut, Sicilija i Sardinija su razorene, a Afriku su držali Vandali. Kako navodi Salvijan, u poharanom Trevu su, bez obzira na to što se sav osećao na krv pobijenih, i dalje istim žarom posećivane igre, koje su održavane na amfiteatru.

Konstitucijom od 20. februara 441, car je doneo par propisa kojima je po pitanju oporezivanja izjednačio imovinu visokih crkvenih dostojanstvenika i one od grada Rima sa svom ostalom imovinom. Takođe, sve klijente je obavezao na obnovu puteva i gradskih zidina, kao i na sve ostale namete. Iduće 442. Valentinijan je zaključio mir s Vandalima, koji su ostali do daljeg u Africi.

Godine 446. Rimljani su konačno napustili Britaniju. Skoti i Pikti su pustošili zemlju, a Britonci su prizivali u pomoć Aecija koji je tada bio konzul. U Armorici je 448. izbila pobuna koja je, međutim, ubrzo ugušena.

Ravena je bila uobičajena careva rezidencija. Međutim, Valentinijan je početkom 450. otišao u Rim sa majkom i sestrom. Konstitucijom od 5. marta tekuće godine oprostio je sve one takse koje nisu isplaćene do 1. septembra 448; odatle se može zaključiti da narod nije bio u stanju da ih plaća. Sardinija i Afrika su bile izuzete od takvog povlađivanja. U pomenutoj konstituciji car istupa protiv iznuđivanja svojih podanika, što su radili njegovi poverenici, poslati u provincije sa zadatkom da spreče ostale da rade to isto; ovi su se obogatili na račun poreznih obveznika i državne blagajne. Prekomerno oporezivanje je jedan od simptoma trulosti državnog aparata i njegovog neizbežnog sloma.

Teodosije je preminuo 28. jula 450, a Markijan ga je nasledio bez prethodne konsultacije s Valentinijanom radi formalnog priznanja. Ovaj je, međutim, naposletku i priznao ustoličenje svog savladara na Istoku. Iste godine, upravo uoči izbijanja neprijateljstva između Valentinijana i Atile, kralja Huna, umrla je careva mati Placidija (27. novembra). Ishod ovog rata je Atilin poraz nedaleko od današnjeg Šalona u Šampanji 451.

Zapad se nalazio u žalosnom stanju: preplavljen je varvarima, koji su doneli za sobom „gnusnu jeres arijanaca koja ih je zarazila“. Italija je naizgled bila pošteđena ovoga, premda su je pod nazivom konfederata nastanjivali Goti, koji su takođe bili arijanci. Vizigoti, čija prestonica se nalazila u Tuluzu, dobili su novoga kralja u liku Teodorihovog sina Turismunda. Teodorih je pao u bici na Katalaunskim poljima, boreći se na strani Rimljana.

Na zaprepašćenje tamošnjeg življa, Atila je 452. upao u Italiju. Aecije se smesta vratio u Italiju. On i car su odaslali papu Lava da iska mir kod Atile. Pošto su razorili severnu Italiju, varvari su se povukli. Valentinijanova konstitucija iz ove godine je, kako navodi revnosni katolički pisac, „sramotan zakon i, sve uzev, nedostojan hrišćanskog vladara“, jer tvrdi da zakon ne dozvoljava episkopima i sveštenstvu da se mešaju u svetovne stvari i dozvaljava im jedino da se bavi onim slučajevima koji se tiču vere. Takođe zabranjuje sveštenstvu da se bavi trgovinom; a u slučaju da se ono time i bavi, nisu mu priznate nikakve posebne povlastice.

Moć i uticaj koju je Aecije imao, nailazili su kod Valentinijana na zavist i strepnju, tim pre što je carevo rasploženje u poslednje vreme zavisilo od mišljenja evnuha Iraklija, veštog na spletkama. Aecije je bio isuviše moćan da bi bio podređen jednom takvom, takoreći, podlom gospodaru; a nije isključeno da je veridba između njegovog sina Gaudencija i Valentinijanove kćeri Eudoksije podstakla njegove ambicije i izdajničke namere. Gordost i oholost ovog prekaljenog vojskovođe prema svom gospodaru izašle su na videlo jednom izjavom izrečenom u neprijateljskom tonu, da bi potom, na Aecijevu inicijativu, sledilo izmirenje i ugovor o sklapanju braka. Pada u oči da je čak i posle ove nesmotrene uvrede Aecije imao dovoljno kuraži da sa pretorijskim prefektom (eparhom) Boetijem ode u carevu palatu i da traži od cara ruku njegove ćerke za svoga sina. U nastupu besa, Valentinijan je potegao svoj mač i njime posekao Aecija, koga su dokrajčile careve sluge. Ista sudbina zadesila je i Boetija, Aecijevog prijatelja (454). Ostale pristalice ovog poslednjeg rimskog velikana smaknute su na isti način: pojedinačno su pozvane u carevu palatu, gde im je priređen krvav doček.

Neposredan povod Valentinijanove nasilne smrti navodno je bila uvreda koju je car naneo Petroniju Maksimu. Naime, Maksimova supruga, inače prijatnog izgleda, opirala se Valentinijanovim navaljivanjima na preljubu, ali ju je car lukavstvom dovukao iza zidova svoje palate. Tamo ju je prisilio da mu se preda silom. Povređen suprug rešio se na prevratnički čin. Pridobio je za se neke ljude iz careve posluge, koji su prethodno bili u Aecijevoj službi. Dok se car provodio na Marsovom polju sa svojom svitom, dvojica iz te posluge su ga zaskočila; pošto su rešili s Iraklijem, pogubili su i cara bez ikakvog problema: niko iz pratnje nije pružao otpor.

Porodično stablo

2. Konstancije III

1. Valentinijan III

12. Count Theodosius

6. Teodosije I

13. Thermantia

3. Gala Placidija

28. Gratian the Elder

14. Valentinijan I

7. Galla

30. Justus

15. Justina

Literatura

• McCormick, M. (1986). Eternal Victory. Triumphal Rulership in Late Antiquity, Byzantium and the Early Medieval West. Cambridge. 

Spoljašnje veze

 Ovaj članak sadrži tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Smit, Vilijam, ur. (1870). Rečnik grčkih i rimskih biografija i mitologija.