Panonija

Provincija Panonija Provincia Pannonia
9. godina—107. godina
Položaj Panonije na karti Rimskog carstva
Glavni grad	Sirmijum, Karnuntum, Savarija, Akvinkum, Poetovio, Vindobona
Regija	Srednja Evropa, Balkan
Zemlja	Rimsko carstvo
Događaji
Status	Bivša pokrajina
Istorija
• Uspostavljeno	9. godina
• Ukinuto	107. godina
Prethodnik Sledbenik Ilirik (Rimsko carstvo) Gornja Panonija (Rimsko carstvo) Donja Panonija (Rimsko carstvo)

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Panonija (višeznačna odrednica).

Panonija (lat. Pannonia) je bila zemlja i rimska provincija. Na severu i istoku se graničila sa Dunavom (Istrom), a na jugu sa oblašću južno od Save, Dalmacijom. U enciklopediji Der Neue Pauly piše da joj je zapadna granica išla zapadno od linije Vindobona (Beč)—Petovion (Ptuj)—Emona (Ljubljana), ali kamen međaš pronađen 2001. oko 13 km jugoistočno od Ljubljane pokazuje da se Emona nije nalazila u sklopu provincije Panonije već Italije.

Panonija je bila jedna od najvećih rimskih provincija, neobično značajna zbog svog pograničnog položaja, što je podrazumevala veliki vojni značaj, kako u borbi protiv varvara koji su napadali preko Dunava, tako i u nemirnim prilikama tokom građanskih ratova u Rimskom carstvu.

Ime

Panonija je dobila ime po etnonimu Panonci (Pannonii, Παννόνιοι), koji se najranije sreće kod Polibija, Tibula i Justina. Kod najstarijih grčkih pisaca isključivo se koristi naziv Panonija (Παννονια). Međutim, od početka 2. veka grčki pisci mešaju Panonce sa Peoncima (Παινες, Paeonii). Plutarh verovatno prvi Panonce zove Peoncima, ali provinciju Panoniju ipak zove njenim imenom (Παννονια). Kod Apijana su podaci koji se odnose na ova dva naroda pomešani. Kasije Dion kritikuje one pisce koji etnonim Peonci upotrebljavaju kao drugi naziv za Panonce.. Uprkos tome, kod kasnijih grčkih autora podjednako su zastupljeni nazivi Panonija i Peonija.

Naziv Panonija je ostao u upotrebi dugo posle sloma rimske vlasti u Srednjem Podunavlju. Čak su se i mađarski kraljevi iz 11. veka povremeno titulisali kao kraljevi Panonije (rex Pannoniae), panonskim kraljevima (rex Pannoniorum), a svoju zemlju zvali Panonijom. Etnonim Panonci se preneo i na narode koji su se za vreme seobe naselili u Panoniji.

Etimologija imena provincije je nepouzdana. Prema Dionu Kasiju (Rimska istorija XLIX 36.6), stanovnici Panonije (Παννονιοι) dobili su ime po dronjcima (pannus, krpa, dronjak) u koje su bili obučeni. Međutim, sam Kasije ne pridaje naročiti značaj svom objašnjenju.

Maks Fasmer pretpostavlja, po analogiji sa toponimima u Iliriji sa nastavkom -ona kao Emona, Campona, Salona, Narona („grad na reci Nar“), da je postojao toponim *Pannona od kog je potekao horonim. Mesto s takvim imenom je doduše postojalo, ali se nije nalazilo u Iliriji nego na Kritu (Πάννονα)

Kerenji izvodi ime od pān „biti nadut, pun“ i dovodi u vezu sa bogom Panom koji je kod Ilira bio jako poštovan („Panova zemlja“).

Nikola Županić nudi dva objašnjenja. Prema jednom, ime Panonije se može dovesti u vezu sa korenom pen baskijske reči pentze u značenju livada, poljana, pašnjak, a prema drugom sa staroindijskim pankas (up. staropruski pannean), bara, močvara. Drugo objašnjenje Županić smatra verovatnijim.

Geografija

Panonija je obuhvatala zapadni deo nizije srednjeg Podunavlja. Po prirodi svog zemljišta taj kraj predstavljao je delimično livade, delimično pak močvare i ritove, naročitu uz Dunav i Savu. Još i danas, kad su obale ovih reka zaštićene veštački podignutim nasipima, strepi stanovništvo Vojvodine i Posavine svako proleće i svaku jesen od opasnosti poplave.

