Konstancije II

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Konstancije II
Portret u Viminacijumu
Lični podaci
Puno imeFlavije Julije Konstancije
Datum rođenja(317-08-07)7. avgust 317.
Mesto rođenjaSirmijum, Rimsko carstvo
Datum smrti3. novembar 361.(361-11-03) (44 god.)
Mesto smrtiMopsuestija, Rimsko carstvo
Porodica
SupružnikĆerka Julija Konstancija, Eusebija, Faustina,
PotomstvoFlavija Maksima Konstancija, udata kasnije za cara Gracijana
RoditeljiKonstantin Veliki
Fausta
DinastijaKonstantinova dinastija
Rimski car
Period22. maj 337. — 3. novembar 361.
PrethodnikKonstantin Veliki
NaslednikJulijan
Konstancijev lik na solidu

Flavije Julije Konstancije (lat. Flavius Iulius Constantius; Sirmijum, 7. avgusta, 317 — Mopsuestija, novembar 361), poznat i kao Konstancije II (lat. Constantius II), bio je rimski car od 337. do 361. godine.

Konstancije je bio srednji od trojice sinova Konstantina Velikog i njegove druge žene Fauste. Konstancije je rođen u Sirmijumu i dobio je titulu cezara od oca. Kada je Konstantin Veliki umro 337. godine, Kostancije II je organizovao da se svi potomci njegovog dede, Konstancija Hlora i Flavije Maksimijane Teodore budu pobijeni. Posle tog masakra jedini potomci Konstantina Velikog ostali su, pored samog Konstancija II, njegov stariji brat Konstantin II, njegov mlađi brat Konstans i dva rođaka Gal i Julijan Otpadnik. Trojica braće su podelila Rimsko carstvo među sobom, što je uostalom bila i želja njihovog oca. Konstantin II dobio je Britaniju, Galiju i Hispaniju, Konstans je vladao Italijom, Afrikom i Ilirikom, a Konstancije je dobio čitav Istok.

Kada je Konstantin II umro 340. godine, u pokušaju da Konstansa istera iz Italije, upravo je Konstans postao samostalni vladar čitavog Zapada Carstva. Došlo je do nove podele 350. godine, kada je Konstans poginuo u bici sa trupama lojalnim protiv-caru Magnenciju. Sve do ovog časa, Konstancije je bio zauzet ratu sa Sasanidima, i sada je bio prinuđen da prihvati pomoć svog rođaka Galusa zbog rata na Istoku, kako bi se sam mogao obračunati za uzurpatorom.

Konstancije se obračunao sa Magnencijem u bici kod Murse, jedne od najkrvavijih bojeva u čitavoj rimskoj istoriji. Nakon dve godine, 353, Magnencije je izvršio samoubistvo, i Konstancije je onda rešio da se oslobodi svog rođaka Gala. Ipak, nije bio kadar da vodi samostalno sve poslove Carstva, naročito kada su bila u pitanju ratovi i na Istoku i na Zapadu, pa je 355. godine, svog jedinog preostalog rođaka Julijana Otpadnika uzdigao na rang cezara. Ali, vojska u Galiji, izvikala je Julijana za cara. Došlo je do građanskog rata, a Konstancije je umro u blizini Tarsa 3. novembra 361. od groznice. Tako je Julijan Otpadnik postao jedini vladar čitavog Carstva.

Konstancije je vodio poslove hrišćanske crkve. Često je stajao na stranu arijanaca, pa je čak sazvao arijanski sabor u Raveni 359. godine.

Konstancije se ženio tri puta, a njegova posthumno rođena kći kasnije se udala za cara Gracijana.

Do stupanja na presto[uredi | uredi izvor]

Rođenje (mesto i datum)[uredi | uredi izvor]

Rodio se u Iliriku početkom 4. veka kao treći sin cara Konstantina. Tačno mesto njegovog rođenja se ne može saznati iz izvora, ali se može prihvatiti da je rođen u Sirmijumu (današnja Sremska Mitrovica), jer je njegov otac imao tamo dvor.[1] Kao dan njegovog rođenja u Filokalovim fastima (lat. Fasti Philocali) se navodi 7. avgust, a na 317. kao godinu njegovog rođenja upućuje Eutropije svojim navodom iz Kratke istorije Rima: „[...] umro je... u trideset osmoj godini vladavine i četrdeset i petoj godini života“ (10.15.2: obiit... anno imperii octavo et tricesimo, aetatis quinto et quadragesimo).[2][3] Sokrat Sholastik je, međutim, taj Eutropijev navod shvatio tako kao da je car imao 45 godina kada je umro. Isto tako, s druge strane, pisac „Kratkog pregleda istorije careva“ (lat. Epitome de Caesaribus) navodi da je car „preminuo u četrdeset i četvrtoj godini života i trideset i devetoj godini vladavine“ (42.17: „interiit anno aevi quarto et quadragesimo, imperii nono atque tricesimo“), jer je u izvoru koji je koristio pronašao da je imao 44 godine kada je umro.

Legitimnost[uredi | uredi izvor]

Nema sumnje da je bio zakonit sin.[4] Na natpisu sa miljokaza iz Sremske Mitrovice se navodi kao „sin božanskog Konstantina, najboljeg i najvećeg cara, unuk božanskih [careva] Maksimijana i Konstancija, praunuk božanskog [cara] Klaudija“.[a] Julijan izrično tvrdi da mu je majka bila „ćerka jednog cara, žena drugog, sestra trećeg i majka ne jednog nego više careva“, tj. Fausta, Maksimijanova kći. Opisuje je u najsvetlijim bojama: imala je fizičku lepotu i plemenit karakter kakav se retko viđao.[1] Julijanove navode potvrđuje Zonara, koji kaže da je Konstantin sa Faustom imao trojicu sinova: Konstantina II, Konstancija II i Konstansa I.[5] Jedino Zosim dovodi u pitanje Konstancijev legitimitet, tvrdeći da trojicu Konstantinovih sinova iz drugog braka nije rodila Fausta, nego jedna druga žena koju je Konstantin kasnije optužio za preljubu i pogubio. Međutim, na njegovo svedočanstvo bacaju senku savremeni izvori i nedostatak kredibiliteta, pa ga stoga treba odbaciti.[6]

Vaspitanje i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Što se tiče Konstancijevog vaspitanja, nema mnogo konkretnih podataka. Pesnik Auzonije pominje svog savremenika rođaka retora Arborija kao tutora jednog cezara u Konstantinopolju: „Tu si, bogat i na glasu kao cezarov učitelj, umro, ostavivši za sobom, o Magno, svoje roditelje“.[7] Mladić koga je Arborije kao cezara podučavao odužio se svom učitelju vrativši njegove ostatke u mesto njegovog porekla: „Blagodareći pobožnosti uzvišenog cara, telo ti je vraćeno u zavičaj i položeno u porodičnu grobnicu“.[8] Ne može se sa sigurnošću odrediti koji je Konstantinov sin u pitanju, ali najverovatnije je da je to bio ili Konstans I ili Konstancije II, budući da je Konstantin II posle pobede nad Licinijem provodio najviše vremena na Zapadu.[9][10]

Dva osnovna izvora za vaspitanje i obrazovanje Konstantinovih sinova za vladarsko-državnički poziv su Libanijev pedeset i deveti govor i Euzebijevo „Žitije blaženog cara Konstantina“. Prvi izvor, nastao dugo vremena posle smrti Konstantina II (340) odnosi se konkretno samo na Konstancija II i Konsansa, ali zahvaljujući njegovom opštem karakteru korisno je i za stvaranje slike o vaspitanju Konstantina II. Euzebije je svoju biografiju napisao negde između smrti starog državnika i njegovog najstarijeg sina. Poput Libanija, i on pazi da slučajno ne spomene Konstantinove sinovce posle tragedije iz 337, baš kao što se posle 326. pravio kao da Krisp nikada nije postojao. Iako oba izvora izostavljaju neke pojedinosti, opet mogu da posluže kao koristan vodič kroz vaspitanje mladih cezara.[10]

Libanije je mišljenja da su cezari dobili dvostruko vaspitanje, odnosno da su osposobljeni i za vođenje Carstva i u govorničkoj veštini. Vladarsko obrazovanje prevashodno su dobili od oca. Konstantin se postarao da mu sinovi postanu vični vojnici, a usadio im je i smisao za pravednost.[11] Libanije dodaje da su mladići, kada su postali cezari, dobili dvorove i vojske slične njegovim, jedino su po tituli u odnosu na oca bili niži.[12] Prema Libaniju, Konstantin ih je u početku držao u svojoj blizini da bi im mogao priteći u pomoć ukoliko nešto krene naopako. Kad su dokazali svoju sposobnost, poslani su na granice gde su mogli da se upoznaju sa stvarnim problemima uprave.[13]

Euzebijev prikaz obrazovanja pre dopunjuje Libanijev govor, nego što mu protivreči. Euzebije, koji je pisao posle pokolja 337. i pre smrti Konstantina II izuzima sinovce Konstantina I iz razmatranja, ali zato govori o svoj trojici braće. Naglašava naimenovanje hrišćana za njihove učitelje i administratore i slaže se sa Libanijem da je svaki dobio dvor i vojne snage. Prema Euzebiju, dobili su i savetnike, ali su kasnije sledili samo očeve instrukcije. Premda ni Libanije ni Euzebije ne ulaze u konkretne pojedinosti, opšti utisak im je tačan. Sasvim je za očekivati da se Konstantin postara da mu sinovi dobiju najbolje državničko obrazovanje i veću samostalnost u upravi kad sazru.[14]

Državnička i vojna karijera do 337.[uredi | uredi izvor]

Predstava Konstancija II u svojstvu cezara na bronzanom novcu (lat. folis) iz Herakleje (325).

