Religija u predislamskoj Arabiji

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zavetne figurice od alabastera iz Jemena, sada u Nacionalnom muzeju orijentalne umetnosti u Rimu

Religija u predislamskoj Arabiji uključivala je domorodački arapski politeizam, drevne semitske religije, hrišćanstvo, judaizam, mandeizam i zoroastrizam.

Arapski politeizam, dominantni oblik religije u predislamskoj Arabiji, bio je zasnovan na poštovanju božanstava i duhova. Obožavanje je bilo usmereno na različite bogove i boginje, uključujući Hubala i boginje al-Lat, al-Uzu i Manat, u lokalnim svetištima i hramovima kao što je Kaba u Meki. Božanstva su poštovana i prizivana kroz razne rituale, uključujući hodočašća i proricanje, kao i ritualno žrtvovanje. Iznete su različite teorije u vezi sa ulogom Alaha u mekanskoj religiji. Mnogi fizički opisi predislamskih bogova su povezani sa idolima, posebno u blizini Kabe, za koju se kaže da je sadržala do 360 idola.

Druge religije su bile zastupljene u varirajućem, manjem stepenu. Uticaj susednih rimskih i aksumskih civilizacija rezultirao je postojanjem hrišćanskih zajednica na severozapadu, severoistoku i jugu Arabije. Hrišćanstvo je imalo manji uticaj na ostatak poluostrva, ali je došlo do određenog broja konverzija. Sa izuzetkom nestorijanstva na severoistoku i u Persijskom zalivu, dominantni oblik ispovedanog hrišćanstva bio je mijafizitički. Poluostrvo je bilo odredište za jevrejske migracije još od rimskih vremena, što je rezultiralo postepenim stvaranjem jevrejske dijaspore, koju su dopunili lokalni konvertiti. Pored toga, uticaj Sasanidskog carstva je rezultirao prisustvom iranskih religija na poluostrvu. Zoroastrizam je bio prisutan na istoku i jugu, dok postoje dokazi o manihejstvu ili mazdakizmu koji su se verovatno praktikovali u Meki.

Istorijat i izvori[uredi | uredi izvor]

Otprilike do četvrtog veka, skoro svi stanovnici Arabije praktikovali su politeističke religije.[1] Iako su se formirale značajne jevrejske i hrišćanske manjine, politeizam je ostao dominantan oblik verovanja u predislamskoj Arabiji.[2][3]

Savremeni izvori informacija o preislamskoj arapskoj religiji i panteonu uključuju mali broj natpisa i rezbarija,[3] predislamsku poeziju, vanarabijske izvore kao što su jevrejski i grčki izveštaji, kao i muslimansku tradiciju, kao što je Kur'an i islamski spisi. Ipak, dostupne informacije su ograničene.[3]

Jedna rana potvrda arapskog politeizma navedena je u Asarhadonovim Analima gde se pominju Atarsamain, Nuha, Ruda i Atarkurum.[4] Herodot je, pišući u svojim Istorijama, izvestio da su Arapi obožavali Orotalta (poistovećenog sa Dionisom) i al-Lat (poistovećenu sa Afroditom).[5][6] Strabon je izjavio da su Arapi obožavali Dionisa i Zevsa. Origen je pisao da su obožavali Dionisa i Uraniju.[6]

Muslimanski izvori koji se odnose na arapski politeizam uključuju Knjigu idola iz osmog veka od Hišama ibn al-Kalbija, za koju F. E. Piters tvrdi da predstavlja najsadržajniji pregled verskih praksi predislamske Arabije,[7] kao i dela jemenskog istoričara el Hasana el Hamdanija o verovanjima naroda Južne Arabije.[8]

Prema Knjizi idola, potomci Avramovog sina (Ismaila) koji su se nastanili u Meki su migrirali u druge zemlje. Sa sobom su nosili sveto kamenje iz Kabe, podizali ih i vršili cirkumambulaciju (ritualni čin kruženja oko svetilišta) poput Kabe.[9] Ovo je, prema al-Kalbiju, dovelo do porasta obožavanja idola.[9] Na osnovu navedenog, može se pretpostaviti da su Arapi prvobitno poštovali kamenje, a kasnije su prihvatili obožavanje idola pod stranim uticajima.[9] Odnos između boga i kamena kao njegove reprezentacije može se videti iz sirijskog dela iz trećeg veka pod nazivom Homilija Pseudo-Melitona, gde on opisuje paganske vere govornika sirijskog u severnoj Mesopotamiji, koji su uglavnom bili Arapi.[9]

Prema F. E. Pitersu, „jedna od karakteristika arapskog paganizma kakav je došao do nas je odsustvo mitologije, narativa koji bi mogli poslužiti za objašnjenje porekla ili istorije bogova“.[10] Mnoga božanstva imaju epitete, ali im nedostaju mitovi ili narativi za dekodiranje epiteta, što ih čini generalno neinformativnim.[11]

Obožavanje[uredi | uredi izvor]

Božanstva[uredi | uredi izvor]

Nabatejski betil koji prikazuje boginju, verovatno el-Uzu.

Predislamske arapske religije bile su politeističke, sa mnogim poznatim imenima božanstava.[1] Formalni panteoni su uočljiviji na nivou kraljevstava, promenljivih veličina, u rasponu od jednostavnih gradova-država do plemenskih saveza.[12] Plemena, gradovi, klanovi, loze i porodice takođe su imali svoje kultove.[12] Kristijan Žilijen Robin sugeriše da je takva struktura božanskog sveta odražavala društvo tog vremena.[12] Trgovački karavani su donosili i strane verske i kulturne uticaje.[13]

Veliki broj božanstava nije imao vlastita imena i na njih su se odnosile titule koje su označavale odrednicu za kvalitet, porodični odnos ili mesto kojem prethodi „onaj koji“ ili „ona koja“ (dhū ili dhāt).[12]

Religiozna verovanja i običaji nomadskih beduina razlikovali su se od verovanja naseljenih plemena u gradovima kao što je Meka.[14] Veruje se da su sistemi i prakse nomadskih verskih verovanja uključivali fetišizam, totemizam i poštovanje mrtvih, ali su uglavnom bili povezani sa neposrednim brigama i problemima i nisu razmatrali veća filozofska pitanja kao što je zagrobni život.[14] Sa druge strane, smatra se da su stalno naseljeni urbani Arapi verovali u složeniji panteon božanstava.[14] Dok su Mekanci i ostali stalno naseljeni stanovnici Hidžaza obožavali svoje bogove u stalnim svetištima u gradovima i oazama, beduini su svoju religiju praktikovali u pokretu.[15]

Manji duhovi[uredi | uredi izvor]

U Južnoj Arabiji, mndh’t su bili anonimni duhovi čuvari zajednice i duhovi predaka porodice.[16] Bili su poznati kao sunce (šams) svojih predaka.[16]

U Severnoj Arabiji, ginnaye su bili poznati iz natpisa u Palmiri kao „dobri bogovi koji nagrađuju“ i verovatno su bili povezani sa džinima zapadne i centralne Arabije.[17] Za razliku od džina, ginnaye nije mogao da povredi niti da zaposeda ljude i bio je mnogo sličniji rimskom geniju.[18] Prema uobičajenom arapskom verovanju, gatare, predislamski filozofi i pesnici bili su inspirisani džinima.[19] Međutim, džina su se takođe bojali i smatralo se da su odgovorni za izazivanje raznih zaraza i mentalnih bolesti.[20]

Uloga Alaha[uredi | uredi izvor]

Neki naučnici postuliraju da se u predislamskoj Arabiji, uključujući i Meku, [21] Alah smatrao božanstvom,[21] verovatno božanstvom tvorcem ili vrhovnim božanstvom u politeističkom panteonu.[22][23] Reč Alah (od arapskog al-ilah što znači „bog“)[24] je možda korišćena kao titula, a ne kao ime.[25][26][27] Koncept Alaha je možda bio nejasan u mekanskoj religiji.[28] Prema islamskim izvorima, Mekanci i njihovi susedi verovali su da su boginje Al-Lat, Al-'Uza i Manat bile Alahove kćeri.[2][23][25][26][29]

Regionalne varijante reči Alah javljaju se i u paganskim i u hrišćanskim predislamskim natpisima.[30][31] Pomeni Alaha nalaze se u poeziji preislamskog arapskog pesnika Zuhajra bin Abi Sulme, koji je živeo generaciju pre Muhameda, kao i u predislamskim ličnim imenima.[32] Ime Muhamedovog oca bilo je Abd-Allāh, što znači Alahov sluga.[28]

Čarls Rasel Kolter i Patriša Tarner smatrali su da Alahovo ime može biti izvedeno od preislamskog boga po imenu Ailiah i slično je Elu, Ilu, Ilahu i Jehovi. Takođe su smatrali da su neke od njegovih karakteristika naizgled zasnovane na lunarnim božanstvima kao što su Almakah, Kahl, Šaker, Vad i Varah.[33] Alfred Gijom navodi da veza između Ilaha iz kojeg je formiran Alaha i drevnog vavilonskog Ila ili El iz drevnog Izraela nije jasna. Velhauzen navodi da je Alah bio poznat iz jevrejskih i hrišćanskih izvora i da je bio poznat paganskim Arapima kao vrhovni bog.[34] Vinfrid Korduan sumnja u teoriju da je islamski Alah povezan sa bogom meseca, navodeći da je naziv Alah korišćen kao generički termin, poput naziva el-Elion koji se koristio kao titula boga Suena.[35]