Predrimska Panonija

Skordisci i keltizacija

Najstariji poznati stanovnici Panonije su bili Iliri. U drugoj polovini 4. veka pre. n. e. u Panoniju su došli Kelti. Međutim, prema Teopompu, koga citira Strabon, Kelti se nisu nastanili u Panoniji. O prvom naseljavanju Kelta u Panoniju izveštava Trogov epitomator Justin. Događaji su opisani u 24. Trogovoj knjizi. Justin ukazuje da vlast Kelta još nije bila potpuna: Pokorivši Panonce vodili su ovde razne ratove sa svojim susedima (Ibi domitis Pannoniis per multos annos cum finitimis varia bella gesserunt). Upad Kelta se vremenski poklapa sa opsađivanjem i pljačkanjem Rima. Arheološki nalazi ukazuju da se naseljavanje Kelta odigralo u severozapadnoj Panoniji.

Drugo posvedočeno naseljavanje Kelta dogodilo se posle njihovog prodora na Balkan. Tada su prvi put uspostavili svoju vlast u Panoniji. Od Kelta koji su se vratili iz Delfa „jedna grupa se naselila na ušću Dunava i Save i volela da se zove Skordiscima“ (manus quaedam in confluente Danuvii et Savi consedit Scordiscosque se appellari voluit). Prema arheološkim nalazištima keltizacija cele Panonije je počela tek u 3. veku posle prodora na Balkan. Skordisci su u sledećem veku proširili svoju vlast u najmanju ruku na celu južnu polovinu Panonije, jer 179. p. n. e. makedonski kralj Filip V ih uzima ih ima u vidu kao saveznike: jer preko Skordiska vodi put do Jadranskog mora (per Scordiscos iter esse ad mare Adriaticum). Već 156. p. n. e. Skordisci se verovatno u savezu sa Dalmatima bore protiv Rimljana. Prvi napad Rimljana na Panonce se može dovesti u vezu sa ovim borbama. Ovaj napad se na osnovu Apijanovih podataka datira u 156. godinu pre. n. Iz Apijanove priče proizlazi da je tada i Siscija bila opsedana.

Ove prve borbe sa Panoncima je opisivao i Polibije. Sredinom 2. veka čini se da su i Skordisci igrali neku ulogu na dalmatinskoj obali. Istovremene rimske operacije protiv Panonaca odnosno Siscije ukazuje na panonsko-skordički savez ili skordičku vlast nad Panoncima. Drugu mogućnost čini verovatnijom činjenica da je put do Jadranskog mora (iter ad mare Adriaticum) vodio preko zemlje Skordiska (per Scordiscos). U narednih pet decenija hegemonija Skordiska se osetila u severnom Balkanu. Od 141. njihovi napadi su se usmerili na jug, gde su od osnivanja provincije Makedonije bili stalni protivnici Rimljana. Vladavinom nad Ilirima i Tračanima počela je ilirizacija i trakizacija Skordiska.

Hegemonija Skordiska u severnom Balkanu je trajala do 88. godine pre n. e., kada ih je porazio Scipion Azijagen. Skordisci su se povukli na ušće Save. Kada je 76. godine. pre. n. e. Gnej Skribonije Kurion s juga stigao do Dunava, Skordisci se više ne spominju. Tada su se i Panonci mogli osloboditi vladavine Skordiska. Panonci se pominju 64. godine. pre n. e., kada je Mitridat planirao pohod na Italiju preko Balkana.

Kimbri, Boji i Taurisci

Rimljani su 119. p. n. e. ponovo napali Sisciju. Napadi Rimljana na Sisciju bili su skopčani sa napadom na dalmatinsku obalu. U oba slučaja Skordisci su bili zastupljeni među saveznicima neprijatelja Rimljana. Skordisci su održali svoj položaj u Dalmaciji, a da nisu prekinuli pritisak na Makedoniji. To je posvedočeno prilikom migracije Kimbra. Naime, Kimbri su, došašvi sa severa, zatekli Boje. Pošto su ih Boji odbili, morali su ići dalje na jug. U Podunavlju su zatekli samo Skordiske i Tauriske, pre nego što su otišli u zemlju Helveta. Iz Posejdonijevih navoda kod Strabona može se zaključiti da su na kraju 2. veka u Panoniji samo tri naroda imala vlast (Skordisci, Taurisci i Boji). Među njima se ne pominju Panonci. Oni su se izgleda nalazili pod vlašću Skordiska.