Pre nego što je uzdignut na carski položaj Konstanciju je davan mali publicitet. Od savremenih izvora prvi ga pominje Nazarije u svom panegiriku koji je održao u Rimu u čast Konstantina i njegovih sinova 1. marta 321. Iako se prvenstveno bavio Konstantinovim i Krispovim delima, retoru nije promaklo da spomene Konstancija II i Konstansa I kojima je tada bilo svega par godina. Nije mogao da ih izostavi, jer to s njegove strane ne bi bilo politički korektno. Isto tako, nije mogao ni da ode u drugu krajnost i da im da istaknuto mesto, jer Konstantin još nije bio odlučio ih uzdigne na carski položaj. Majstor za delikatne situacije, pronašao je rešenje:[15] „Rim, gospodar tolikih bogatstava, koja, istina, deli sa celim svetom, osim toga crpi i plod velike nade koju polaže u veoma plemenite cezare (Konstantina II i Krispa) i njihovu braću (Konstansa i Konstancija), čija imena već slavimo, iako im svoje zakletve za sada odlažemo“.[b] Tek posle pobede nad Licinijem, Konstantin je odlučio da na carski položaj uzdigne jednog od svojih sinova. Tako je Konstancija proglasio za cezara 8. novembra 324. Povodom toga je u opticaj pušten novac sa predstavom Konstancija u društvu sa ocem i dvojicom starije braće.[17] Za tadašnje prilike starosna dob od sedam godina nije bila ni u kom slučaju prepreka za nekoga da bude imenovan za cezara. Naprotiv, Konstantin II je svega par dana po svom rođenju imenovan za cezara. Konstancijevo imenovanje za cezara značilo je u stvari samo to da je bio određen da jednoga dana postane avgust. Imenovanje za cezara u neku ruku odgovara određivanju naslednika od strane cara u srednjem veku.[18]

Konstancije je nosio i zvanje konzula 326, 339, 346, 352, 353, 354, 356, 357. i 360. Svoju petogodišnjicu (lat. quinquennalia) mora da je proslavio krajem četvrte godine (328), pošto je tridesetogodišnjicu (lat. triennalia) slavio krajem 29. godine (353), naime, kako je tada bio običaj, mesec dana, od šestoga dana pre oktobarskih ida (lat. a. d. VI id. Oct.) do šestog dana pre novembarskih ida (lat. a. d. VI id. Nov.).

Godine 332. kao petnaestogodišnjak je morao da zastupa svog starijeg brata Konstantina II u Galiji dok je ovaj ratovao na Dunavu. Kada mu se brat vratio upućen je na Istok. Oko 335 vratio se u Konstantinopolj na tridesetogodišnji jubilej svog oca i venčao tamo sa ćerkom svog strica Julija Konstancije. Mora da je zapovedao u jednom ratu na Dunavu, pošto je sebi uskoro posle toga pridodao naslov „pobednik nad Sarmatima“ (lat. Sarmaticus).

Oko 336. Persijanci su ponovo počeli da uznemiravaju Mesopotamiju svojim upadima, pa je Konstancije poslan protiv njih na Istok, dok se sam Konstantin Veliki pripremao za pohod. Tada se u Konstantinopolju pojavilo jedno persijsko poslanstvo da uputi izvinjenje. Čini se da je dobilo neodređen odgovor, što je za posledicu imalo to da Persijanci naredne dve godine ostanu mirni. Međutim, Konstantin nije prekinuo sa naoružavanjem i baš kad se spremao da krene u pohod u Nikomediji ga sustigla smrt 22. maja 337.

336.[uredi | uredi izvor]

Na vest o očevoj bolesti Konstancije II mu je odmah pohitao, ali ga je zatekao mrtvog. Jedno drugo poslanstvo, koje su vojne starešine poslale svoj trojici sinova da im saopšte očevu smrt, srelo ga na putu. Konstancije II je sproveo telo u Konstantinopolj i priredio tamo pogreb.[19]

Konstantin Veliki je već za vreme svog života prema Dioklecijanovom primeru podelio Carstvo na četiri upravne oblasti, koje je predao cezarima na upravu. Prema istoj raspodeli trebalo je da njima vladaju i kao avgusti. Svaki od trojice sinova dobio je četiri dijeceze. Konstantin II je dobio Britiniju, Španiju i obe Galije, Konstancije II Egipat, Orijent, Aziju i Pont, Konstans Afriku, Panoniju i obe Italije. Konstantinovom sestriću Dalmaciju dodeljene su Dakija, Makedonija i Trakija. Najzad, za drugog sestrića Hanibalijana Konstantin je stvorio kraljevstvo na istočnim granicama Carstva, koje verovatno trebalo da se poveća osvajanjem oblasti pod vlašću Persijanaca.[20]

Međutim, posle smrti Konstantina Velikog vojnici su se opredelili za mladog cezara. Strahujući da bi Konstantinovi sinovci (Dalmacije i Hanibalijan) mogli biti uzrok unutrašnjim nemirima, bili su spremni da priznaju samo autoritet Konstantinovih sinova. O tome su pismenim putem obavestili i ostale vojske i svuda naišli na saglasnost. Istupanje vojske, bilo da je ono prethodno bilo ugovoreno između vojnika s jedne strane i Konstantinovih sinova s druge strane ili ne, odgovarala je Konstanciju koji je, kako se čini, bio rešen da deluje u skladu sa istim pogledima. Konstancije je otpustio prefekta pretorija Istoka (lat. praefectus praetorio Orientis) Ablabija, koji je u poslednje vreme uticao na politiku njegovog oca, i okružio se novim ljudima. Širene su glasine da su Konstantina otrovala braća. Naraslo uzbuđenje našlo je oduška u smaknuću gotovo svih srodnika carske kuće. Konstancije, za koga eliminacija savladara nije bila nepoželjna, više ju je tolerisao, nego što ju je podsticao. Braća od strica, dečaci Gal i Julijan, imali su da mu zahvale na svom spasenju. Međutim, gotovo svi kasniji izvori ga smataju odgovornim za taj pokolj. Navodno je sam do samrtnog časa osećao kajanje zbog toga, a svoju bezdenost i neuspeh u ratu protiv Persijanaca pripisivao Božjoj kazni. To mu, međutim, nije smetalo da pristalice ubijenih proganja veleizdajničkim procesima, a čitav niz dostojanstvenika, među kojima i Ablabija i patricija Optata, pogubi. Uz to je konfiskovao imovinu nastradalih srodnika.[21]

337.[uredi | uredi izvor]

Dana 9. septembra 337. Konstantin II, Konstancije II i Konstans I su uzeli titulu avgusta.[22]

338.[uredi | uredi izvor]

Konstancije II se, kako se čini, početkom 338. godine nalazio u Konstantinopolju, gde je provodio vreme u procesima i egzekucijama. Konstantin II, Konstancije II i Konstans I su se u leto iste godine sastali navodno u Panoniji, tačnije u Meziji, ali u svakom slučaju blizu panonske granice, jer se iz izvora vidi da je Konstancije II u junu bio u Viminacijumu. Kako bi se postigao neki mir posle silnih pravosudnih ubistava, spaljene su anonimne denuncijacije, što je u čitavom Carstvu objavljeno putem edikta. Zatim je svim episkopima, koji su zbog crkvenih razmirica prognani krajem vladavine Konstantina Velikog, odobren povratak u svoje dijeceze. Međutim, pre svega se trebalo dogovoriti oko nove podele Carstva, pošto su tri dijeceze (Dakija, Makedonija i Trakija) posle Dalmacijevog ubistva postale upražnjene. Konstancije II se odrekao svakog proširenja svoje oblasti. Možda je verovao da će time što neće tražiti koristi od zločina da umiri svoju savest. Uz to, pošto se novostečene zemlje nisu mogle dobro povezati sa galskim delom Carstva, starija braća su se složili da ih prepuste najmlađem. Međutim, Konstantin II je izvukao korist iz neke vrste starateljstva nad petnaestogodišnjim Konstansom, tako da je imao kontrolu i nad njegovim delom Carstva, zbog čega Konstancije II bio u gubitku. Međutim, Konstancije je morao da se u žurbi vrati na Istok, gde je u međuvremenu izbio dugo očekivani rat sa Persijancima. Iz Kapadokije je prešao u Siriju. Dana 11. oktobra bio je u Antiohiji. Potom je otišao u Emesu i ušao u pregovore sa arapskim plemenima. Uspeo je da ih pokrene na pljačkanje persijskih oblasti.[23]

Tokom Konstancijevog odsustva stvari su se na Istoku veoma pogoršale. Rimska vojska je bila buntovna i nedisciplinovana. U Jermeniji je na vlast došla propersijska stranka, koja je sa svojim najvernijim pristalicama prognala jermenskog kralja i priredila pljačkaške pohode na rimsku pograničnu oblast. Persijanci su pod vođstvom kralja Šapura upali u Mesopotamiju, opustošili zemlju i 63 dana opsedali Nizibu. Međutim, grad se održao i prinudio neprijatelja da se vrati kući neobavljena posla.[24]

Svojim dolaskom Konstancije je vaspostavio disciplinu među vojnicima. Tokom zime, koju je proveo u Antiohiji, organizvao je vrbovke, uvežbavao regrute i obrazovao gomilu oklopnih konjanika, čija oprema je bila stvorena po uzoru na persijsku. Tokom svog boravka na Dunavu, regrutovao je gotske pomoćne trupe, koje su ga pratile na Istoku. Kako bi se pokrili troškovi oko opreme, povišen je vanredni porez.[24]