Južnoarapski natpisi iz četvrtog veka nove ere odnose se na boga po imenu Rahman („Milosrdni“) koji je imao monoteistički kult i nazivan je „Gospodar neba i zemlje“.[23] Aron V. Hjuz navodi da naučnici nisu sigurni da li se razvio iz ranijih politeističkih sistema ili se razvio zbog sve većeg značaja hrišćanske i jevrejske zajednice i da je teško utvrditi da li je Alah bio povezan sa Rahmananom.[23] Maksim Rodinson, međutim, smatra da je jedno od Alahovih imena, „Ar-Rahman“, ranije korišćeno u obliku Rahmanan.[36]

Al-Lat, al-Uza i Manat[uredi | uredi izvor]

Al-Lat, Al-'Uza i Manat su bila uobičajena imena koja se koriste za više boginja širom Arabije.[25] G. R. Havting navodi da su savremeni naučnici često povezivali imena arapskih boginja Al-lat, Al-'Uze i Manat sa kultovima posvećenim nebeskim telima, posebno Veneri, oslanjajući se na dokaze izvan muslimanske tradicije, kao i u vezi sa Sirijom, Mesopotamijom i Sinajskim poluostrvom.[37]

Al-Lat (arapski: اللات) obožavana je širom drevnog Bliskog istoka sa raznim asocijacijama.[33] Herodot u 5. veku pre nove ere identifikuje Alilat (grčki : Αλιλατ) kao arapsko ime za Afroditu (i, u drugom pasusu, za Uraniju),[5] što je jak dokaz za obožavanje boginje Al-Lat u Arabiji tokom tog ranog perioda.[38] Al-'Uza (arapski : العزى) je bila boginja plodnosti [39] ili možda boginja ljubavi.[40] Manat (arapski: مناة) je bila boginja sudbine.[41]

Al-Latin kult bio je raširen u Siriji i severnoj Arabiji. Iz safaitskih i hismejskih natpisa, verovatno je da je obožavana kao Lat (lt). F. V. Vinet je video al-Lat kao lunarno božanstvo zbog povezanosti polumeseca sa njom u 'Ain eš-Šalali i lihjanitskog natpisa koji pominje ime Vaduma, minejskog boga meseca, putem titule fkl lt. Rene Diso i Gonzage Rejkmans su je dovodili u vezu sa Venerom, dok su je drugi smatrali solarnim božanstvom. Džon F. Hili smatra da je al-Uza zapravo mogao biti epitet boginje al-Lat pre nego što je postala zasebno božanstvo u mekanskom panteonu.[42] Paola Korente, autorka Redefining Dionysus, smatra da je Uza mogla biti božanstvo vegetacije ili nebesko božanstvo atmosferskih fenomena i božanstvo neba.[43]

Verske prakse[uredi | uredi izvor]

Kultne slike i idoli[uredi | uredi izvor]

Božanstva isklesana u kamenu u Petri, Jordan.

Obožavanje svetog kamenja predstavljalo je jednu od najvažnijih praksi naroda koji govore semitske jezike, što uključuje i Arape.[44] Kultne slike božanstva najčešće su bile neobrađeni kameni blok.[45] Najčešći naziv za ove kamene blokove potiče od semitskog nsb („stajati uspravno“), ali su korišćeni i drugi nazivi, kao što su nabatejski masğida („mesto sedžde“ - klanjanja) i arapski duwar („predmet kružnog obilaska“, ovaj termin se često javlja u predislamskoj arapskoj poeziji ).[46] Ovo kamenje bogova je obično bilo samostojeća ploča, ali nabatejsko kamenje bogova obično je uklesano direktno na stenu.[46] Crte lica su mogle biti urezane na kamen (posebno u Nabateji), ili astralni simboli (posebno u Južnoj Arabiji).[46] Pod grčko-rimskim uticajem, umesto toga bi se mogla koristiti antropomorfna statua.[45]

Knjiga idola opisuje dve vrste statua: idole (sanam) i slike (vatan).[47] Da je statua napravljena od drveta, zlata ili srebra, po ljudskom obliku, to bi bio idol, ali da je kip napravljen od kamena, to bi bila slika.[47]

Predstavljanje božanstava u životinjskom obliku bilo je uobičajeno u Južnoj Arabiji, kao što je bog Sajin iz Hadramauta, koji je bio predstavljen ili kao orao koji se bori sa zmijom ili kao bik.[48]

Sveta mesta[uredi | uredi izvor]

Tlocrtdela hrama posvećenog Avamu u Maribu.

Sveta mesta su bila poznata kao hima, haram ili mahram, a unutar ovih mesta sva živa bića su se smatrala neprikosnovenim i nasilje je bilo zabranjeno.[49] U većem delu Arabije, ova mesta bi bila u obliku svetilišta na otvorenom, sa karakterističnim prirodnim okruženjem kao što su izvori i šume.[49] Gradovi su sadržali hramove sa kitnjastim strukturama i bili su opasani zidinama.[50]

Sveštenstvo i sveštene službe[uredi | uredi izvor]

Svete oblasti su često imale čuvara ili vršioca kultnih obreda.[51] Smatralo se da ovi službenici brinu o tom području, primaju ponude i vrše proricanje.[51] Poznati su pod mnogim imenima, verovatno na osnovu kulturno-jezičkih preferencija: afkal je korišćen u Hidžazu, kâhin u regionu Sinaj-Negev-Hisma, a kumra se koristio u oblastima pod uticajem aramejskog jezika. U Južnoj Arabiji, rs2w i 'fkl su korišćeni za označavanje sveštenika, a druge reči uključuju qyn („administrator“) i mrtd („posvećen određenom božanstvu“).[52] Smatra se da je u velikim svetištima postojalo specijalizovanije osoblje.[51]

Hodočašća[uredi | uredi izvor]

Hodočašća na sveta mesta obavljala bi se u određeno doba godine.[53] Hodočasnički putevi iz centralne i severne Arabije održavali su se u određenim mesecima koji su bili označeni kao mirnodopski,[53] što je omogućavalo procvat nekoliko aktivnosti, kao što je trgovina, iako je na nekim mestima bila dozvoljena samo robna razmena.[54]

Južnoarabijska hodočašća[uredi | uredi izvor]

Najvažnije hodočašće u Sabi je verovatno bilo hodočašće bogu Almakahu u Maribu, obavljano u mesecu zu-Abhi (otprilike u julu).[52] Dve reference potvrđuju hodočašće Almakahu zu-Hiranu u 'Amranu. Hodočašće Ta'lab Riama održano je u planini Tur'at i hramu Zabian u Hadakanu, dok je hodočašće zu-Samaviju, bogu plemena Amir, održavano u gradu Barakišu.[52] Osim sabejskih hodočašća, hodočašće bogu Sajinu se održavalo u Šabvi.[52]

Mekansko hodočašće[uredi | uredi izvor]

Hodočašće u Meku uključivalo je stajanje pod planinom Arafat, Muzdalifu, Minu i centralnu Meku koja je uključivala Safu i Marvu, kao i Kabu. Hodočasnici na prve dve stanice obavljali su vukuf ili molitvu stojeći. Na Mini su žrtvovane životinje. Povorka od Arafata do Muzdalife, i od Mine do Meke, unapred predodreljenom rutom prema idolima ili idolu, nazivala se ijaza i ifada, pri čemu se ifada odvijala pre zalaska sunca. U Džabal Kuzahu, požari su podmetnuti tokom svetog meseca.[55]

U blizini Kabe nalazio se betil koji je kasnije nazvan Makam Ibrahim; mesto zvano al-Ḥigr za koje Aziz al-Azme smatra da je rezervisano za osvećene životinje, zasnivajući svoj argument na sabejskom natpisu koji pominje mesto zvano mḥgr koje je bilo rezervisano za životinje; i bunar Zemzem. I Safa i Marva su bili u blizini dva brda za žrtve, koja predstavljaju put do Abu Kubaisa odakle je, kako se izveštava, Crni kamen potekao.[56]

Sekte i slična udruženja[uredi | uredi izvor]

Mekanska hodočašća su se razlikovala prema obredima različitih kultnih udruženja, u koja su se pojedinci i grupe udruživali u verske svrhe. Udruženje Hila obavilo je hadž u jesen, dok su Tul i Hums obavili umru u proleće.[57]

Hums su bili plemena Kurejšije, Benu Kinana, Benu Huza'a i Benu Amir . Oni nisu obavili hodočašće van zone harama Meke, isključujući planinu Arafat. Takođe su razvili određena ograničenja u ishrani i kulturi.[58] Prema Kitab al-Muhabaru, Hil je označavala većinu Banu Tamima, Kajsa, Rabi`a, Kuda'ah, Ansar, Hat'am, Bađila, Benu Bakr ibn Abd Manat, Hudail, Asad, Taji. Tuli su se sastojali od plemena Jemen i Hadramaut, 'Akk, Udžaib i Ijad. Basl je priznavao najmanje osam meseci kalendara kao svete. Postojala je i druga grupa koja nije priznavala svetost harama u Meki ili svetih meseci, za razliku od ostale četiri.[59]

Astrologija i proricanje[uredi | uredi izvor]