Prema Posejdoniju, Boji su živeli u „šumi Herciniji“ (Hercynia silva), ali nije jasno šta se podrazumeva pod ovom geografskom odrednicom. Prema Strabonu, ona je mogla da se odnosi na severoistočne Karpate. I Julije Cezar u svojim memoarima misli tako. Ne može se sa sigurnošću reći da li su i kada Boji napustili svoje stanište u šumi Herciniji. Prema Strabonu, Boji su se ubrzo po bekstvu iz Italije naselili na Dunavu.

Narodi, koji su pre vladavine Boja ovde živeli, zasada su nepoznati. Možda se jedan podatak iz spisa Dimensuratio provinciarum odnosi na njih: desertis quibus habitabant Boii et Carni. Na osnovu toga se može pretpostaviti da su Karni vladali na prostoru ćilibarskog puta.

Boji su vladali severnom delom, a Taurisci jugozapadnim delom Panonije. Zapadno od oblasti Skordiska, otprilike između Siscije i Nauporta, pružala se njihova istočna granica. Siscija je bila grad Panonaca, a Nauport grad Tauriska. Panonsko-skordičkoj oblasti pripadala je dolina Save od Siscije pa nizvodno. Severoistočno od Siscije je počinjala oblast Tauriska.

Hegemonija Skordiska u severnom Balkanu je trajala do 88. godine, kada ih je porazio Scipion Azijagen. Skordisci su se ponovo povukli na ušće Save. Kada je 76. Gnej Skribonije Kurion krenušvi sa juga stigao do Dunava, o njima više nema govora. Tada su se i Panonci mogli osloboditi vlasti Skordiska. Naime, u sklopu Mitridatovih planova za pohod na Italiju iz 64. preko severnog Balkana, pominju se Panonci.

Dačani i Boji

Smena vlasti u Panoniji ojačala je Dačane pod Burebistom. Njihovi napadi na narode koje su vladali u Panoniji počeli su sredinom 1. veka. Verovatno su prvo pobedili Skordiske. Otada su Skordisci bili saveznici Dačana. Burebista je zatim napao Boje i Tauriske, kako bi se otarasio keltske vlasti u Karpatskom basenu. Alfeldi datira borbe u vreme posle Cezarovog ubistva. Poraz Boja i Tauriska se približno može datirati sredinom 1. veka. O uzrocima bojsko-dačkog rata piše Strabon. Po njemu, Dačani su tražili izvesne oblasti od Boja. Prema nešto kasnijim podacima, u severnoj Mađarskoj živeo je niz naroda koji su se nalazili u zavisnom položaju u odnosu na Boje. To je sigurno pogađalo interese Dačana.

Prodor Kelta u severnu Mađarsku i južnu Slovačku može se posvedočiti ne samo na osnovu arheoloških nalazišta, nego i na osnovu pisanih izvora. Učesnici ovog prodora bili su keltski narodi, koji se kod Ptolemeja pominju na severozapadnoj ivici oblasti Dačana. To su bili Anarti, Taurisci, Kotini i Eravisci ili Aravisci.

Dačani su naneli težak poraz Tauriscima i Bojima. Za pobedu se vezuje pomen bojske pustinje (deserta Boiorum). Međutim, pošto su Boji još u vreme rimske vladavine činili značajnu zajednicu (civitas) u Panoniji, a deserta bila izrazito naseljena Keltima, reč deserta se ne može protumačiti kao nenaseljena zemlja. Boji i Taurisci su se tada nalazili u tesnom savezništvu i to pod predvodništvom bojskog kneza Kritazira (Kritasiros). Pobedom Dačana, raspala se jedinstvena vlast Boja i Tauriska. To je podstaklo osamostaljivanje manjih keltskih grupa: Kotina, Eraviska, Anarta, Tauriska.

U drugoj polovini 1. veka vidljiv je dački uticaj u arheološkom materijalu. Najranije je vidljiv kod Skordiska, čiji opidum Židovar sadrži nalaze sa izrazito dačkim osobinama. Dačka keramika je pronađena na mnogim nalazištima na desnoj obali Dunava u okolini Budimpešte. Nalazišta su: Tokod, Sentandreja, Budimpešta-Taban, Erd. Dački uticaj se ogleda najviše u arheološkom materijalu u Slovačkoj. Tamo je dakizacija počela sredinom 1. veka istovremeno sa slabljenjem talasa naseljavanja Kelta. Upadljiva je koncentracija Dačana u dolinama reka Vaha i Hrona. Mađarska ravnica je bila pod vladavinom Dačana sve do pojave Jaziga. Prema Pliniju, Jazigi su odavde proterali Dačane (pulsi ab his Daci).