Već u ovo vreme počeli su crkveni nemiri, koji će podrivati Carstvo tokom čitave Konstancijeve vladavine. Arijanci su se držali svog ubeđenja da je sin potčinjen ocu, ali ovo viđenje nisu smatrali bitnom sastavnicom hrišćanskog verovanja čije priznanje je nužno za postizanje blaženstva. Konačno su odustali od svih pokušaja da svoje učenje uzdignu u rang dogme. Štaviše, da ne bi cepali jedinstvo crkve, sapotpisali su Nikejski simbol vjere. Jedino su zahtevali da se priznaju za članove vaseljenske crkve bez obzira na njihovo drugačije viđenje. Međutim, ovom zahtevu protivili su se pravoslavni, jer su u degradaciji Hrista videli neoprostivo klevetanje. Konstantin Veliki je u početku pokušao da utiče na episkope ovog pravca da puste arijance u svoju zajednicu. Međutim, pošto njegove ozbiljne pretnje nisu urodile plodom, oni koji nisu hteli da se poviniju morali su ići u progonstvo (Atanasije iz Aleksandrije, Pavle iz Konstantinopolja, Markel iz Anikre, Asklep iz Gaze i Lukije iz Hadrijanopolja). Na Zapadu je gotovo celo sveštenstvo delilo poglede istočnih episkopa. Pod uticajem svoje pravoslavne okoline ovom mišljenju su se priklonili i zapadni carevi Konstantin II i Konstans. Smrt starog cara dala je svim izgnanicima novu nadu. Pavle iz Konstantinopolja je smesta pohitao iz Ponta, gde mu je bilo određeno prebivalište, u Trir, čiji episkop Maksimin ga je prihvatio u svoju zajednicu i izdejstvovao kod Konstantina II dozvolu za njegov povratak. Atanasije se već krajem 337, dakle pre nego što mu je dozvoljeno da se vrati iz izgnanstva, usudio da jednim od uobičajenih pisama koje je slao u Egipat odredi dan Uskrsa za 338. Na savetovanju u Viminacijumu Konstantin II je isposlovao da se osuđeni episkopi skupa smeju vratiti iz izgnanstva. Vrativši se iz izgnanstva kao samouvereni pobednici, dali su oduška svojoj ozlojeđenosti prema protivnicima. Neki su toliko daleko otišli u tome da su unišavali oltare, koje su arijanci posvetili, ili bacali pričešće psima. Nemira, koji su dovodili do ubistava i paleža, bilo je u većini gradova, gde su izgnanici bili ponovo postavljeni. Konstancije II je smatrao svojom dužnošću da posreduje ovde. Čim je došao iz Viminacijuma u Antiohiju preko Konstantinopolja, uklonio je ovde episkopa Pavla. Međutim, verovatno ga nije i formalno smenio i pozvao Evsevija iz Nikomedije na njegovo mesto. Za tako nešto je bio potreban sinodski sud, a on nije imao vremena da ga odmah sazove. Međutim, on nije ni žurio sa njegovim sazivanjem, jer je još iste trebalo da se sastane veoma značajan skup crkvenih glava. Mada se sastajao u drugu svrhu, mogao je da posluži i kao sud. Naime, pre deset godina Konstantin je započeo izgradnju jedne velike crkve u Antiohiji. Ona je sada bila završena, a predstojalo joj je još samo osvećenje. Pod vođstvom Evsevija iz Nikomedije, koji je verovatno hteo da ga tamo posvete za episkopa konstantinopoljskog, našlo se 97 episkopa iz svih krajeva Istoka. Prvo bogosluženje u novoj crkvi obavljeno je verovatno na Konstansove kvinkvenalije na Božić 338. I Konstantin Veliki je započeo svoje vicenalije važnim crkvenim skupom (nikejskim saborom).

Prilikom povratka u Aleksandriju Atanasije je imao dve audijencije kod cara. Prva je bila u Viminacijumu, a druga u kapadokijskoj Cezareji. Na njima se umereno izjasnio o svojim protivnicima. Međutim, usput je u gradovima, u čije duhovne poglavare je sumnjao da naginju arijanstvu, postavljao protivepiskope. Dok se još nalazio na putu u Siriji, u Aleksandriji su izbile borbe između pristalica različitih pravaca, koji su primorali egipatskog prefekta da interveniše progonima i pogubljenjima. Izgleda da su se nemiri obnovili i posle njegovog dolaska u grad (23. novembra 338). Naime, Konstantin Veliki je od prihoda od naturalnih poreza za izdržavanje hrišćanskih udovica i siročadi u Aleksandriji odredio određene količine žita. Čini se da ih Atanasije uskratio raskolnicima, koji su za vreme njegovog odsustva primali. U svakom slučaju, protiv Atanasija je od strane njegovih protivnika podneta tužba da hoće da iskoristi žito u svoju korist, a Konstancije mu je zbog toga pismeno uputio strogi ukor. Nije se još usuđivao da ga ukloni sa mesta, verovatno iz straha od reakcije svoje braće. Međutim, antiohijski sinod je sastavio protiv njega tužbu koju je adresirao je na careve. Poslao ju je, kako se čini, preko jednog poslanstva u Trir Konstantinu II. Kako bi se i raskolnicima dao poglavar koji bi predstavljao njihove interese Atanasiju, za episkopa im je u Aleksandriji postavljen bivši prezviter Pist, čije osvećenje je obavio Sekund iz Pentapolja, Arijev stari drug. Juliju, episkopu Rima, sinod u Antiohiji je poslao jedno pismo, koje je trebalo da dostave prezviter Makarije i đakoni Martirije i Isihija. U pismu je bilo naglašeno da je Atanasija raščinio sinod u Tiru i da mu je samo carski dekret dozvolio da se vrati u Aleksandriju. Nabrojani su Atanasijevi stari i novi gresi, a Julije opomenut da ne cepa jedinstvo crkve. Poslanicima je stavljeno u zadatak da protumače papi pismo i tako ga privole da stupi sa arijanskim protivepiskopom Pistom u zajednicu. Ove odluke mora da su donesene već krajem 338, jer je Atanasije izgleda početkom sledeće godine bio obavešten o novom napadu evsevijevaca.

339[uredi | uredi izvor]

Kako bi se suprotstavio odluci Antiohijaca, Atanasije je smesta sazvao skup egipatskih episkopa u Aleksandriji na kom se skupilo preko osamdeset učesnika. U jednom cirkularu svim episkopima hrišćanstva, ovaj sinod je opovrgavao optužbu. Atanasije je poslao poslanstvo prezvitera Juliju i istočnim carevima. Na obe strane su imali uspeha. Kada su protivnički poslanici u Rimu saznali za dolazak aleksandrijskih prezvitera, najistaknutiji među njima otputovao je još iste večeri nazad u Antiohiju da podnese izveštaj i dobije nove instrukcije. Preostali su se upustili u diskusiju sa prezviterima. Međutim, kada su u tome izvukli kraći kraj, dozvolili su da se zanesu do nepromišljenosti. Julije je zatražio dozvolu za sazivanje jednog sinoda u Rimu, koji bi trebalo da konačno preusudi. Pozvao je i Atanasija da prisustvuje i poslao mu je akte sabora u Tiru kako bi mogao da spremi svoju odbranu. U Antiohiju su bila poslata dvojica rimskih prezvitera, Helpidije i Filoksen, sa pismom adresiranim na Evsevija iz Konstantinopolja kojim su vođa protivničke stranke i njegove pristalice pozvani u Rim.

U međuvremenu je Atanasijeva sudbina već bila odlučena. Pošto je postavljanje arijanskog protivepiskopa Pista naišlo na silan otpor i pošto se protivilo načelu necepanja crkve, sinod je odlučio da ga prepusti slučaju. Međutim, odlučio je i da zbaci Atanasija a za aleksandrijskog episkopa posveti novog episkopa, pod kojim bi se sve sekte ujedinile. Izabran je Evsevije iz Edese, a kad je ovaj to odbio, Grigorije iz Kapadokije. Verovatno su istovremeno iz svojih dijeceza proterani i drugi, pretežno pravoslavni episkopi. Sinod je preko okružnice saopštio ovo svim hrišćanskim crkvama i negirao da je prihvatio Arijevo učenje. Verovatno su to i dokazali i tako izbegli da dođu u suprotnost sa bitnim sadržajem hrišćanskog verovanja. U znak toga dodan je kratak simbol vere, koji je izbegavao ključne reči zaraćenih stranaka i tako i jednima i drugima pružao mogućnost da se objedine u njemu. Ubrzo nakon toga otkriveno je još jedan simbol vere, koji je svojeručno napisao antiohijski prezviter Lukijan, koji je bio Arijev i Evsevijev učitelj i koji je kasnije umro mučeničkom smrću. Pošto je pitanje kanona u njemu bilo isto tako nejasno kao u onom koje je doneo sinod u Antiohiji, sinod je ga je priložio uz svoje i takođe poslao, ne bi li na taj način autoritetom čudotvornog sveca podupro svoje shvatanje teološke stvari.

Uskoro se u Aleksandriji na Grigorijev zahtev pojavio bivši prezviter Karpon, jedan od nastarijih i najvernijih Arijevih pristalica, kako bi tamo preuzeo vođstvo nad arijanskom zajednicom. Zatim je Filagrije, prefekt Egipta, dao se da jedan edikt, kojim je službeno proglašeno Atanasijevo uklanjanje i Grigorijev izbor. Pristalice episkopa okupili su se u crkvi. Međutim, na prefektov zahtev crkvu svetog Kirina napale su neprijateljske narodne mase. Spremao se napad i na crkvu svetog Teona, u kojoj se nalazio Atanasije. Međutim, Atanasije se spasio 19. marta 339. tajnim bekstvom. Četiri dana kasnije Grigorije je ušao u grad pod zaštitom vojske i bezobzirnim nasiljem dočepao se vlasti. Ogorčenje je bilo toliko veliko da su Atanasijeve pristalice zapalile crkvu svetog Dionisija.