Drevni Arapi koji su naseljavali Arabijsko poluostrvo pre pojave islama ispovedali su široko rasprostranjeno verovanje u fatalizam (kadar) pored strašnog obzira prema nebu i zvezdama, za koje su smatrali da su na kraju odgovorni za sve pojave koje se dešavaju na Zemlji i za sudbinu čovečanstva.[60] Shodno tome, oblikovali su čitav svoj život u skladu sa svojim tumačenjima astralnih pojava.[60]

U Južnoj Arabiji, proročišta su smatrana ms’l, ili „mesto pitanja“, i da su božanstva stupila u interakciju kroz hr’yhw („nagnanjem da vide“) vizije, san ili čak direktnu interakciju.[61] Inače, božanstva su interagovala indirektno preko medijuma.[62]

Postojala su tri metode proricanja potvrđena u predislamskoj Arabiji; dve od ovih metoda, pravljenje tragova u pesku ili na stenama i bacanje kamenčića, slabo su potvrđene.[63] Druga metoda, praksa nasumičnog odabira strelice sa uputstvima, bila je široko potvrđena i bila je uobičajena širom Arabije.[63] Jednostavan oblik ove prakse je navodno izveo izvesni čovek pred slikom zul-Halase, za koga se ponekad navodi da je bio pesnik Imrul Kajs, prema al-Kalbiju.[64] Razrađeniji oblik rituala izvođen je pred Hubalovom slikom.[65] Ovaj oblik proricanja je takođe posvedočen u Palmiri, o čemu svedoči počasni natpis u hramu Al-Lat.[65]

Prinosi i ritualno žrtvovanje[uredi | uredi izvor]

Tamudski petroglifi iz Vadi Ruma, koji prikazuju lovca, kozoroga, kamilu i jahača na konju. Kamile su bile među žrtvenim životinjama u predislamskoj Arabiji.[66]

Najčešći prinosi su bile životinje, usevi, hrana, tečnosti, ispisane metalne ploče ili kamene ploče, aromatici, zdanja i gotovi predmeti.[67] Arapi koji su držali kamile bi žrtvovali svoju stoku određenim božanstvima. Životinjama bi prerezali uši i ostavljali ih na ispašu bez stočara, što bi im omogućilo da umru prirodnom smrću.[67]

Predislamski Arabljani, posebno stočarska plemena, žrtvovali su životinje kao žrtvu božanstvu.[66] Ova vrsta ponude bila je uobičajena i uključivala je domaće životinje kao što su kamile, ovce i goveda, dok su divljač i živina retko ili nikada spominjani. Obredi žrtvovanja nisu bili vezani za određenu lokaciju, iako su se obično praktikovali na svetim mestima.[66] Poklonik je mogao da obavlja obrede žrtvovanja, mada prema Hojlandu, ženama verovatno nije bilo dozvoljeno.[68] Krv žrtve, prema predislamskoj arapskoj poeziji i određenim južnoarapskim natpisima, takođe je bila „prolivena“ na oltarskom kamenu, formirajući tako vezu između čoveka i božanstva.[68] Prema muslimanskim izvorima, većinu žrtvovanja je pratila zajednička gozba.[68]

U Južnoj Arabiji, počevši od hrišćanske ere, ili možda nešto ranije, statuete su predstavljene pred božanstvom, poznate pod nazivom slm (muško) ili slmt (žensko).[52] U Arabiji su se ponekad prinosile ljudske žrtve. Žrtve su uglavnom bili ratni zarobljenici koji su predstavljali božji udeo u pobede i plenu, iako su možda postojali i drugi oblici.[66]

Krvna žrtva je definitivno praktikovana u Južnoj Arabiji, ali je poznato malo referenci na takvu praksu, osim ponekih minejskih natpisa.[52]

Druge prakse[uredi | uredi izvor]

U Hidžazu, ženama sa menstruacijom nije bilo dozvoljeno da budu u blizini kultnih slika.[48] Područje u kojem su stajale Isafove i Nailine slike smatralo se izvan granica za žene sa menstruacijom.[48] Tako je navodno bilo i sa Manafom.[69] Prema Knjizi idola, ovo pravilo važilo je za sve „idole”.[48] To je takođe bio slučaj u Južnoj Arabiji, kao što je potvrđeno u južnoarapskom natpisu iz Al-Džaufa.[48]

Seksualni odnosi u hramovima su bili zabranjeni, kao što svedoče dva južnoarapska natpisa.[48] Jedna legenda govori o Isafu i Naili, gde su dvoje ljubavnika vodili ljubav u Kabi i postali okamenjeni, pridružili se idolima u Kabi, ponavlja ovu zabranu.[48]

Prema lokaciji[uredi | uredi izvor]

Istočna Arabija[uredi | uredi izvor]

Civilizacija Dilmun, koja je postojala duž obale Persijskog zaliva i Bahreina do 6. veka pre nove ere, obožavala je par božanstava, Inzaka i Meskilaka.[70] Nije poznato da li su to bila jedina božanstva u panteonu ili je bilo drugih.[71] Otkriće bunara na lokalitetima hrama i svetilišta Dilmun sugeriše da je slatka voda igrala važnu ulogu u verskim praksama.[70]

U narednom grčko-rimskom periodu, postoje dokazi da su obožavanje neautohtonih božanstava u region doneli trgovci i posetioci.[71] Među njima su bili Bel, bog popularan u sirijskom gradu Palmiri, mesopotamska božanstva Nabu i Šamaš, grčka božanstva Posejdon i Artemida i zapadnoarapska božanstva Kal i Manat.[71]

Južna Arabija[uredi | uredi izvor]

Skulptura sabejske sveštenice koja podiže ruku da se zalaže kod boginje sunca u ime donatora. Verovatno prvi vek.

Vodeći izvori verskih informacija u predislamskoj Južnoj Arabiji su natpisi, kojih ima na hiljade, kao i Kuran, dopunjen arheološkim dokazima.

Smatra se da su civilizacije Južne Arabije imale najrazvijeniji panteon na Arapskom poluostrvu.[11] U Južnoj Arabiji, najčešći bog je bio Atar. Smatralo se da je božanstvo zaštitnika (šim) od mnogo neposrednijeg značaja od Atara. Tako je kraljevstvo Sabe za zaštitnika imalo Almakaha, kraljevstvo Main Vad, kraljevstvo Kataban je imalo Am, a kraljevstvo Hadramaut je imalo Sajina. Svaki narod je nazvan „decom“ svog božanstva zaštitnika. Zaštitnička božanstva su igrala vitalnu ulogu u društveno-političkom smislu, njihovi kultovi su služili kao fokus čovekove kohezije i lojalnosti.

Dokazi iz sačuvanih natpisa sugerišu da je svako od južnih kraljevstava imalo svoj panteon od tri do pet božanstava, pri čemu je glavno božanstvo uvek bilo bog.[72] Na primer, panteon Sabe je obuhvatao Almakah, glavno božanstvo, zajedno sa Atarom, Haubasom, dat-Himiamom i dat-Badanom.[72] Glavni bog u Ma'inu i Himiaru bio je Atar, u Katabanu je to bio Amm, a u Hadramautu je bio Sajin.[72] 'Am je bio lunarno božanstvo i bio je povezan sa vremenom, posebno munjama.[73] Jedna od najčešćih titula boga Almakaha bila je „Gospodar Avama“.[74]

Anbai je bio proročki bog Katabana i takođe portparol Ama.[75] Njegovo ime se pominjalo u kraljevskim propisima koji se odnose na vodosnabdevanje.[76] Anbajevo ime je bilo povezano sa imenom vavilonskog božanstva Nabua. Havkam je prizivan pored Anbaja kao bog „komande i odluke“, a njegovo ime je izvedeno iz korena reči „biti mudar“.[4]

Centralni hram svakog kraljevstva bio je fokus obožavanja glavnog boga i bio bi odredište za godišnje hodočašće, sa regionalnim hramovima posvećenim lokalnoj manifestaciji glavnog boga.[77] Druga bića koja su obožavana uključivala su lokalna božanstva ili božanstva posvećena određenim funkcijama, kao i obožene pretke.[77]

Uticaj arapskih plemena[uredi | uredi izvor]

Zadiranje severnih arapskih plemena u Južnu Arabiju takođe je uvelo severna arapska božanstva u region.[78] Tri boginje al-Lat, al-Uza i Manat postale su poznate kao Lat/Latan, Uzajan i Manaut. [78] Uzajanin kult posebno je bio rasprostranjen u Južnoj Arabiji, a u Katabanu je prizivana kao čuvar poslednje kraljevske palate.[78] Lat/Latan nije bila značajna u Južnoj Arabiji, ali izgleda da je bila popularna kod arapskih plemena koja se graniče sa Jemenom.[78] Druga arapska božanstva uključuju du-Samavija, boga kojeg je prvobitno obožavalo pleme Amir, i Kahilana koji je možda u srodstvu sa Kalom iz Karjat al-Faua.[78]

Za pleme Azd Sarat iz regiona Asir, koje se graniči sa Jemenom, kaže se da je obožavalo Du'l-Shara, Du'l-Kafain, Du'l-Halasa i A'im.[79] Prema Knjizi idola, Du'l-Kafain potiče iz klana Benu Davs.[80] Pored toga što se obožava među Azdima, za Dušaru se takođe navodi da ima svetilište među plemenom Davs.[80] Du'l-Halasa je bio bog proroka i takođe su ga obožavala plemena Bađila i Hatam.[81]