Političke prilike sredinom 1. veka

Za vreme migracije Kimbra Dačani se još ne spominju. Strabon opisuje oblast između Alpa i Dunava, Italiju i Germanije, tj. Panoniju i Norik. Pominje Boje i Tauriske, koji su porazili Dačani, zatim Skordiske pomešane sa Ilirima i Tračanima i naposletku Panonce, koji su živeli na prostoru od Siscije na severu do Dunava na istoku. Prema tome, izgleda da su Panonci sredinom 1. Veka proširili svoju vlast, jer se njihova oblast već pružala do Dunava. Nakon poraza Skordiska 88, stekli su svoju nezavisnost. Godine 65. bili su za Mitridata gotovo jedini faktor na Savi. Posle pobede Dačana prisvojili su još oblast do Dunava. Oblast Panonaca su označili Strabon i Apijan na više pesta. Panonska plemena su bila: Breuci, Andizeti, Ditioni, Pirusti, Mezaci, Dezidijati i više manjih narodnosti do Ardijea. Siscija je uvek bila grad Panonaca. I okolina Siscije na jugozpadu uvek im je pripadala. Zapadno od Siscije pripadala je zemlja Tauriscima, ali na jugozapadu čini se da su Panonci svoju vlast verovatno proširili i na jedan deo Japoda. Inače, bili su susedi Japodima. Na istoku njihova oblast se pružala do oblasti Skordiska. Jedno vreme su možda držali i Skordiske pod svojom vlašću. Tada je prema Strabonu i istočna granica bila na Dunavu. Na jugu zemlja Panonaca se protezala sve do zaleđa Salone i Narone (Ardiaioi i Dalmatai) i do Dardanaca. Na severu Panonci su vladali zemljom do Dunava, naravno tek nakon poraza Boja.

Rimsko osvajanje Panonije

Rimska ekspanzija iz gornje Italije fokusirana je u 2. veku više na istok nego na sever. Cilj je očigledno bio obezbeđivanje veza sa Balkanom. Oba napada na Sisciju 156. i 119. bila su povezana sa ratnim operacijama na dalmatinskoj obali. Krajem 2. veka promenio se pravac rimske ekspanzije. Povećan je interes za Norik, a opao za zemlju Japoda. Obnova ekspanzije na istok pada u tek u vreme posle Cezarovog ubistva. Cezar je hteo da preduzme čak pohod protiv Dačana, ali nije jasno iz kog pravca. Oktavijan je po sporazumu u Brundizijumu 40. g. pre n. e. dobio Ilirik. Nameravao je da otpočne rat u Iliriji. Pokrenuo ga je, međutim, tek pošto je eliminisao Seksta Pompeja.

Ne zna se kakav je sporazum imao sa narodima jugoistočne Panonije. Prema Kasiju i Apijanu, za vreme rata je tražio pomoć od svojih saveznika. Prema Kasiju Dionu, Salasi, Liburni, Japodi i Taurisci su bili rimski tributari. Nemoguće je međutim odrediti kom narodu su pripadali Oktavijanovi panonski saveznici.

Oktavijanov pohod protiv Ilira

Oktavijan je početkom 35 godine pre n. e. krenuo na Japode. Pošto ih je krajem leta pobedio, krenuo je preko zemlje Panonaca na Sisciju. Panonci tada nisu bili ni u kakvom ugovornom odnosu sa Rimom. Tokom pokreta rimska vojska se više puta suočila sa napadima urođenika. Oktavijan im je u znak odmazde spalio zemlju. Zaustavio se ispred Siscije i predložio joj ugovor. Međutim, posle žestoke svađe između naroda i aristokratije grada on nije prihvaćen. Zatvorene su kapije, a Oktavijan se pripremio za opsadu. Okružio je grad dvostrukim rovom. Izgradio je jedan most i pozvao saveznike u pomoć. I stanovnici Siscije su dobavljali zalihe iz okruženja. Ove pomoćne trupe su došle monoksilima i hrabro se borili zajedno sa Oktavijanovom flotom. Posle mesec dana, grad je pao, a Oktavijan ga je pretvorio u utvrđenje. Podelio ga je jednim zidom na dva dela. Jedan deo je dodelio gradskom stanovništvu, a u drugom delu je postavio 25 kohorti pod Fufijem Geminom. O daljim aktivnostima izvori ne obaveštavaju. Uzeo je taoce i vratio se u Rim pre zime. Na vest o pobuni Siscijaca, vratio se nazad. U međuvremenu je Fufije Gemnin uspeo da postane gospodar situacije.