Posle bekstva Atanasije je putovao, kako bi od episkopa što više gradova izmolio potvrdna pisma. Naoružan njima pohitao je na poziv Julija u Rim, gde je bio primljen u zajednicu katoličke crkve i gde je ostao do sastanka sinoda godinu dana i šest meseci. I zapadni carevi prihvatili su Atanasijevo opravdanje. Verovatno bi iznudili od Konstancija njegov povratak, da nije u to vreme izbio između njih sukob, koji će uskoro dovesti do građanskog rata. U takvim okolnostima Konstantin II nije bio u mogućnosti da vrši bilo kakav uticaj na crkvene prilike na Istoku. Ni Konstans nije mogao poduzeti ništa protiv Konstancija, tim pre što je nastojao da ga pridobije za saveznika protiv najstarijeg brata. Kako bi postigao to, ustupio mu je u to vreme tračku dijecezu. To je za posledicu imalo da Konstantinopolj postane druga carska prestonica.

Na ovu novinu nisu bez uticaja bila ni crkvena previranja. Konstantin Veliki je hteo da podigne veliki grad, koji je trebalo da ovekoveči i proslavi njegovo ime za sva vremena. Međutim, nije mu padalo na pamet da ga izjednači sa Rimom. Štaviše, jasno je naglašavao podređenost Konstantinopolja prestonici Carstva. Istina, nije mu dao red dekuriona (lat. ordo decurionum), kako su se zvala gradska veća običnih gradova, nego senat (lat. senatus). Međutim, ovaj je izrično naznačavan kao senat drugog reda (lat. senatus secundi ordinis), a njegovi članovi nisu kao rimski senatori dobijali titulu presvetlog muža (lat. vir clarissimus), nego samo svetlog muža (lat. vir clarus). I Konstantinopolj je bio izuzet od provincijske uprave i potčinjen specijalnom carskom činovniku. Međutim, dok se ovaj u Rimu zvao gradski prefekt (lat. praefectus urbi), ovde je morao da se zadovolji sa nižim činom i titulom prokonzula (lat. proconsulus). Za vreme Konstancija II ovo će biti drugačije. Godine 359. i Konstantinopolj je dobio svog gradskog prefekta.

Međutim, već 339. kuje se serija tzv. prazničnih novčića [v], koji bi trebalo da prikazuju peresonifikaciju Konstantinopolja (u sedećem položaju na tronu) kao gospodaricu i koji očigledno slave njeno uzdizanje u drugu prestonicu. Otprilike u isto vreme pojavljuju se na drugim novčićima likovi Rima i Konstantinopolja kako jednako sede jedan pored drugog. Razlog za to nije ležao samo u carevoj sujeti, koji je hteo da u svom delu Carstva ima prestonicu. Rimski episkop je upravo tada tražio sudsku nadležnost nad istočnim sveštenstvom okupljenim u Antiohiji. Posle prijema koji je pripremio Atanasiju, teško da je moglo biti sumnje kakva će biti presuda. Međutim, prvenstvo, koje je sebi dao, zasnivalo se pre svega na značaju koje je sedište njegove episkopije imalo u državi. Vođa Antiohijaca, Evsevije iz Konstantinopolja, verovatno je nameravao da se suprotstavi rimskom episkopu time što bi cara nagovorio da izjednači svoj grad sa Rimom i tako otkloni podređenost konstantinopoljskog episkopa. Međutim, ova mera mogla da se sprovede tek krajem 339, kada se Konstancije vratio sa svog prvog pohoda na Persijance.

Konstancije je na Persijance izgleda krenuo u proleće 339. Međutim, sredinom marta je bio još u Antiohiji, budući da je Grigorije, kada je 23. marta ulazio u Aleksandriju, dolazio direktno iz careve okoline. Konstancije je poveo vojsku prvo na Jermeniju, postavio tamo kralja i preostale izgnanike ponovo na svoje položaje, pohvatao čelnike suprotne stranke i internirao ih na teritoriju Rimskog carstva. Zatim je krenuo na persijsku granicu, ali tamo nije naišao na neprijatelja, koji bi mu se suprotstavio, pa se vratio nazad u Antiohiju.

Ovaj pohod koji je prošao bez nekog naročitog učinka trebalo je da bude primeran za ceo dalji tok dugogodišnjeg rata. Persijanci su početkom proleća redovno upadali u Mesopotamiju, pljačkali zemlju i opsedali utvrđenja. Konstancije, većinom zauzet crkvenim previranjima u Antiohiji, pojavio se tek u leto s one strane Eufrata. Nastupao je oprezno i pobrinuo se pre svega za to da ne pretrpi nikakav poraz. Sujeveran, kakav je bio, živeo je u stalnom strahu da će za ubistvo svojih stričeva i bratića biti kažnjen ratnim neuspehom. Mada je uglavnom vodio sa sobom na pohode nekog tobožnjeg sveca da bi mu pomogao molitvama, imao je užasan strah od Persijanaca i preneo ga na svoje vojnike. Tek kad bi se neprijatelj povukao, on bi krenuo za njim. Tada ne bi nailazio ni na kakav otpor, jer persijska vojska se obično posle svakog pohoda raspuštala. Konstancije je na obali Tigra podigao kastele, pa nekoliko puta prelazio nesmetano reku i pustošio neprijateljsku zemlju. Jednom prilikom je uspeo da osvoji jedan persijski grad i njegovo stanovništvo naseli u Trakiji kao kolone. Mesopotamija je teško pretrpela od neprijateljskih pljački, ali su zato vojni gubici bili su veoma mali. Car se skoro svakog leta izlazio na bojište, ali su se u njegovom prisustvu u toku ovog dugogodišnjeg rata dogodile svega dve veće bitke. Njegove vojskovođe su, istina, vodile sedam bitaka, ali je ostala zabeležena samo jedna značajna pobeda. Uopšte uzev, rat se vukao, ali nijedna strana nije uspela da stekne nadmoć. Za rimske provincije pak bio je pogubniji, nego za Persijance. I pored toga, caru je on povod da ustanovi persijske igre (lat. ludi Persici), koje su proslavljane od 13. do 17. maja.

340.[uredi | uredi izvor]

Sinod u Antiohiji, koji je još uvek bio okupljen, držao je poslanike rimskog episkopa do januara i onda ih pustio, predavši im jedno u pismo, u kom je pisalo da Sinod ne može da pošalje u Rim svoje učesnike, jer je rok prekratak a zbog rata sa Persijom njihovo prisustvo na Istoku je potrebno. Papi je ponuđen izbor: da li želi zajednicu sa Atanasijem i Markelinom iz Ankire ili sa Antiohijcima, tj. zaprećeno mu je isključenjem iz crkvene zajednice. Uopšte gledano, celo pismo je bio napisano u iritantnom tonu. U međuvremenu je u Rimu pored Markelina stigao veliki broj izgnanih episkopa sa Istoka. zatražili su pomoć od Julija. Ovaj je krajem jeseni ili u zimu 340. okupio u Rimu preko 50 episkopa koji su za nevažeće proglasili zbacivanje Atanasija i onih koji su doživeli istu sudbinu kao on.

Većina egipatskih sveštenika je htela da ide u Rim, ali ih je u tome sprečio Grigorije. Novi aleksandrijski episkop je pokušavao silom da iznudi od Atanasijevih pristalica da budu u zajednici sa njim. Ometao je njihove privatne sastanke, protiv nepokornih sveštenika praktikovao zatvor, izgnanstvo i zatvorske kazne, jednom Atanasijevom rođaku uskratio je čak pokop, verovatno zato što je odbijena njegova duhovna pomoć u tom poslu. Nije se dao preobratiti ni pored opomena visokopoštovanog isposnika Antonija. U isto vreme, sinod u Antiohiji je u pismu, koje je uputio Jiliju, uveravao da u Aleksandriji od Atanasijevog izgnanstva vlada duboki mir.

Car je i ove godine vodio jedan pohod u Mesopotamiju, prilikom kog se 12. avgusta našao u Edesi. Vrativši se u Antiohiju, uredio je 9. septembra putem jednog zakona odnose u novoj prestonici, doveo mu po ugledu na Rim pretore i odredio mu terete i obaveze.

341.[uredi | uredi izvor]

Konstans, koji je prošle godine Konstantinovom smrću zadobio njegov deo Carstva i sada imao znatnu premoć u odnosu na Konstancija, počeo je da je dokazuje mešajući se u crkvene prilike na Istoku. I on je prihvatio tvrdnju da su Antiohijci skriveni arijanci i huljitelji Hrista (hula = grč. χριστoμάχoι[25]) i da su vršili pritisak na Atanasija i njegove drugove samo zbog njihovog pravoverja. Stoga je u jednom pismu upućenom Konstanciju pozvao sinod u Atniohiji, koji je i dalje zasedao, na odgovornost za smenjivanje episkopa. Sinod mu je poslao jedno poslanstvo da mu preda njihovu izjavu (simbol) vere. Našlo ga je u Galiji, gde je upravo tada vodio rat protiv Franaka. Sadržaj te sinodske izjave je sličan sadržaju prethodne, ali je primetna tendencija usklađivanja sa sadržajem Nikejskog simbola vere (grč. Σύμβολο της Νικαίας), ne bi li se time pridobilo cara. I ovog puta je izostavljena reč „jednosuštni“ (grč. ὁμooύσιoς) i tako arijancima omogućeno da i dalje važe za pravoverne članove crkvene zajednice. Na kraju je sinod doneo još 25 kanona, koji su prvenstveno bili namenjeni da podupru Grigorija u njegovoj borbi protiv pravoslavnih proglašenih sektašima i opravdaju Atanasijevo smenjivanje. Proces donošenja crkvenih zakona okončan je verovatno tek posle smrti Evsevija iz Konstantinopolja. Naime, 21. kanon obnavlja odluku sabora u Nikeji da episkop ne sme da pređe iz svoje dijeceze u drugu, zbog čega bi Evsevije bio osuđen a njegovo držanje prestoničke episkopije, na koju su ga Nikomedijci nedavno uzdigli, proglašeno za nevažeće. U svakom slučaju, i iz ostalih svedočanstava je jasno da je umro, i to još pre nego što je do njega stigla odluka rimskog sinoda, tj. prvih meseci 341. Njegova je smrt praćena zastrašujućim zemljotresom koji je trajao tokom čitave godine i pogodio gradove na Istoku a naročito Antiohiju. Uskoro potom čini se da se sinod u Antiohiji raspustio posle trogodišnjeg zasedanja.