Uticaj na Aksum[uredi | uredi izvor]

Pre prelaska na hrišćanstvo, Aksumiti su sledili politeističku religiju koja je bila slična religiji prisutnoj u Južnoj Arabiji. Lunarni bog Havbas obožavan je u Južnoj Arabiji i Aksumu.[82] Ime boga Astara, nebeskog božanstva, bilo je povezano sa imenom Atara.[83] Bog Almakah je obožavan u Havulti-Melazo.[84] Južnoarapski bogovi u Aksumu su uključivali Dat-Himiam i Dat-Ba'adan.[85] Kamen je kasnije ponovo upotrebljen za crkvu Enda-Cerkoš u Melazu pominje ove bogove. Havbas se takođe pominje na oltaru i sfingi u Dibdibu. Ime Nrv-a koji se pominje u natpisima Aksuma povezano je sa imenom južnoarapskog boga Navrava, božanstva zvezda.[86]

Prelazak na judaizam[uredi | uredi izvor]

Himijarski kraljevi su se radikalno suprotstavljali politeizmu u korist judaizma, i zvanično od 380.[87] Poslednji trag politeizma u Južnoj Arabiji je natpis koji obeležava građevinski projekat sa politeističkom invokacijom, i drugi, koji pominje hram Ta'lab, svi datiraju iz 380. godine (prvi datira iz vladavine kralja Dara'amara Ajman, a ovaj poslednji datira iz 401–402.[87] Odbacivanje politeizma iz javne sfere nije značilo njegovo potpuno izumiranje, jer se politeizam verovatno nastavio u privatnoj sferi.[87]

Centralna Arabija[uredi | uredi izvor]

Glavni bog plemena Kinda bio je Kal, po kome je njihov glavni grad Karjat Dat Kahl (moderni Kariat al-Fav) dobio ime.[88] Njegovo ime se pojavljuje u obliku mnogih natpisa i kamenih gravura na obroncima Tuvajka, na zidovima seoskih pijaca, u stambenim kućama i na kadionicama.[89] Natpis na Karjat Dat Kahl priziva bogove Kahl, Atar al-Šarik i Lah.[90]

Hidžaz[uredi | uredi izvor]

Prema islamskim izvorima, region Hidžaz je bio sedište tri važna svetilišta posvećena al-Latu, al-'Uzi i Manatu. Svetište i idol Al-Lat, prema Knjizi idola, nekada je bio u Taifu, a prvenstveno ga je obožavalo pleme Banu Thakif. [91] Glavno svetilište posvećeno Al-'Uzi bilo je u Nakhli i ona je bila glavna boginja plemena Kurejšija.[92] Manatov idol, navodno najstariji od trojice, podignut je na obali mora između Medine i Meke, a poštovala su ga plemena Avs i Hazradž.[93] Stanovnici nekoliko oblasti su poštovali Manat, prinoseći žrtve pred njenim idolom, a hodočašća nekih se nisu smatrala završenim sve dok nisu posetili Manat i obrijali glave.[94]

U regionu Muzdalifa u blizini Meke, obožavan je bog Kuzah, bog kiša i oluja. U predislamsko doba hodočasnici su se zaustavljali na brdu Kuza pre izlaska sunca.[95] Tradicionalno se navodi da je Kusai ibn Kilab uveo asocijaciju na obožavanje vatre sa njim na Muzdalifi.[95]

Zasebna plemena su poštovala razna druga božanstva u ovoj oblasti, kao što su bog Suva kod plemena Benu Hudail i bog Nuhm kod plemena Muzeina.[96]

Istoriografija[uredi | uredi izvor]

Većina postojećih informacija o Meki tokom uspona islama i ranijih vremena potiče iz teksta samog Kurana i kasnijih muslimanskih izvora kao što su proročka biografska literatura koja se bavi životom Muhameda i Knjiga idola.[97] Alternativni izvori su toliko fragmentarni i specijalizovani da je samo na osnovu njih nemoguće napisati ubedljivu istoriju ovog perioda.[98] Nekoliko naučnika smatra da literatura sira nije nezavisna od Kurana, već je izmišljena da objasni stihove iz Kurana.[99] Postoje dokazi koji podržavaju tvrdnju da su neki izveštaji o sirama sumnjive validnosti, ali takođe postoje dokazi koji podržavaju tvrdnju da su narativi o sirama nastali nezavisno od Kurana.[99] Problem dodatno otežava to što su najranija postojeća muslimanska istorijska dela, uključujući sire, sastavljena u svom konačnom obliku više od jednog veka nakon početka islamske ere.[100] Neki od ovih radova zasnovani su na naknadno izgubljenim ranijim tekstovima, koji su beležili fluidno usmeno predanje.[98] Naučnici se ne slažu oko vremena kada su ovakvi usmeni izveštaji počeli da se sistematski prikupljaju i zapisuju,[101] i u velikoj se meri razlikuju u proceni istorijske pouzdanosti dostupnih tekstova.[99][102]

Uloga Meke i Kabe[uredi | uredi izvor]

Kaba, čija se okolina smatrala svetom (haram), postala je nacionalno svetilište pod starateljstvom Kurejšija, glavnog plemena Meke, što je Hidžaz učinilo najvažnijim verskim područjem u severnoj Arabiji.[103] Njegova uloga je učvršćena sukobom sa hrišćanskim kraljem Abrahom, koji je kontrolisao veći deo Arabije iz sedišta moći u Jemenu sredinom šestog veka.[104] Abraha je nedavno sagradio sjajnu crkvu u Sani i želeo je da taj grad učini glavnim hodočasničkim centrom, ali Kaba u Meki predstavljala je izazov za njegov plan.[104] Abraha je pronašao izgovor za napad na Meku, koji su različiti izvori predstavljali alternativno kao zagađenje crkve od strane plemena koje je bilo u savezu sa Mekancima ili kao napad na Abrahinog unuka u Nadžranu od strane mekanske strane.[104] Poraz vojske koju je okupio da bi osvojio Meku sa čudesnim detaljima prepričava islamska tradicija i na njega se takođe aludira u Kuranu i predislamskoj poeziji.[104] Nakon bitke, koja se verovatno dogodila oko 565. godine, Kurejšije su postale dominantna sila u zapadnoj Arabiji, dobivši titulu „Božji narod“ (ahl Allah) prema islamskim izvorima, i formirali su kultnu grupaciju hums, koja je povezivala pripadnike mnogih plemena u zapadnoj Arabiji sa Kabom.[104]

Kaba, Alah i Hubal[uredi | uredi izvor]

Crtež Kabinog crnog kamena u fragmentiranom obliku, prednje i bočne ilustracije.

Prema tradiciji, Kaba je bila kockasta građevina, prvobitno bez krova, u kojoj se nalazio crni kamen poštovan kao relikvija.[105] Svetište je bilo posvećeno Hubalu (arapski: هبل), koji je, prema nekim izvorima, obožavan kao najveći od 360 idola koje je Kaba sadržavala, što je verovatno predstavljalo dane u godini.[106] Ibn Ishak i Ibn Al-Kalbi izveštavaju da je Hubalov idol u obliku čoveka napravljen od dragog kamena (ahata, prema Knjizi o idolima) došao u posed Kurejšija sa odlomljenom desnom rukom i da su Kurejšije napravile ruku od zlata da je zameni.[107] Prorok je proricao u svetilištu kroz izvlačenje obredne strele,[103] a davali su se zaveti i žrtve da bi se osigurao uspeh.[108] Maršal Hodžson tvrdi da su se odnosi sa božanstvima i fetišima u predislamskoj Meki održavali uglavnom na osnovu cenjkanja, gde su se očekivale usluge u zamenu za ponude.[108] Neuspeh božanstva ili proročišta da pruže željeni odgovor ponekad je nailazio na ljutnju.[108]

Izvedene su različite teorije u vezi sa ulogom Alaha u mekanskoj religiji. Prema jednoj hipotezi, koja seže do Julija Velhauzena, Alah (vrhovno božanstvo plemenske federacije oko Kurejšija) je bila oznaka koja je posvetila superiornost Hubala (vrhovnog božanstva Kurejšija) nad ostalim bogovima.[109] Međutim, postoje i dokazi da su Alah i Hubal bili dva različita božanstva.[109] Prema toj hipotezi, Kaba je prvo bila posvećena vrhovnom božanstvu po imenu Alah, a zatim je bila domaćin panteona Kurejšija nakon njihovog osvajanja Meke, oko jednog veka pre vremena Muhameda.[109] Čini se da neki natpisi ukazuju na upotrebu Alaha kao imena politeističkog božanstva vekovima ranije, ali ne znamo ništa precizno o ovoj upotrebi.[109] Neki naučnici sugerišu da je Alah možda predstavljao udaljenog boga stvoritelja kojeg su postepeno pomračila detaljnija lokalna božanstva.[27] Postoji neslaganje oko toga da li je Alah igrao glavnu ulogu u mekanskom verskom kultu.[2] Nije poznato da je postojao nikakav ikonski prikaz ili idol Alaha.[24]

Druga božanstva[uredi | uredi izvor]