Sledeće godine Oktavijan je nastavio ratne aktivnosti u Dalmaciji, ali nije ništa preduzeo protiv Dačana. Tok rata i unutarpolitička situacija isključivali su svaku mogućnost napada na Dačane. Ne mogu se tačno utvrditi rezultati rata. Prema Oktavijanovom govoru, njegovi vojnici su stigli do Dunava. Apijan tvrdi da su tom prilikom pokoreni svi Panonci. Međutim, nedostaju bliži podaci o borbama sa panonskim plemenima. Od njih se pominju jedino Dezidijati. O Breucima pak nema ni govora. Što se tiče izbijanja rimske vojske na Dunav, ovde je verovatno reč o prethodnicama.

Panonci se ne pominju čak ni u izvorima, koji svoja saznanja uglavnom baziraju na Oktavijanovih komentara. Stoga je neodrživa pretpostavka da su istočno o od Siscije vođene veće operacije.

Rezultati rata su u svakom slučaju delom izgubljeni. Da nije bilo tako, Panonci i Noričani ne bi mogli napasti 16. godine Istriju. Tiberijev pohod iz 15. godine pre. n. e. protiv Skordiska bi bio nezamisliv da veći deo doline Save nije bio u rimskim rukama.

Osvajanje provincije

Severni Ilirik se pokorio caru 27. godine pre n. e. Čini se da su u zemlji u ovo vreme vladale mirne prilike. Tek su 16. godine pre n. e. ponovo izbili nemiri, koji su se ovoga puta ponavljali godišnje, sve dok Panonija nije u potpunosti pokorena.

Godine 16. pre. n. e. Panonci i Noričani su upali u Istriju. Inicijativa je potekla od Panonaca. P. Silije Nerva je uspeo da ih potisne i izdejstvuje da se rimska vlast ponovo prizna.

Sledeće godine (15. godine pre. n. e.) Tiberije je poveo jedan pohod protiv Skordiska, verovatno u znak odmazde za ovaj upad. Pomen „Klaudijog brda“ (mons Claudius) možda ima veze sa ovim pohodom. Skordisci su za vreme osvajanja Panonije bili Tiberijevi saveznici. Dakle, pokoreni su koju godinu pre toga.

Godine 14. p. n. e. izbio je jedan ustanak Panonaca koji je ugušen.

Godine 13. p. n. e. izbio je ponovo jedan ustanak. U početku se protiv ustanika borio M. Vinicije. Pre nastupa zime pojavio se Agripa sa jakim oružanim snagama. Panonci su se ubrzo posle toga povukli.

Kada je sledeće godine umro Agripa, Panonci su se ponovo pobunili. Ovoga puta je na njih krenuo Tiberije. Avgust je sa svoje strane došao u Akvileju. Nakon velikog uspeha Tiberije je od svojih vojnika proglašen za imperatora, ali je od Avgusta dobio samo ornamente. Faktički, ovim pohodom koji je trajao godinu dana Panonija je pokorena. O pojedinostima rata na raspolaganju stoje samo oskudni podaci. Prema Rufiju Festu, panonski vođa Baton igrao je vodeću ulogu. Međutim, od plemena se pominju samo Breuci i Amantini. Tiberiju su došli u pomoć Skordisci. Nakon pobede Tiberije je naredio da se izruči oružje, a omladinu je prodao u roblje izvan provincije. Prostor gde su se odigravale borbe bio je ograničen na oblast između Drave i Save.

Godine 11. godine pre n. e. pobunili su se Dalmati, kojima su se priključili i Panonci. Tiberije se ponovo pojavio u Panoniji i vodio kako se čini uglavnom gerilske borbe. Te godine je organizovana carska provincija Ilirik.

Godine 10. p. n. e. Dačani su preko zaleđenog Dunava provalili u Panoniju.

Godine 9. p. n. e. Tiberije je ponovo morao da suzbije ustanak Panonaca i Dalmatinaca. Za to je nagrađen ovacijama u Rimu.