Kada je vest o Evsevijevoj smrti dospela u Konstantinopolj, narod je ponovo uveo u svoju crkvu prethodnog episkopa Pavla, koji se verovatno vratio računajući na odluku rimskog sinoda. Međutim, čelnici Evsevijeve stranke okupili su se u Konstantinopolju, verovatno dok su bili na putu kući iz Antiohije i izabrali tamo Mekedonija za protivepiskopa. Između njegovih i Pavlovih pristalica često je dolazilo do uličnih borbi, koje su koštale mnogo života. Ovo je javljeno caru, koji je posle uobičajenog letnjeg pohoda ponovo boravio u Antiohiji i upravo smerao da pošalje u Trakiju zapovednika konjice Hermogena da preuzme vrhovnu komandu nad podunavskim trupama. Ovome je još naređeno da u prolasku kroz Konstantinopolj vojnom silom obnovi mir i istera Pavla iz grada.

342.[uredi | uredi izvor]

Kada se Hermogen spremao da izvrši ovo, izbila je pobuna. Narod je zapalio kuću zapovednika konjice, ubio ga i vukao mu telo kroz ulice. Ranjeni prokonzul Aleksandar bio je prinuđen da pobegne u Herakleju. Čim je ova vest usred zime dospela u Antiohiju, Konstancije je smesta, u najvećoj žurbi, pohitao u Konstantinopolj, gde je vest o njegovom dolasku u međuvremenu dovela narod pameti. Plačući i preklinjući za oproštaj hitao mu je u susret. I stvarno, kaznio ga je samo time što mu je prepolovio dnevnu isporuku egipatskog žita koju je odredio Konstantin Veliki (80.000 modija). Krvave presude nisu izricane, ali je Pavle verovatno proteran u Singaru u Mesopotamiji odakle mu je tek kasnije bilo dozvoljeno da se preseli u Emesu. Potom se Konstancije vratio u Antiohiju isto tako velikom brzinom kakvom je došao. Tu je bio već 31. marta. Boravio je ovde u najmanju ruku do 11. maja da bi leto verovatno ponovo proveo na pohodu na Persiju.

343.[uredi | uredi izvor]

Car je 18. februara bio Antiohiji, 27. juna i 4. jula u Jerapolju, odakle je verovatno pošao na svoj godišnji pohod. Na kraju istog mora da je stekao neki uspeh, jer su istočni episkopi za vreme sabora u Serdici primili vest o pobedi.

U leto je Atanasije pozvan iz Milana, gde je tada boravio, u Galiju, u Konstansovu rezidenciju. Tamo se našao sa Osijem iz Kordove da bi sa njim putovao u Serdiku

Čini se sabor ovde održavao krajem godine i trajao do marta 344, jer su poslanici koje je isti poslao u Antiohiju da obaveste Konstancija o svojim odlukama stigao u vreme Uskrsa (15. aprila).

344.[uredi | uredi izvor]

Osije iz Kordove, poznati ispovednik, bio je, kao na saboru u Nikeji, i u Serdici stvarni vođa skupa. Predložio je najviše kanona, među potpisima sinodalnih pisama njegovo ime stoji uvek na prvom mestu i pored Protogena iz Serdike — koji je, čini se, predsedavao, jer se u njegovom gradu sastajao sinod — najviše optuživan od protivnika. Ukupno se sastalo oko 170 episkopa iz oba dela Carstva, od kojih je približno 90 (većinom iz zapadnih provincija) stalo na Atanasijevu stranu, dakle jedna prilično tesna većina. Pošto su se neki neodlučni verovatno još mogli pridobiti, 80 istočnih episkopa, koji su zastupali gledište antiohijskog sinoda i u duhu istog kasnije formulisali svoj kanon vere, nije bilo u nimalo nepovoljnom položaju; jedino ih je pitanje forme navelo da od samog početka odustaju od borbe. Već na putu su se okupili u Filipopolju i odatle uputili jedno pismo u Serdiku, u kom su tražili da se Atanasije i njegovi sledbenici na osnovu presude iz Tira i Antiohije u međuvremenu tretiraju kao izopšteni. Shodno tome, trebalo je da, dok Sinod ne donese drugu odluku, budu lišeni položaja i glasa i isključeni iz zajednice okupljenih episkopa. Iako im je zahtev odbijen, došli su u Serdiku, ali su izjavili da ne mogu da budu u crkvenoj zajednici sa izopštenima i zato odbili da stupe u crkvu u kojoj su se okupili zapadni episkopi. Svi su prebivali u istoj kući, kako bi održali ličnu podršku, a sa drugim saborom su komunicirali samo kao zajednica. Samo dvojica episkopa iz njihovog kruga, Makarije i Asterije, prešli su u protivničku stranku i učestvovali na sednici. Vođe sabora su ponovili tražili od istočnih episkopima da im se priključe. Pošto su dobili negativan odgovor, sabor je ekskomunicirao vođe istočnih episkopa i proglasio Atanasija i njegove sledbenika za nevine, o čemu su episkopi celog hrišćanstva obavešteni okružnicom, a zajednice izopštenih episkopa svaka ponaosob posebnim pismima. I istočni episkopi su izdali tada jednu okružnicu, u kojoj su sa svoje strane izopštili vođe sabora. Međutim, od zapadnih episkopa, koji su do tada zauzimali vodeće mesto u borbi protiv Atanasija, Urzacije iz Singidunuma i Valens iz Murse, samo se poslednji usudio da stavi svoj potpis. Kasnije su iz straha od Konstansa otišli u Rim da se opravdaju tamo kod pape Julija i upute pismeni opoziv kako njemu tako i Atanasiju.

Podstaknuti oslobađajućom presudom sinoda više izopštenih episkopa je pokušalo da smesta ponovno zaposedne svoje episkopije. Atanasije je bio dovoljno oprezan pa se povukao na Konstansovu oblast, gde je u Naisusu 15. aprila proslavio Uskrs. Luka se vratio u Hadrijanopolj, a Pavle u Konstantipolj. Međutim, pošto je Luka izneverio istočne episkope, kada su na svom povratku iz Serdike prolazili kroz njegov grad, Konstancije ga je uskoro potom okovao u lance i poslao u izgnanstvo, a više njegovih sledbenika je pogubljeno. Sa Pavlom se postupalo blaže iz bojazni od besa građana Konstantinopolja. Prefekt Filip ga je krišom izveo iz grada i poslao u Solun, u Konstansovu oblast. Međutim, kada je na mesto izgnanog episkopa pod vojnom pratnjom doveo Makedonija, izbila je pobuna, u kojoj je navodno nastradalo 3.150 ljudi. Pavle je ubzro izbegao iz Soluna caru Konstansu, kako bi od ovoga dobio svoj opoziv. Za Aleksandriju i druge gradove izdata je naredba da se luke i pristaništa čuvaju kako bi se izgnanim sveštenicima onemogućio povratak, a činovnicima je naređeno da pogube one koji se zadese u njihovom gradu.

Međutim, u međuvremenu se već spremio preokret. Dvojica episkopa, koje je Sabor u Serdici poslao kao poslanike caru u Antiohiju, tražili su da se tamošnji episkop Stefan osumnjiči za druženje sa jednom javnom prostitutkom (aprila 344). Intriga je međutim otkrivena, a podstrekači su izvedeni pred lice pravde. Deset meseci pre smrti Grigorija, tj. avgusta 344, Sinod je izopštio Stefana a na njegovo mesto je izabrao Leontije. Prljave mahinacije ovog čoveka, koji je pripadao vođama istočne stranke, promenile su carevo raspoloženje, pogotovo što je i Konstans pismeno insistirao na tome da se iskreno primi odluka Sinoda. Pojedini izgnani Aleksandrinci su dobili dozvolu za povratak, a u Egipat je poslan dekret da se zaustave progoni protiv Atanasijevih pristalica.

Da bi sporazum Istoka i Zapada iznova funkcionisao, Sinod, koji je sudio Stefanu, izradio je ponovo jednu verziju simbola vere, koja je poznata pod imenom μακρόστιχος (makrostih), i poslao ju episkopima Italije. Međutim, pošto je reč ὁμooύσιoς i ovaj put bila izbegnuta, sinod nije imao uspeha.

Iste godine je od jednog zemljotresa nastradala Neocezareja na Pontu.

345.[uredi | uredi izvor]

Zemljotres u moru je u potpunosti uništio Drač, a Rim i više gradova u Kampanji poplavio.

Kod Seleukije je za potrebe Antiohije izgrađena jedna luka, zbog koje je morao da se kroz jedno brdo probije prolaz.

Atanasije je pozvan na Konstansov dvor u Akvileju proslavio tamo Uskrs 7. aprila. Pod njegovim ličnim uticajem zapadni car se sad energično založio za njega i druge izgnane episkope. Pisao je Konstanciju jedno pismo, u kojem je tražio opoziv, u prvom redu Atanasijev i Pavlov, a u slučaju odbijanja pretio ratom. Konstancije je ponovo okupio jedan sinod i podneo mu pismo; pošto su se istočni episkopi sami bili mišljenja da Atanasije nije vredan izbijanja građanskog rata, popustio je i car, što mu je olakšano time što je 21. juna Grigorije umro a episkopska stolica u Aleksandriji time ostala prazna. Međutim, sukob braće je trajao do kraja godine a na početku sledeće se činilo da još nije u potpunosti prevaziđen. Jer kada je car, kako bi izrazio svoj pomirljiv stav, imenovao sebe i Konstansa konzulima za sledeću godinu, to na Zapadu nije bilo priznato.