Tri glavne boginje mekanske religije bile su al-Lat, Al-'Uza i Manat, koje su nazivane Alahovim kćerima.[2] Egerton Sajks u međuvremenu navodi da je Al-lat bila ženski pandan Alahu, dok je Uza bilo ime koje je Benu Gatafan dalo planeti Veneri.[110]

Među drugim božanstvima Kurejšija u Meki bili su Manaf, Isaf i Naila. Iako rani arapski istoričar Al-Tabari naziva Manafa (arapski : مناف) „jednom od najvećih božanstava Meke“, dostupno je vrlo malo informacija. Žene su dodirivale njegovog idola u znak blagoslova i držale se podalje od njega tokom menstruacije. Gonzag Rikmans je ovo opisao kao praksu svojstvenu Manafu, ali prema Enciklopediji islama, izveštaj Ibn Al-Kalbija ukazuje da je to bilo zajedničko svim idolima.[111] Muhamedov pra-pra-deda se zvao Abd Manaf što znači „Manafov rob“.[112] Neki naučnici ga smatraju bogom sunca.[113] Idoli Isaf i Naila nalazili su se u blizini Crnog kamena sa talbijom koja se izvodila Isafu tokom žrtvovanja. O idolima su postojale razne legende, uključujući i onu da su se okamenili nakon što su počinili preljubu u Kabi.[56]

Panteon Kurejšija nije bio identičan panteonu plemena koja su s njima ulazila u različite kultne i trgovačke asocijacije, posebno u panteon huma.[114][115] Kristijan Džulijen Robin tvrdi da se prvi sastojao uglavnom od idola koji su se nalazili u svetilištu Meke, uključujući Hubala i Manafa, dok je panteon asocijacija bio postavljen na njega, a njegova glavna božanstva su uključivala tri boginje, koje nisu imale ni idole ni svetinja u tom gradu.[114]

Politički i verski razvoj[uredi | uredi izvor]

Druga polovina šestog veka bila je period političke nestabilnosti u Arabiji i komunikacioni putevi više nisu bili sigurni.[116] Verske podele bile su važan uzrok krize.[117] Judaizam je postao dominantna religija u Jemenu, dok se hrišćanstvo ukorenilo u oblasti Persijskog zaliva.[117] U skladu sa širim trendovima antičkog sveta, Arabija je žudela za više duhovnom vrstom religije i počela je da veruje u zagrobni život, dok je izbor religije sve više postajao lični, a ne zajednički izbor.[117] Dok su mnogi bili nevoljni da pređu u stranu veru, te vere su pružale intelektualne i duhovne referentne tačke, a stari paganski rečnik arapskog jezika počeo je da se zamenjuje jevrejskim i hrišćanskim pozajmljenim rečima iz aramejskog svuda, uključujući i Meku.[117] Distribucija paganskih hramova podržava argument Džeralda Hotinga da je arapski politeizam bio marginalizovan u regionu i da je već nestao u Meki uoči pojave islama.[117] Praksa politeističkih kultova bila je sve više ograničena na stepu i pustinju, a u Jatribu (kasnije poznatom kao Medina), koji je obuhvatao dva plemena sa mnogobožačkim većinom, odsustvo javnog paganskog hrama u gradu ili njegovom neposrednom susedstvu ukazuje na to da politeizam bio ograničen na privatnu sferu.[117] Gledajući sam tekst Kurana, Hoting je takođe tvrdio da je kritika idolopoklonika i politeista sadržana u Kuranu u stvari hiperbolična referenca na druge monoteiste, posebno arapske Jevreje i arapske hrišćane, čija su verska uverenja smatrana nesavršenim.[118][119] Prema nekim predanjima, Kaaba nije sadržavala statue, ali je njena unutrašnjost bila ukrašena slikama Marije i Isusa, proroka, anđela i drveća.[120]

Da bi se suprotstavio efektima anarhije, ponovo je uspostavljena institucija svetih meseci, tokom kojih je bio zabranjen svaki čin nasilja.[121] Tih meseci bilo je moguće bez opasnosti učestvovati na hodočašćima i vašarima.[121] Kurejšije su podržale princip dva godišnja primirja, jednog od jednog meseca i drugog od tri meseca, što je mekanskom svetilištu dalo sveti karakter.[121] Kultno udruženje humova, u kojem su pojedinci i grupe učestvovali u istim obredima, bilo je prvenstveno versko, ali je imalo i važne ekonomske posledice.[121] Iako je, kako je pokazala Patriša Kroun, Meka nije mogla da se poredi sa velikim centrima karavanske trgovine uoči islama, verovatno je bila jedan od najprosperitetnijih i najbezbednijih gradova na poluostrvu, jer, za razliku od mnogih od njih, nije imaju okolne zidove.[121] Hodočašće u Meku je bio popularan običaj.[122] Veruje se da su neki islamski rituali, uključujući procesije oko Kabe i između brda Al-Safa i Marva, kao i pozdrav „tu smo, o Alahu, ovde smo“ koji se ponavlja pri približavanju Kabi, prethodili islamu.[122] Izvorska voda je rano dobila sveti karakter u Arabiji, a islamski izvori navode da je bunar Zamzam postao sveto mesto mnogo pre islamske ere.[123]

Dolazak islama[uredi | uredi izvor]

Persijska minijatura koja prikazuje uništenje idola tokom osvajanja Meke; ovde je Muhamed predstavljen kao plamen.

Prema Ibn Sa'du, suprostavljanje u Meki je počela kada je prorok islama, Muhamed, naveo stihove koji „sramno govore o idolima koje su (Mekanci) obožavali osim Njega (Boga) i pominju propast njihovih očeva koji su umrli u neverici".[124] Prema Vilijamu Montgomeriju Vatu, kako su se redovi Muhamedovih sledbenika povećavali, on je postao pretnja lokalnim plemenima i vladarima grada, čije je bogatstvo počivalo na Kabi, centralnoj tački mekanskog verskog života, koju je Muhamed pretio da će zbaciti.[125] Muhamedovo osuđivanje mekanske tradicionalne religije bilo je posebno uvredljivo za njegovo pleme, Kurejšije, pošto su oni bili čuvari Kabe.[125]

Osvajanje Meke oko 629–630. naše ere dovelo je do uništenja idola oko Kabe, uključujući Hubala.[126] Nakon osvajanja, svetilišta i hramovi posvećeni božanstvima su uništeni, kao što su svetilišta Al-Lat, al-'Uza i Manat u Taifu, Nakhla i al-Kudaid.[127]

Severna Arabija[uredi | uredi izvor]

Manje složena društva izvan Južne Arabije često su imala manje panteone, pri čemu je božanstvo zaštitnika imalo veliku važnost. Božanstva potvrđena na severnim arapskim natpisima su Ruda, Nuha, Allah, Dathan i Kahl.[128] Natpisi na severnoarapskom dijalektu u regionu Najd koji se odnose na Nuhu opisuju emocije kao dar od njega. Osim toga, govore i da je Ruda odgovoran za sve dobro i loše.[128]

Safaitska plemena su posebno obožavala boginju al-Lat kao donosioca prosperiteta.[128] Sirijskog boga Balšamina su obožavala i safaitska plemena i pominje se u safaitskim natpisima.[129]

Natpis na aramejskoj steli Taima posvećen bogu Salmu

Versko obožavanje među Kedaritima, drevnom plemenskom konfederacijom koja je verovatno bila potčinjena Nabateji oko 2. veka nove ere, bila je usredsređena na politeistički sistem u kome su žene postale istaknute. Božanske slike bogova i boginja koje su obožavali Arapi Kedarita, kao što je zabeleženo u asirskim natpisima, uključivale su predstave Atarsamaina, Nuhe, Rude, Daija, Abirilua i Atarkurume. Žena čuvarica ovih idola, obično vladajuća kraljica, služila je kao sveštenica (apkallatu, u asirskim tekstovima) koja je komunicirala sa drugim svetom.[130] Takođe postoje dokazi da je Kedar obožavao al-Lata kome je posvećen natpis na srebrnoj posudi kralja Kedara.[131] U vavilonskom Talmudu, koji se vekovima prenosio usmeno pre nego što je prepisan v. 500. godine nove ere, u traktatu Taanis (folio 5b), kaže se da je većina Kedarita obožavala paganske bogove.[132]

Natpis na aramejskoj steli koji je otkrio Čarls Hubert 1880. godine u Tajmi pominje uvođenje novog boga zvanog Salm od hgm u gradski panteon, što su dozvolila tri lokalna boga – Salm od Mahrama koji je bio glavni bog, Šingala i Ašira. Ime Salm znači „slika” ili „idol”.[133]

Madijanci, narod koji se pominje u Knjizi Postanja i koji se nalazi u severozapadnoj Arabiji, možda su obožavali Jahvea.[134] Zaista, neki naučnici veruju da je Jahve prvobitno bio madijanski bog i da su ga potom Izraelci usvojili.[134] Egipatski hram Hator i dalje se koristio tokom madijanske okupacije tog mesta, iako su slike Hatora bile unakažene što sugeriše protivljenje Midijana.[134] Preobrazili su ga u pustinjski šator-svetilište postavljeno u kojem je postavljena bakarna skulptura zmije.[134]

Lihjaniti su obožavali boga Du-Gabata i retko su se obraćali drugima za svoje potrebe.[76] Dhu-Ghabatovo ime znači „onaj iz šipražja”, na osnovu etimologije gabah, što znači šuma ili gustiš.[135] Bog al-Kutba', bog pisanja, koji je verovatno povezan sa vavilonskim božanstvom, a možda ga je u region doneo vavilonski kralj Nabonid,[76] takođe se pominje u lihjanskim natpisima.[136] Obožavanje hermonskih bogova Leukoteja i Teandrija proširilo se od Fenikije do Arabije.[137]

Prema Knjizi o idolima, pleme Taj je obožavalo al-Falsa, čiji je idol stajao na Džabal Aji,[138] dok je pleme Kalb obožavalo Vada, koji je imao idola u Dumat al-Džandalu.[139]

Nabatejci[uredi | uredi izvor]

Reljef Dušara, Narodni muzej Damaska

Nabatejci su obožavali prvenstveno severna arapska božanstva. Pod stranim uticajima, u svoja verovanja su ugradili i strana božanstva i elemente.