Posle velikog poraza 12. godine pre n. e. postepeno su jenjavali nemiri, koji su se od 16. godine pre n. e. godišnje ponavljali. Godine 8. p. n. e. suzbijen je i poslednji ustanak pod namesništvom Seks. Apuleja.

Julijevci-Klaudijevci

Prema Kasiju Dionu i Tacitu, L. Domicije Atenobarb je kao namesnik Ilirikuma i komandant „vojske Ilirika“ (exercitus Illyrici) preduzeo jedan pohod severno od Dunava do Labe, za koji je nagrađen pobedničkim insignijama. U vezi s ovim pohodom pominje se naseljavanje Hermundura na gornjoj Labi. Pohod se odigrao negde na prelasku iz stare u novu eru.

Atenobarbov pohod se dovodi u vezu sa pojavom Markomana na granici prema Noriku, Dunavu. Rufije Fest kaže da su „Markomani i Kvadi proterani iz mesta u Valeriji koja se nalaze između Dunava i Drave“ (Marcomanni et Quadi de locis Valeriae quae sunt inter Danuvium et Dravum pulsi sunt). Međutim, ne može se tačno odrediti kada se ovo dogodilo. Alfeldi to datira oko 9. godine pre n. e. Naselili su se na severoistoku današnje Austrije i u Južnoj Moravskoj i sigurno je bilo povezano sa ratnim događajima. Atenobarb je možda intervenisao u ovom konfliktu, nakon što je preko Dunava proterao Germane koji su upali u Panoniju.

Rimska provincija Panonija

Rimljani nisu Panoniju osvojili i pacificirali jednim mahom, već je taj posao trajao preko pola veka. Godine 35-34 pre nove ere poveo je Oktavijan, kasniji car Avgust, rimsku vojsku na Panoniju i to iz primorskog Senja, preko današnjeg Siska (Siscija). Ali taj ratni pohod nije pritisnuo u dovoljnoj meri otpornu snagu Panonaca pa su Rimljani morali (12-9. p. n. e.) da obnove rat pod vođstvom Tiberija, pastorkom cara Avgusta. Rat je bio uspešno završen. Posle drugog ustanka (6-9. posle Hrista) Panonija je bila organizovana kao rimska provincija i dobila je time određene granice. Dunav je sa granica na istoku i severu, na jugu pak pogranična crta nije bila identična sa Savom, jer je Panoniji pripadala i desna strana ravne Posavine. Zapadna granica pak nije bila stalna, jer su bile varoši Ptuj (Poetovio) i Celje (Celeia) nekad unutra nekad izvan obima Panonije. Dakle, Panonija se na severu graničila sa Norikom i gornjom Italijom, a južno, prema Savi sa Dalmacijom i Gornjom Mezijom. Panonija se prostirala po teritorijama sledećih zemalja: Austrija, Hrvatska, Mađarska, Srbija, Slovenija, Slovačka, Bosna i Hercegovina

U periodu između 102. i 107. godine, Trajan je podelio Panoniju na Gornju Panoniju i Donju Panoniju. Prema Ptolemeju, granica se protezala između današnjeg mađarskog grada Đera do Gradiške. Kasnije, granica je pomerena na istok.

• 
  Panonija u 1. veku (prema mišljenju da je Emona bila u sastavu Panonije)
• 
  Panonija u 1. veku (prema mišljenju da Emona nije bila u sastavu Panonije)
• 
  Panonija u 2. veku
• 
  Panonija u 4. veku
• 
  Antički narodi Panonije

Literatura

• Papazoglu, Fanula (1969). Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba: Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. 
• Wittke, A.-M. (2000). „Pannonia”. Der Neue Pauly. 9. Stuttgart/Weimar. str. 250—256. 
• Županić, Nikola (1933). „Značenje nekih starih geografskih i etničkih imena na balkanskom poluostrvu”. Etnolog. 5—6: 98—112. 
• Kerényi, Karl (1933). „Pannonia”. Glotta. 22: 31—42. 
• Mócsy, András (1962). „Pannonia”. Real-Encyclopädie der classischen Altertumswissenschaft. Supplement 9. Stuttgart. str. 516—776. 
• Mócsy, András (2014) [1974]. Pannonia and Upper Moesia: A History of the Middle Danube Provinces of the Roman Empire. New York: Routledge. 
• Šašel Kos, Marjeta (2003). „Emona was in Italy, not in Pannonia”. Autonomous Towns in Noricum and Pannonia. Pannonia I. (Situla 41). Ljubljana. str. 11—19.