346.[uredi | uredi izvor]

Ova godina zvala se iz gore navedenog razloga u istočnim fastima: Constantio IV et Constante III AA. conss., a na Istoku: post consulatum Amantii et Albini.

Nesloga careva, koja je došla do izražaja i u različitim nazivima godine, podstakla je i Persijance na jedan energičan napad. Šapur je upao u Mesopotamiju i po drugi put opseo Nisibis, ali je posle tri meseca morao da se povuče ne postigavši ništa. Grad je verovatno izbavila Konstancijeva vojska, pošto se iz izvora može videti da je bio u Edesi, tj. na velikom putu, koji je vodio u Nisibis.

U međuvremenu je Konstans vraćao položaje izgnanim sveštenicima. Pavla su po njegovoj naredbi ispratila dvojica episkopa njegovog dela Carstva u Konstantinopolj, gde se njegov protivnik Makedonije u narednom periodu oslanjao na privatnu liturgiju. U Ankiri je prilikom vraćanja Markela, a uklanjanja Vasilija, koji je u međuvremenu bio na čelu episkopije, došlo do nereda. Mirnije je prošao povratak Luke u Adrijanopolju i Asklepe u Gazi.

347.[uredi | uredi izvor]

Car je izgleda 11. maja bio u Hijerapolju na putu za Mesopotamiju. Ovaj pohod je doveo do primirja sa Persijancima, koji su ga, međutim, već sledeće godine prekršili. U međuvremenu su se koristili njime delom da regrutuju susedne narode, delom da ih sklone na sklapanje saveza ili kupe njihovu podršku.

348.[uredi | uredi izvor]

Ove godine rimsko-persijski rat došao je do vrhunca. Šapur je sakupio saveznike. Među regrutovanima je bilo veoma mladih. Čak su i žene zaposlene da služe u vojnoj komori. Sredinom leta ova ogromna vojska prispela je na Tigar. Rimski graničari su se povukli po carevoj naredbi, omogućivši tako persijskoj vojsci da neometano pređe reku preko tri mosta. Vojska je zatim bez borbe prodrla u unutrašnjost Mesopotamije i podigla logor ograđen palisadom kod Hileje ili Elije u blizini grada Singare. Konstancije se pojavio ovde sa velikom vojskom, ali bez jezgra najboljih trupa. Šapur se iz logora uputio prema njemu. Zaustavio se na razdaljini od oko 25 km od njega. Vojske su se dugo vremena nalazile u ovakvom položaju, pošto su obe strane htele da prepuste onoj drugoj da prva napadne. Zatim su Persijanci namamili Rimljane lažnim povlačenjem s namerom da prihvate borbu pod zidinama svog logora. Ovde su postavili rod vojske, koji im je najviše odgovarao — konjanike sa oklopom sastavljenim od pločica u obliku krljušti. Rimsku vojsku su istovremeno mogli gađati i s visova i zidina. Lukavstvo je uspelo. Kada su vojnici stigli do logora, Konstancije je pokušao da ih zadrži od dalje borbe. Međutim, pošto su se od ujutru do uveče borili po užasnoj vrućini, mučila ih je želj. Izvori, sa kojih bi se mogli utoliti žeđ, nalazili su se usred neprijateljskog logora. Stoga su protiv naredbe nastavili borbu. Udarcima topuza potukli su oklopnike i probili palisade zida. Međutim, sad su se rasuli na sve strane. Jedni su krenuli da pljačkaju, a drugi da piju vode. U noćnim borbama koje su usledile pobeda se pretvorila u poraz. U tami nisu mogli da pronađu put. Kad bi upalili svetiljke, otkrili bi se strelaca koji su se nalazili na visovima. Međutim, sin persijskog kralja je pao u zarobljeništvo u kom je mučki ubijen. Sam Šapur je već pre pada logora izbegao ka Tigru. Posle bitke se povukao s vojskom preko persijske granice neobavljena posla.

Čini se da ovom vremenu pripada i veoma radikalna novina u novčarstvu. Konstantin Veliki je poslednjih godina svoje vladavine kovao lakši novac od belog bakra i time doveo do velike devalvacije novca. Njegovi sinovi su povećali težinu novca. Uvedene su dve nominale. Veća pekunija (pecunia maiorina) trebalo je da vredi 1/72 srebrnog milijarensa (miliarense), manji centenional (centenionalis) polovinu istog. Istovremeno je stari novac proglašen za bezvredan a njegova upotreba zabranjena. Svi novi komadi nose isti natpis: Felicium temporum reparatio, verovatno da bi se tako dozvoljeni novac mogao lako razlikovati od zabranjenog.

350.[uredi | uredi izvor]

Osamnaestog januara ove godine Magno Magnencije je uzurpirao vlast u Galiji. Već u februaru je osvojio i Italiju, što proizlazi otuda što je 27. februara imenovao novog prefekta Rima i uskoro potom priključio sebi i Afriku, odakle je svoju vlast proširio i na Kirenaiku. Time nije osvojio čitav Konstancijev deo carstva da bi se mogao velikom nadmoćnošću suprotstaviti Konstanciju. Konstancijeva sestra Konstancija podstakla je starog Vetraniona, koji je kao zapovednik pešadije (magister peditum) komandovao vojskom na Dunavu, na isto. Prvoga marta u Mursi vojnici su ga proglasili za cara. O tome je pismeno obavestio Konstancija. Vetranionov primer sledio je uskoro carev rođak, Flavije Popilije Nepotijan, koji je 3. juna uzeo purpur i sa masom gladijatora i ološa svake vrste pošao na Rim. Ovde je pobedio naoružanu gomilu naroda, koju je protiv njega poslao Magnencijev prefekt pretorija, Aniket, izvršio nad njom strašan pokolj. Prodrvši u grad, pogubio je prefekta i mnoge građane. Međutim, nedugo posle toga napao ga je sa vojskom Magnencijev magister officiorum, Marcelin. Pobedio ga izdajom jednog senatora Heraklida. Pogubio ga je već 30. juna i proneo kroz grad njegovu glavu nabijenu na kolac. Usledila su masovna pogubljenja u Rimu. Među žrtvama našla se i Eutropija, Nepotijanova majka i Konstancijeva tetka.

Krajem zime Konstancije je saznao za smrt svog brata, ali nije se usudio da krene na uzurpatora, pre nego što nije opremio istočne gradove provijantom i posadama kako bi izdržali napad Persijanaca. Stoga je požurio u Mesopotamiju. U Edesi je primio vest da se Vetranion u Iliriku sprema da zaustavi Magnencija i za to je traži njegovu podršku. Poslao mu je dijademu i priznao ga tako za savladara. Poslao mu je novac i naredio vojsci na Dunavu da ga pojača. Pošto je tako dobio vremena da pripremi odbranu od napada Persijanaca, predao je Lucilijanu komandu i krenuo na sever protiv uzurpatora.

I Persijancima su postale poznate prilike Rimskog carstva. Šapur je stoga ocenio da je došlo vreme da zada glavni udarac. Ne samo što je skupio veliku vojsku, u koju je mobilisao sve svoje podanike do Indije, nego je organizovao seobu naroda sa ženom i decom kako bi naselio rimsko tlo persijskim kolonistima. Nakon što je razorio istočnu Mesopotamiju i zauzeo više kastela, započeo je treću po redu opsadu Nisibisa. Grad je vešto branio Lucilijan. Propovedi i proročanstva episkopa grada Jakoba, koji je imao reputaciju sveca, podigli su moral građana. Kada ni uobičajena lukavstva, ni pokušaj da se gradu onemogući dovod vode nisu uspeli, Šapur je naredio da se pregradi korito Migdonija, koja je proticala kroz grad. Tako je grad okružio veštačkim jezerom. Brodovima je dovezao opsadne sprave na zid. Međutim, time nije ništa postigao. Kada je voda našla sebi prolaz u pukotini brane, srušio se jedan deo zida, čiji ćerpiči su omekšale usled vlage. Nakon toga je usledio juriš konjice i slonova, koji je Šapur nadgledao sa jednog veštačkog brda. Međutim, životinje su se zaglavile u blatu. Pojedini slonovi su se okrenuli nazad i uneli konfuziju u redove Persijanaca. Kada su stanovnici iza pukotine izgradili novi zid, Šapur se obeshrabrio. Nastavio je da opseda grad još neko vreme, ali je uskoro stigla vest da su Masageti provalili u njegovo carstvo. To ga je nakon četiri godine opsade nateralo na povlačenje. Zauzeti borbama sa pograničnim narodima, Persijanci su ostavili Rimsko carstvo na miru. Zahvaljujući tome Konstancije je mogao nesmetano da se posveti borbi protiv uzurpatora.

U međuvremenu Konstancije se preko Ankire, gde ga je mladi Temistije pozdravio svojim prvim govorom, polako primicao Bosforu. Verovatno je nameravao da sačeka dok se uzurpatori ne iznure u međusobnim borbama i on zatim sa svojom svežom vojskom odluči ishod građanskog rata. Za sada nijedan od dvojice uzurpatora nije dovodio njegovu vlast u pitanje. To proizlazi otuda što je u njima podređenim kovnicama kovan novac sa Konsancijevim likom. Međutim, Vetranion je uskoro ocenio da je korisno da sa Magnencijem sklopi mir. Poslanstvo koje je pre toga Magnencije poslao Konstanciju u Siriju, putovalo je preko Afrike i Egipta kako ne bi dopalo Vetranionu šaka. Sad je Konstanciju došlo zajedničko poslanstvo, koje su činili prefekti Rufin i Nunehije, zapovednik vojske (magister militum) Marcelin i neki Maksim. Zatekli su ga u Herakleji u Trakiji. Predlozi, koje su nosili, bili su sledeći: Konstancije je trebalo da zauzima prvo mesto u vladalačkom kolegijumu, ali je u zamenu za to trebalo da prizna obojicu uzurpatora za svoje savladare. Magnencije je Konstanciju ponudio ruku svoje ćerke, ali je u zamenu tražio ruku njegove sestre Konstancije. Konstancije se u početku kolebao, ali je ga je jedan san koji je usnio ohrabrio na otpor. Sa izuzetkom Rufina zatvorio je poslanike kao saučesnike uzurpatora i požurio u Serdiku.