Glavni bog Nabatejaca je Dušara. U Petri, jedina glavna boginja je Al-Uza, koja preuzima crte Izide, Tihe i Afrodite. Nije poznato da li su njeno obožavanje i identitet povezani sa njenim kultom u Nahli i drugima. Nabatejski natpisi definišu Al-Lat i Al-Uzu kao „neveste Dušare“. Al-Uza je možda bila epitet boginje Al-Lat u nabatejskoj religiji prema Džonu F. Hiliju.[140]

Izvan Petre su obožavana druga božanstva; na primer, Hubal i Manat su prizivani u Hidžazu, a al-Lat je prizvana u Hauranu i sirijskoj pustinji. Nabatejski kralj Obodas I, koji je osnovao Obodat, je obožen i obožavan kao bog.[141] Takođe su obožavali bogove Šej al-Kaum,[142] al-Hutba,[136] i različita grčko-rimska božanstva kao što su Nika i Tiha.[143] Maksim Rodinson sugeriše da je Hubal, koji je bio popularan u Meki, imao nabatejsko poreklo.[144]

Obožavanje Pakidasa, nabatejskog boga, potvrđeno je u Gerasi pored Here u natpisu iz prvog veka nove ere, dok je arapski bog takođe potvrđen sa tri natpisa iz drugog veka.[145]

Nabatejci su bili poznati po svojim složenim grobnicama, ali nisu bile samo za prikaz; trebalo je da budu udobna mesta za mrtve.[146] Petra ima mnoga „sveta uzvišenja“ koje uključuju oltare koji se obično tumače kao mesta za ljudske žrtve, iako je od 1960-ih postojala alternativna teorija da su to „platforme za izlaganje“ za postavljanje leševa pokojnika kao deo rituala sahrane. Međutim, u stvari, postoji malo dokaza za bilo koju tezu.[147]

Religijska uverenja Arapa izvan Arabije[uredi | uredi izvor]

Palmira je bila kosmopolitsko društvo, sa stanovništvom koje je bilo mešavina Aramejaca i Arapa. Arapi iz Palmire su obožavali al-Lata, Rahima i Šamaša. Hram al-Lat je osnovalo pleme Bene Ma'zin, koje je verovatno bilo arapsko pleme.[148] Nomadi iz ruralnih krajeva su obožavali niz božanstava, koja su nosila arapska imena i atribute,[149] među kojima je najistaknutiji bio Abgal,[150] koji ni sam nije posvedočen u samoj Palmiri.[151] Ma'n, arapski bog, obožavan je zajedno sa Abgalom u hramu posvećenom 195. godine nove ere u Kirbet Semrinu u regionu Palmirene, dok ga natpis iz 194. godine u Ras esh-Shaaru naziva „dobrim i izdašnim bogom”. Stela u Ras eš-Šaru prikazuje ga kako jaše konja sa kopljem dok bog Saad jaše kamilu. Abgal, Ma'n i Sa'd su bili poznati kao geniji.[152]

Bog Ašar je bio predstavljen na steli u Dura Europosu pored drugog boga Sa'da. Ašar je bio predstavljen na konju u arapskoj haljini, dok je drugi prikazan kako stoji na zemlji. Obojica su imali partijsku frizuru, velike dlake na licu i brkove kao i sličnu odeću. Utvrđeno je da je Ašarovo ime korišćeno na teoforičan način među oblastima sa većinskim arapskim stanovništvom u regionu severozapadnih semitskih jezika, kao što je Hatra, gde su imena poput „Utočište Ašara“, „Ašarov sluga“ i „Ašar je dao“ zabeleženi su na natpisu.[153]

U Edesi je solarno božanstvo bilo primarni bog u vreme rimskog cara Julijana i ovo obožavanje su verovatno doneli migranti iz Arabije. U Julijanovoj besedi održanoj stanovnicima grada pominje se da su obožavali Sunce okruženo Azizom i Monimom koje je Jamblih identifikovao sa Aresom i Hermesom. Monimos je izvedeno od Mu'nim ili „povoljniji“, i bilo je drugo ime Ruda ili Ruldaiu, kao što se vidi iz pisanja njegovog imena u Senaheribovim Analima.[154]

Idol boga al-Ukaisira se, prema Knjizi idola, nalazio u Siriji, a obožavala su ga plemena Kuda'a, Lahm, Judham, Amela i Gatafan.[155] Pristalice bi išle na hodočašće kod idola i brijale svoje glave, a zatim mešale kosu sa žitom, „za svaku dlaku šaku pšenice“.[155]

U luci Pocuoli u Italiji otkriveno je svetilište Dušara. Grad je bio važna veza za trgovinu na Bliskom istoku, a poznato je da je bio prisutan nabatejcima sredinom 1. veka pre nove ere.[156] Minejski oltar posvećen Vadu je očigledno postojao na Delosu, sa dva natpisa na minejskom i grčkom jeziku.[157]

Beduinska verovanja[uredi | uredi izvor]

Beduini su upoznali mekanske ritualne prakse dok su posjećivali naseljene gradove Hidžaza tokom četiri mjeseca "svetog primirja", od kojih su prva tri bila posvećena vjerskim obredima, dok je četvrti bio odvojen za trgovinu.[103] Alan Džons na osnovu beduinske poezije zaključuje da su bogovi, čak i Alah, za beduine bili manje važni od sudbine.[158] Izgleda da su imali malo poverenja u rituale i hodočašća kao sredstva za pomilovanje sudbine, ali su pribegli proricanju i gatarima (kahins).[158] Beduini su smatrali neka drveća, bunare, pećine i kamenje kao svete predmete, bilo kao fetiše ili kao sredstvo za dolazak do božanstva.[159] Stvorili su svetilišta u kojima su ljudi mogli obožavati fetiše.[160]

Beduini su imali kodeks časti za koji Fazlur Rahman Malik navodi da se može smatrati njihovom verskom etikom. Ovaj kodeks je obuhvatao žene, hrabrost, gostoprimstvo, poštovanje svojih obećanja i paktova i osvetu. Verovali su da će duh ubijenog vikati iz groba sve dok se njihova žeđ za krvlju ne utaži. Prakse kao što je ubijanje devojčica često su smatrane verskim sankcijama.[160] Brojni spomeni džina u Kuranu i svedočanstva i predislamske i islamske literature ukazuju na to da je verovanje u duhove bilo istaknuto u predislamskoj beduinskoj religiji.[161] Međutim, postoje dokazi da je reč džin izvedena iz aramejskog, ginnaye, što je naširoko posvedočeno u palmirskim natpisima. Aramejsku reč hrišćani su koristili za označavanje paganskih bogova svedenih na status demona, a u arapski folklor je uvedena tek kasno u predislamsko doba.[161] Julijus Velhauzen je primetio da se smatralo da takvi duhovi naseljavaju pusta, prljava i mračna mesta i da su ih se plašili.[161] Od njih se trebalo zaštititi, ali oni nisu bili predmet istinskog kulta.[161]

Religiozno iskustvo beduina je takođe uključivalo naizgled autohtoni kult predaka.[161] Mrtvi se nisu smatrali moćnim, već lišenim zaštite i bilo im je potrebno milosrđe živih kao nastavak društvenih obaveza i posle smrti.[161] Čini se da su samo određeni preci, posebno heroji od kojih je pleme dobilo ime, bili predmet pravog poštovanja.[161]

Druge religije[uredi | uredi izvor]

Iranske religije[uredi | uredi izvor]

Iranske religije postojale su u predislamskoj Arabiji zbog sasanidskog vojnog prisustva duž Persijskog zaliva i Južne Arabije kao i zbog trgovačkih puteva između Hidžaza i Iraka. Neki Arapi na severoistoku poluostrva prešli su u zoroastrizam i nekoliko zoroastrijskih hramova je izgrađeno u Nedždu. Deo pripadnika plemena Banu Tamim su prešli na zoroastrizam. Takođe postoje dokazi o postojanju manihejstva u Arabiji jer nekoliko ranih izvora ukazuje na prisustvo „zandaka“ u Meki, iako bi se taj termin takođe mogao tumačiti kao da se odnosi na mazdakizam. Međutim, prema najnovijem Tardieuovom istraživanju, rasprostranjenost manihejstva u Meki tokom 6. i 7. veka, kada se pojavio islam, ne može se dokazati.[162][163][164] Sličnu suzdržanost u pogledu pojave manihejstva i mazdakizma u predislamskoj Meki nude Trompf & Mikkelsen et al. u svom najnovijem radu (2018).[165][166] Postoje dokazi o kruženju iranskih religioznih ideja u obliku persijskih pozajmljenih reči u Kuranu, kao što je firdavs (raj).[167]