Vetranion je nameravao u početku da zaustavi njegovo napredovanje. Njegove trupe zauzele su prolaz Succi (Šipka), koji je razdvajao njegov i Konstancijev deo Carsta. Međutim, kada mu je istovremeno stiglo i Magnencijevo i Konstancijevo poslanstvo, stari vojnik nije imao srca da ne ispuni zahteve svog ranijeg vrhovnog zapovednika, pa mu je oslobodio prolaz. U Serdici ga je lično dočekao i iskazao mu znake pokornosti. Zajedno su otišli u obližnji Naisus. U međuvremenu Konstancije je, kako se čini, preko tribuna štitonoša (tribunus scutariorum) Gumoara (Gumoarius) tajno sarađivao sa Vetranionovim vojnicima i delio među njima novac. Da je Vetranion, čestiti veteran, — koji je, doduše, mogao da odbije naređenje, ali koji isto tako nije bio stvoren za rafiniraniju perfidnost — delovao u duhu svog protivnika, mogao bi da ga uhvati usred svog logora. Ishod je bio mnogo drugačiji. Na poljani je bio podignut tribunal na kom su se dvojica careva pojavila pred svojim vojnicima. Prvi je kao otmeniji uzeo reč Konstancije. Vešto se bazirajući na „legitimnom“ mišljenju da je sin velikog Konstantina dostojan da vlada sam, iznenada je naišao na gromoglasni aplauz kako svojih tako i Vetranionovih vojnika, koji su bilo spontano ili u skladu sa nalozima svojih starešina iskazali da se neće povinovati nijednom drugom caru do Konstanciju. Vetranion je odmah sagledao situaciju: skinuo je sa sebe dijademu, kleknuo pred Konstancijem i priznao ga za svog gospodara i priznao svoju krivicu. Konstancije je skinuo sa njega dijademu i purpur, ali ga je zagrlio, oslovio kao „oca“ i učtivo spustio niz stepenice. Ovo se odigralo 25. decembra 350, desetog meseca po Vetranionovom proglašenju za cara. Konstancije je poslao starca preko Konstantinopolja u Pruzu u Bitiniji, gde je sa carskom penzijom živeo još šest godina.

Otprilike u isto vreme Magnencije, koji je tada boravio u Mediolanumu, uzdigao je svog rođaka Magna Dekencija za cezara. Hteo je da ga angažuje u Galiji u borbama protiv Germana. Naime, Konstancije je podstakao ove na upad preko Rajne, lišivši ih je odredaba ranijih ugovora i obećavši zemlju, koju bi oteli od uzurpatora. Navodno ih je i novcem podržavao. Rezultat je bio taj da je najveći deo Galije poplavljen njima. Tek kasnije je Julijan hrabrošću i uz velike poteškoće postigao da očisti Galiju od njih.

[uredi | uredi izvor]

Naimenovavši svog rođaka Gala za cezara i glavnokomandujućeg vojske protiv Persije, Konstancije je potom okrenuo svoju oštricu protiv Magnencija. Kod Murse, današnjeg Osijeka, grada na reci Dravi u Hrvatskoj, Magnencije je poražen (28. septembra 351) u krvavoj bici u kojoj je Konstancije ispoljio više pobožnosti nego hrabrosti, ali cvet obeju vojski je poginuo. Osvajanje Ilirika i Italije bilo je plod te pobede, a Magnencije je odbegao u Galiju. Tamo je bio napadnut od vojske istoka predvođene Konstancijem, a na zapadu od još jedne vojske, koja je, pokorivši Afriku i Španiju, prešla Pirineje i prodrla u Galiju. Posle još jednog potpunog poraza na Seleučkoj gori u Kosijskim Alpima i pobune vodećih galskih gradova, Magnencije, do krajnosti oslabljen, završio je život, a njegov brat Decentije pošao je njegovim primerom (353). Konstancije je na taj način postao gospodar čitavog zapadnog dela Carstva. Osvetio je ubistvo svoga brata Konstansa i surovim merama uspostavio vlast. Ni krivi ni nevini nisu pošteđeni njegove srdžbe.

[uredi | uredi izvor]

Još jednom je ogromnim opsegom Rimskog carstva vladala ličnost jednog vladara. Po načinu vladanja, u javnom i privatnom životu, Konstancije je sve više i više podsećao na azijskog tipa monarha: evnusi su dominirali na dvoru, tajanstvena ubistva diktirana ljubomorom i sumnjom, počinjavana su po nalogu cara kad god ga je pravda nipodoštavala ili bila isuviše slaba da ga podrži u njegovim zamislima. Jedna od žrtava njegove pakosti bio je njegov rođak, cezar Gal. Kriv za nehaj, neposlušnost i okrutnost u upravi istočnim delom Carstva, zaslužio je kaznu. Njegova krivica je postala tim veća što je dao da se ubiju carski opunomoćenici, Domicijan, prefekt pretorija Istoka i Moncije, kvestor dvor, koji su poslani u njegovu rezidenciju, Antiohiju, da izvide njegovo ponašanje, ali se i sami — iako je u skladu sa instrukcijama koje su dobili trebalo da ga zavedu ljubaznim nagovaranjima i intrigama — ponašali najnerazboritije nadmeno, preteći i prkoseći Galu. Na komade ih je rastrgla rulja koju je pokrenuo Gal, koji je posle takvog groznog čina, kako je izgledalo, mogao jedino putem pobune da se spase careve ozlojeđenosti. Ali obmanjen novim obećanjima lukovog Konstancija, otišao je da se vidi sa njim u Milano. Uhapšen je kod Petoviona (Ptuj) u Panoniji i poslan u Pulu na Istri gde je dekapitovan u tamnici (354). Uhapšen je i Julijan, Galov brat, ali pošto je proveo oko godinu dana u zatvoru i egzilu, pomilovan je na intervenciju njegove zaštitnice, carice Euzebije, i novembra 355. postavljen za cezara i imenovan za glavokomandujućeg u Galiji, koja je trpela posledice pobune Silvana, koji je prisvojio purpur, ali bio zaveden od strane Urzicina koji ga je ubio u crkvi Sv. Severina u Kelnu septembra 355.

Oponašajući samog Oktavijana Avgusta, Konstancije je naredio da se veliki obelisk koji je stajao ispred hrama Sunca u Heliopolju prenese u Rim, gde je uzdignut na Velikom cirku. Pošto se srušio, postavljen je po nalogu pape Siksta V ispred dveri crkve Sv. Jovana Lateranskog i danas je poznat kao Lateranski obelisk.

[uredi | uredi izvor]

Godine 357. Konstancije je posetio Rim gde je proslavio nezaslužen trijumf. Iz Rima Konstancije je otišao u Ilirik, gde su njegove vojskovođe izvršile uspešan pohod na Kvade i Sarmate. Odatle se 359. vratio u Aziju da se susretne sa vojskama Šapura, koji je još jednom napao Mesopotamiju i zauzeo Amidu, današnji Dijarbakir, i manje tvrđave Singaru i Bezabdu. Pre nego što se Šapur pojavio na bojnom polju, Galiju su napali Alemani i Franci, ali njihova moć skršena je trogodišnjim pohodom Julijana, koji je zarobio Hnodomarija, kralja Alemana. Ne samo ratnim podvizima, već i vrsnom upravom, kojom je zadobio srca žitelja, Julijan je pobudio Konstancijevu ljubomoru.

359.[uredi | uredi izvor]

Početkom godine u Sirmijum je stigla vesta da se Sarmati Limiganti (Sarmatae Limigantes) pripremaju za upad. Car je stoga pošao na njih u Akuminkum, koji je od Sirmijuma udaljen samo nekoliko milja. Led u reci se još nije bio otopio. Sarmati su se ponudili da se u carstvu nasele kao koloni. Međutim, kada je car hteo da njihovo pokoravanje prihvati u svečanoj formi, iznenada su ga napali. To je navelo vojsku da izvrši pokolj čitave mase. Pre 22. maja Konstancije se vratio u Sirmijum.

U međuvremenu je Šapur, koji je 358. putem jednog poslanstva pretio Konstanciju ratom, sad sproveo pretnju u delo. Zatekao je rimski istok u slabo branjivom položaju. Veliki deo vojske se sa Konstancijem povukao na zapad. Redovi su samo delimično popunjeni bivšim Magnencijevim vojnicima. U ovo vreme je najsposobniji vojskovođa, zapovednik konjice Ursicin, pozvan na dvor. On je poznavao prilike na istoku, jer je deset godina komandovao tamo. Međutim, pod uticajem svog okruženja, pre svega svemoćnog evgnuh Eusebija, Konstancije mu nije verovao. Nešto malo pre toga pogubljen je zapovednik pešadije Barbacion zbog neosnovane sumnje da je hteo da se uzdigne na presto. Za njegovog naslednika imenovan je Urzicin, pošto se u carevom okruženju činio manje opasan. Na istok je poslan Sabinijan, jedan nemoćni starac, iako je stanovništvo gradova aklamacijama i dekretima svojih dekuriona nastojalo da ga zadrže. Kada su vesti o predstojećem upadu Persijanaca postale ozbiljne, Konstancije je prekomandova Urzicina, koji je već bio na putu, ponovo na istok. Međutim, kako je tamo bio podređen Sabinijanu, nije mogao bitno da utiče na stvari. Sabinijan je pokušavao da spreči opasnost revnosnim molitvama moštima mučenika, a Urzicin je požurio u Nisibis da pripremi rad za odbranu. Međutim, stigao je dockan. U međuvremenu je prethodnica persijske vojske već prešla Tigar. Urzicin je dvaputa umalo dopao zarobljeništva.

Šapur je saznao za ranjivost rimskog istoka preko jednog rimskog oficira, Antonina. Ovaj je bio upoznat sa vojnim prilikama carstva. Zbog ugnjetavanja činovnika bio je prinuđen da pobegne u Persiju. Šapur je zatočio poslednje rimsko poslanstvo koje mu je došlo. Tokom zime 358/359. je skupio veliku vojsku. Amijan Marcelin koji ju je kao izviđač mogao videti procenio je njen broj na 100.000 ljudi. Međutim, njeno naoružavanje je uzelo toliko vremena da je tek sredinom leta prešla Tigar. Antonin je predlagao plan prema kom se vojska ne bi zadržavala na dugotrajnim opsađivanjima, nego bi brzo prodirala kroz Mesopotamiju. Zatim bi upala pravo u Siriju, koja je usled dugog mira najmanje bila pripremljena za napad. Saznavši za to od prebega, Urzicin je naredio da se stanovništvo u Mesopotamiji skloni u tvrde gradove i spali polja. Tako je zemljište između Eufrata i Tigra privremeno postalo pustoš. Saznavši da je Eufrat usled topljenja snega u jermenskim planinama jako nabujao, Šapur je na Antoninov savet odlučio da se skloni na sever. U podnožju planine još se moglo naći sveže trave, a reka se blizu svog svog izvora mogla preći. Usput je zauzeo kastele Reman i Busan.

Isavrijci su pljačkali i ove godine, ali su umireni zahvaljujući komesu Basidiju Lavrikiju. U Rimu je početkom godine nastala glad, jer su kasnili afrički brodovi sa zrnevljem. Zbog toga je došlo do uobičajenih nemira.

360.[uredi | uredi izvor]

Pošto sad više nije mogao računati na to da će zateći sirijske provincije nespremne, Šapur je odustao od ratnog plana iz prethodne godine i vratio svojoj praksi: da svom carstvu potčinjava u Mesopotamiji grad po grad. Prilikom jednog upada osvojio je Singaru i Bezabdu, ali je odbijen od Virte. Kada opsada nije dovela do cilja, vratio se u svoje carstvo.

Konstancije se u međuvremenu naoružavao u Konstantinopolju. U tu svrhu je izdao i Julijanu naredbu da mu pošalje deo galskih trupa. Ovo je dovelo do pobune vojske u Parizu i proglašenja Julijana za avgusta. Sinodalni sudovi protiv nepopularnih episkopa i sveštenika, koji su 359. počeli s radom, i dalje su radili. Urzicin je zbog pada Amide pozvan na odgovornost. Pošto je evnuh Eusebije radio protiv njega, lišen je svoje funkcije. Car je 15. februara otvorio jednu veliku novoizgrađenu crkvu u Konstantinopolju. U proleće je krenuo na Persijance. Kada je stigao u Cezareju u Kapadokiji, saznao je za Julijanovu pobunu. To ga je navelo da prekine pohod. I uzurpatorovo poslanstvo ga je ovde zateklo. U početku je okleva da li da ide na Julijana ili na Šapura. Međutim, preovladao je osećao dužnosti, pa je krenuo je na jug. Međutim, nastavio je pregovore sa uzurpatorom. Usput je pozvao k sebi jermenskog kralja Arsaka, koga je oženio Olimpijom, ćerkom Ablabija, nekadašnjom nevestom svog brata Konstansa i inače obasipao znacima naklonosti, kako bi ga podstakao na lojalnost. Zatim je preko Melitene, Lakotene i Samosate otišao u Edesu, gde je do jeseni morao da koncentriše trupe i popunjava magazine. Tek je krajem septembra ili još kasnije krenuo da prvi put poseti ruševine Amide. Zatim je pokušao da ponovo osvoji Bezabdu, čije zidove su Persijanci obnovili i smestili u nju posadu. Posle duge i skupe opsade Konstancije je bio primoran nadolazeće zime da se povuče neobavljena posla. Preko Hijerapolja, gde se 17. decembra pominje u izvorima, otišao je u svoje zimovnike u Antiohiji.

361[uredi | uredi izvor]

Kao što je nekada protiv Magnencija pozvao u pomoć Germane, tako ih je sad navodno pozvao i protiv Julijana. Pošto je njegova druga supruga Eusebija umrla, oženio se (treći put po redu) u Antiohiji Faustinom. Ona mu je rodila prvo dete, ćerku, ali se ova rodila tek posle smrti svog oca. Ona je kasnije udata za cara Gracijana. Istovremeno je tekla mobilizacija. Propisani su visoki porezi u zlatu, srebru i naturi za predstojeći rat. U Afriku je odaslan notar Gaudencije, kako bi sprečio da provincija prikloni Julijanu, što je i postignuto. Sam car je krenuo najpre protiv Persijanaca. Kod Kapersane je prešao Eufrat i zaustavio se zatim kod Edese. Tu je saznao da je Julijan prodro u Trakiju i da Persijanci ne smeraju ove godine nikakav pohod. Stoga je sa većim delom svoje vojske krenuo protiv Julijana. Preko Hijerapolja, Antiohije i Tarsa stigao je do kilikijskog gradića Mopsukrene, gde je 3. novembra 361. umro savladan bolešću. U samrtnom času primio je krštenje i to iz ruku Arijanca Euzoja.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ ILS 732 = CIL III 3705: „divi Constantini optimi maximique principis (filius) divorum Maximiani et Constanti nepos, divi Claudi pronepos“.
  2. ^ Panegirik 4 (Nazarije), 36, 1: „Tantorum Roma compos bonorum, quae quidem ei sunt cum toto orbe communia, haurit insuper ingentis spei fructum, quam propositam sibi ex Caesaribus nobilissimis habet eorumque fratribus. Quorum iam nomina ipsa veneramur, etsi vota nostra interim proferuntur“[16]
  3. ^ „Festmünzen“ je kovanica nemačkih numizmatičara koja doslovno znači „praznični novčići“.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Eutropijus
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Konstancije I Hlor
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Klaudija
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Konstantin Veliki
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Jelena
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Konstancije II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Maksimijan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Fausta
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Eutropija
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Blum 1969, str. 390.
  2. ^ Mommsen 1893, str. 270.
  3. ^ Blum 1969, str. 389.
  4. ^ Guthrie 1966, str. 331.
  5. ^ Guthrie 1966, str. 330.
  6. ^ Wilson 1977, str. 22.
  7. ^ Ausonius 1919, str. 122.
  8. ^ Ausonius 1919, str. 124.
  9. ^ Booth 1978, str. 245.
  10. ^ a b Wilson 1977, str. 44.
  11. ^ Lieu & Montserrat 1996, str. 172.
  12. ^ Lieu & Montserrat 1996, str. 173.
  13. ^ Lieu & Montserrat 1996, str. 173-74.
  14. ^ Wilson 1977, str. 44-45.
  15. ^ Wilson 1977, str. 15.
  16. ^ Nixon & Rodgers 1994, str. 626.
  17. ^ Wilson 1977, str. 21.
  18. ^ Blum 1969, str. 390-91.
  19. ^ Seeck 1900, str. 1045.
  20. ^ Seeck 1900, str. 1045-1046.
  21. ^ Seeck 1900, str. 1046.
  22. ^ Seeck 1900, str. 1046-1047.
  23. ^ Seeck 1900, str. 1047.
  24. ^ a b Seeck 1900, str. 1048.
  25. ^ Bukvalan prevod: "koji trguje Hristom" prema rečniku Eulexis Bailly.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Gračanin, Hrvoje (2003). „Bitka kod Murse 351. i njezin odjek”. Scrinia Slavonica. 3: 9—29. 
  • Mommsen, Theodor (1893). Inscriptiones Latinae Antiquissimae. Berlin. 
  • Nixon, C. E. V.; Rodgers, B. S. (1994). In Praise of Later Roman Emperors: The Panegyrici Latini. Berkeley: University of California Press. 
  • Ausonius, Decimus Magnus (1919). Ausonius, with an English Translation. I. trans. Hugh G. Evelyn White. Cambridge, MA and London. 
  • Lieu, Samuel N. C.; Montserrat, Dominic (1996). From Constantine to Julian: Pagan and Byzantine Views: A Source History. London and New York. 
  • Bleckmann, Bruno (1997). „Constantius II”. Der Neue Pauly. 3. Stuttgart. str. 145—146. 
  • Wilson, Edward George (1977). Studies in the lives of the sons of Constantine (Teza). University of British Columbia. 
  • Milivojević, Uroš (2008). „Poroci cara Konstansa I u istorijama 4. veka”. Zbornik radova Vizantiloškog instituta. 45: 27—36. 
  • Blum, W (1969). „Die Jugend des Constantius II. bis zu seinem Regierungsantritt. Eine chronologische Unteruchung”. Classica et Medievalia. 30: 389—402. 
  • Guthrie, Patrick (1966). „The Execution of Crispus”. Phoenix. 20: 325—331. 
  • Booth, A. D. (1978). „Notes on Ausonius' Professores”. Phoenix. 32: 235—249. 
  • Seeck, Otto (1900). „Constantius 4”. Paulys Realencyclopädie der classischen Altertumswissenschaft. IV/1. Stuttgart. str. 1044—1094. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Vizantijski carevi
337—361
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Констанције_II&oldid=27826179”