Zoroastrizam je takođe bio prisutan u istočnoj Arabiji[168] i u regionu su živeli zoroastrijanci koji su govorili persijski.[169] Religija je uvedena u region koji obuhvata i današnji Bahrein tokom vladavine persijskih imperija u regionu, počevši od 250. godine pre nove ere. U Bahreinu su ovu religiju praktikovali uglavnom persijski doseljenici. Zoroastrizam se takođe praktikovao u oblasti današnjeg Omana pod kontrolom Persijanaca. Religija je takođe postojala u oblasti modernog Jemena pod kontrolom Persijanaca. Potomci Abne, persijskih osvajača Jemena, bili su sledbenici zoroastrizma.[170] Jemenske Zoroastrijance koji su im nametnuli džizju nakon što ih je Muhamed osvojio pominje islamski istoričar al-Baladhuri.[171] Prema Serjeantu, narod Baharna može biti arabizovani potomci konvertita iz prvobitne populacije starih Persijanaca (majus), kao i drugih religija.[172]

Abrahamske religije[uredi | uredi izvor]

Judaizam[uredi | uredi izvor]

U preislamskoj Arabiji postojala je uspešna zajednica jevrejskih plemena i uključivala je i sedentarne i nomadske zajednice. Jevreji su migrirali u Arabiju od rimskih vremena pa nadalje.[173] Arapski Jevreji su govorili arapski kao i hebrejski i aramejski i imali su kontakt sa jevrejskim verskim centrima u Vaviloniji i Palestini.[173] Jemenski Himijari su prešli na judaizam u 4. veku, a neki od Kinda su takođe prešli u 4./5.[174] Jevrejska plemena su obitavala u svim većim arapskim gradovima tokom Muhamedovog vremena, uključujući Tajmu i Hajbar, kao i Medinu sa dvadeset plemena koja su živela na poluostrvu. Iz grobnih natpisa vidljivo je da su Jevreji takođe živeli u Madain Salehu i Al-'Uli.[175]

Postoje dokazi da su jevrejske preobraćenike u Hidžazu drugi Jevreji, kao i ne-Jevreji, smatrali Jevrejima, i da su tražili savet od vavilonskih rabina o pitanjima poput odeće i košer hrane.[173] U najmanje jednom slučaju, poznato je da je jedno arapsko pleme pristalo da prihvati judaizam kao uslov za naseljavanje u gradu u kojem dominiraju jevrejski stanovnici.[173] Za neke arapske žene u Jatribu/Medini se kaže da su se zaklele da će njihovo dete učiniti Jevrejinom ako dete preživi, pošto su Jevreje smatrale ljudima „znanja i knjige“ (ilmin wa-kitābin).[173] Filip Hiti na osnovu vlastitih imena i poljoprivrednog rečnika zaključuje da su se jevrejska plemena Jatriba sastojala uglavnom od judaizovanih klanova arapskog i aramejskog porekla.[103]

Ključna uloga koju su Jevreji imali u trgovini i pijacama Hidžaza značila je da je tržni dan u nedelji dan koji je prethodio jevrejskoj suboti.[173] Ovaj dan, koji se na arapskom zvao aruba, takođe je pružio priliku za sudske procese i zabavu, što je zauzvrat moglo uticati na izbor petka kao dana zajedničke molitve muslimana.[173] Krajem šestog veka, jevrejske zajednice u Hidžazu bile su u stanju ekonomskog i političkog opadanja, ali su nastavile da cvetaju kulturno u regionu i izvan njega.[173] Oni su razvili svoja posebna verovanja i prakse, sa izraženom mističnom i eshatološkom dimenzijom.[173] U islamskoj tradiciji, na osnovu fraze u Kuranu, za arapske Jevreje se kaže da su Uzaira nazivali Alahovim sinom, iako je istorijska tačnost ove tvrdnje osporena.[25]

Jevrejski poljoprivrednici živeli su u regionu istočne Arabije.[176] Prema Robertu Bertramu Serjeantu, Baharna može biti arabizovani „potomci preobraćenika od hrišćana (Aramejaca), Jevreja i starih Persijanaca (Majus) koji su naseljavali ostrvo i kultivisane obalne provincije istočne Arabije u vreme arapskog osvajanja“.[172] Iz islamskih izvora, čini se da je judaizam bila religija koja se najviše pratila u Jemenu. Jakubi je tvrdio da su svi Jemenci Jevreji; Ibn Hazm međutim navodi da su samo Himijari i neki Kinditi bili Jevreji.[171]

Hrišćanstvo[uredi | uredi izvor]

Crkva Džubail u istočnoj Saudijskoj Arabiji. Smatra se da su ostaci iz 4. veka jedna od najstarijih sačuvanih crkvenih građevina na svetu.

Glavne oblasti hrišćanskog uticaja u Arabiji bile su na severoistočnoj i severozapadnoj granici i u onom što je postalo Jemen na jugu.[177] Severozapad je bio pod uticajem hrišćanske misionarske aktivnosti iz Rimskog carstva gde su Gasanidi, klijentsko kraljevstvo Rimljana, pretvoreni u hrišćanstvo.[178] Na jugu, posebno u Najranu, centar hrišćanstva se razvio kao rezultat uticaja hrišćanskog kraljevstva Aksum sa druge strane Crvenog mora u Etiopiji.[177] Neki od Banu Harita su prešli na hrišćanstvo. Jedna porodica iz plemena izgradila je veliku crkvu u Nadžranu pod nazivom Deir Najran, takođe poznatu kao Ka'ba of Najran. I Gasanidi i hrišćani na jugu usvojili su monofizitizam.[177]

Treća oblast hrišćanskog uticaja bila je na severoistočnim granicama gde su Lakhmidi, klijentsko pleme Sasanijana, usvojili nestorijanstvo, kao oblik hrišćanstva koji je imao najveći uticaj u Sasanijskom carstvu.[177] Kako je oblast Persijskog zaliva u Arabiji sve više padala pod uticaj Sasanijanaca od ranog trećeg veka, mnogi stanovnici su bili izloženi hrišćanstvu nakon što su mezopotamski hrišćani raspršili religiju na istok.[179] Međutim, tek u četvrtom veku hrišćanstvo je steklo popularnost u regionu osnivanjem manastira i eparhijske strukture.[180]

U predislamskim vremenima, stanovništvo istočne Arabije obuhvatalo j hristijanizovane Arapa (uključujući Abd al-Kajsa) i aramejskih hrišćana između ostalih religija.[169] Sirijski je funkcionisao kao liturgijski jezik.[176] Serjeant navodi da su Baharna možda arabizovani potomci konvertita iz prvobitnog stanovništva hrišćana (Aramejaca), između ostalih religija u vreme arapskih osvajanja.[181] Beth Katraje, što se sa sirijskog prevodi kao „regija Katara“, bilo je hrišćansko ime koje se koristilo za region koji obuhvata severoistočnu Arabiju.[182][183] Ova oblast obuhvta Bahrein, ostrvo Tarout, Al-Khat, Al-Hasu i Katar.[184] Oman i ono što su danas Ujedinjeni Arapski Emirati činili su biskupiju poznatu kao Bet Mazunaje. Ime je izvedeno od 'Mazun', persijskog naziva za Oman i Ujedinjene Arapske Emirate. Sohar je bio centralni grad eparhije.[182][184]

U Nedždu, u centru poluostrva, postoje dokazi da su pripadnici dva plemena, Kinda i Taglib, prešli na hrišćanstvo u 6. veku. Međutim, u Hidžazu na zapadu, iako postoje dokazi o prisustvu hrišćanstva, smatra se da nije bilo značajno među autohtonim stanovništvom tog područja.[177]

Arabizirana hrišćanska imena bila su prilično česta među preislamskim Arapima, što se pripisuje uticaju koji su sirijski hrišćanski Arapi imali na beduine poluostrva nekoliko vekova pre uspona islama.[185]

Nil Robinson, na osnovu stihova Kurana, veruje da su neki arapski hrišćani možda imali neortodoksna verovanja kao što je obožavanje božanske trijade Boga oca, Isusa Sina i Marije Majke.[186] Štaviše, postoje dokazi da su neortodoksne grupe kao što su koliridijanci, čiji su pristalice obožavale Mariju, bile prisutne u Arabiji, i predloženo je da se Kuran odnosi na njihova vjerovanja.[187] Međutim, drugi naučnici, posebno Mirčea Elijade, Vilijam Montgomeri Vat, G. R. Hoting i Sidni H. Grifit, dovode u sumnju istoričnost ili pouzdanost takvih referenci u Kuranu. Njihovi stavovi su sledeći:

  • Mirča Elijade tvrdi da je Muhamedovo poznavanje hrišćanstva „bilo prilično približno“[188] i da reference na trio Boga, Isusa i Marije verovatno odražava verovatnoću da su Muhamedove informacije o hrišćanstvu potekle od ljudi koji su poznavali monofizitsku crkvu u Abisiniji, koja je bila poznat po izuzetnom poštovanju Marije.[188]
  • Vilijam Montgomeri Vat ističe da ne znamo koliko je Muhamed bio upoznat sa hrišćanskim verovanjima pre osvajanja Meke i da je datiranje nekih odlomaka u kojima se kritikuje hrišćanstvo neizvesno.[189] Njegov stav je da Muhamed i rani muslimani možda nisu bili svesni nekih ortodoksnih hrišćanskih doktrina, uključujući prirodu trojstva, jer su ljudi koji su Muhameda o hrišćanstvu imali ograničeno razumevanje doktrinarnih pitanja.[190]
  • Vat je takođe tvrdio da stihovi koji kritikuju hrišćanske doktrine u Kuranu napadaju hrišćanske jeresi poput triteizma i „fizičkog sinovstva“, a ne ortodoksno hrišćanstvo.[189]
  • G. R. Havting, Sidni H. Grifit i Gabrijel Rejnolds tvrde da stihove koji komentarišu naizgled neortodoksna hrišćanska vjerovanja treba čitati kao informisanu, polemički motivisanu karikaturu glavne hrišćanske doktrine čiji je cilj da istakne koliko su iz islamske perspektive pogrešni neki od hrišćanskih principa.[191]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Hoyland 2002, str. 139.
  2. ^ a b v g Berkey 2003, str. 42.
  3. ^ a b v Nicolle 2012, str. 19.
  4. ^ a b Doniger 1999, str. 70.
  5. ^ a b Mouton & Schmid 2014, str. 338.
  6. ^ a b Teixidor 2015, str. 70.
  7. ^ Peters 1994a, str. 6.
  8. ^ Robin 2006, str. 92.
  9. ^ a b v g Teixidor 2015, str. 73-74.
  10. ^ Peters 2003, str. 45.
  11. ^ a b Hoyland 2002, str. 140.
  12. ^ a b v g Robin 2006, str. 87.
  13. ^ Meyer-Hubbert 2016, str. 72.
  14. ^ a b v Aslan 2008, str. 6.
  15. ^ Peters 1994b, str. 105.
  16. ^ a b Hoyland 2002, str. 144.
  17. ^ Hoyland 2002, str. 145.
  18. ^ Teixidor 1979, str. 77.
  19. ^ El-Zein 2009, str. 34.
  20. ^ El-Zein 2009, str. 122.
  21. ^ a b Waardenburg 2003, str. 89.
  22. ^ Campo 2009, str. 34.
  23. ^ a b v g Hughes 2013, str. 25.
  24. ^ a b Peters 1994b, str. 107.
  25. ^ a b v g Robinson 2013, str. 75.
  26. ^ a b Peters 1994b, str. 110.
  27. ^ a b Peterson 2007, str. 21.
  28. ^ a b Böwering, Gerhard, "God and his Attributes", in McAuliffe 2006
  29. ^ Peterson 2007, str. 46.
  30. ^ Robin, Christian Julien, "Arabia and Ethiopia", in Johnson 2012, str. 304–305
  31. ^ Hitti 1970, str. 100-101.
  32. ^ Phipps 1999, str. 21.
  33. ^ a b Coulter & Turner 2013, str. 37.
  34. ^ Guillaume 1963, str. 7.
  35. ^ Corduan 2013, str. 112, 113.
  36. ^ Rodinson 2002, str. 119.
  37. ^ Hawting 1999, str. 142.
  38. ^ Zeitlin 2007, str. 44.
  39. ^ Gilbert 2010, str. 8.
  40. ^ Leeming 2004, str. 122.
  41. ^ Coulter & Turner 2013, str. 317.
  42. ^ Healey 2001, str. 112, 114.
  43. ^ Corrente, Paola, "Dushara and Allāt alias Dionysos and Aphrodite in Herodotus 3.8", in Bernabé et al. 2013, str. 265, 266
  44. ^ „Stone and Stone-Worship: Semitic Stone-Worship”. Jewish Encyclopedia. Kopelman Foundation. 1906. Arhivirano iz originala 31. 10. 2012. g. Pristupljeno 21. 11. 2020. „The worship of sacred stones constituted one of the most general and ancient forms of religion; but among no other people was this worship so important as among the Semites. The religion of the nomads of Syria and Arabia was summarized by Clement of Alexandria in the single statement, "The Arabs worship the stone," and all the data afforded by Arabian authors regarding the pre-Islamitic faith confirm his words. The sacred stone ("nuṣb"; plural, "anṣab") is a characteristic and indispensable feature in an ancient Arabian place of worship. [...] When the Arabs offered bloody sacrifices the blood was smeared on the sacred stones, and in the case of offerings of oil the stones were anointed (comp. Gen. xxviii. 18, xxxi. 13). The same statement holds true of the Greco-Roman cult, although the black stone of Mecca, on the other hand, is caressed and kissed by the worshipers. In the course of time, however, the altar and the sacred stone were differentiated, and stones of this character were erected around the altar. Among both Canaanites and Israelites the maẓẓebah was separated from the altar, which thus became the place for the burning of the victim as well as for the shedding of its blood. That the altar was a development from the sacred stone is clearly shown by the fact that, in accordance with ancient custom, hewn stones might not be used in its construction.” 
  45. ^ a b Hoyland 2002, str. 183.
  46. ^ a b v Hoyland 2002, str. 185.
  47. ^ a b al-Kalbi 2015, str. 12–13.
  48. ^ a b v g d đ e Robin 2006, str. 90.
  49. ^ a b Hoyland 2002, str. 157.
  50. ^ Hoyland 2002, str. 158.
  51. ^ a b v Hoyland 2002, str. 159.
  52. ^ a b v g d đ Robin 2006, str. 89.
  53. ^ a b Hoyland 2002, str. 161.
  54. ^ Hoyland 2002, str. 162.
  55. ^ al-Azmeh 2017, str. 198.
  56. ^ a b al-Azmeh 2017, str. 199.
  57. ^ al-Azmeh 2017, str. 201.
  58. ^ Peters 1994b, str. 96.
  59. ^ Wheatley 2001, str. 366.
  60. ^ a b al-Abbasi, Abeer Abdullah (avgust 2020). „The Arabsʾ Visions of the Upper Realm”. Marburg Journal of Religion. 22 (2): 1—28. ISSN 1612-2941. doi:10.17192/mjr.2020.22.8301. Pristupljeno 23. 5. 2022.  Tekst „publisher[University of Marburg” ignorisan (pomoć)
  61. ^ Hoyland 2002, str. 153.
  62. ^ Hoyland 2002, str. 154.
  63. ^ a b Hoyland 2002, str. 155.
  64. ^ Hoyland 2002, str. 155-156.
  65. ^ a b Hoyland 2002, str. 156.
  66. ^ a b v g Hoyland 2002, str. 165.
  67. ^ a b Hoyland 2002, str. 163.
  68. ^ a b v Hoyland 2002, str. 166.
  69. ^ al-Kalbi 2015, str. 27.
  70. ^ a b Crawford 1998, str. 79.
  71. ^ a b v Hoyland 2002, str. 142-144.
  72. ^ a b v Robin, Christian Julien, "Before Himyar: Epigraphic evidence", in Fisher 2015, str. 97–98
  73. ^ Lurker 2015, str. 20.
  74. ^ Korotayev 1996, str. 82.
  75. ^ Lurker 2015, str. 26.
  76. ^ a b v Hoyland 2002, str. 141.
  77. ^ a b Robin, Christian Julien, "Before Himyar: Epigraphic evidence", in Fisher 2015, str. 97–98
  78. ^ a b v g d Robin 2006, str. 88.
  79. ^ The Encyclopaedia of Islam, Volume 1. Brill. str. 812. 
  80. ^ a b Hawting 1999, str. 125.
  81. ^ al-Kalbi 2015, str. 30.
  82. ^ Ancient Civilizations of Africa. University of California Press. 1981. str. 395. ISBN 9780435948054. 
  83. ^ Lurker 2015, str. 41.
  84. ^ Ancient Civilizations of Africa. University of California Press. 1981. str. 397. ISBN 9780435948054. 
  85. ^ Finneran, Niall (2007-11-08). The Archaeology of Ethiopia. Routledge. str. 180. ISBN 978-1136755521. 
  86. ^ Ancient Civilizations of Africa. University of California Press. 1981. str. 352—353. ISBN 9780435948054. 
  87. ^ a b v Robin, Christian Julien, "Arabia and Ethiopia", in Johnson 2012, str. 270
  88. ^ Hoyland 2002, str. 50.
  89. ^ al-Sa'ud 2011, str. 84.
  90. ^ Hoyland 2002, str. 201.
  91. ^ al-Kalbi 2015, str. 14.
  92. ^ al-Kalbi 2015, str. 16.
  93. ^ al-Kalbi 2015, str. 12.
  94. ^ al-Kalbi 2015, str. 12-13.
  95. ^ a b Peters 2017, str. 207.
  96. ^ Healey & Porter 2003, str. 93.
  97. ^ Peters 1994a, str. 5-7.
  98. ^ a b Humphreys 1991, str. 69–71.
  99. ^ a b v Donner, Fred M., "The historical context", in McAuliffe 2006, str. 33–34
  100. ^ Humphreys 1991, str. 69-71.
  101. ^ Humphreys 1991, str. 86–87.
  102. ^ Humphreys 1991, str. 86-87.
  103. ^ a b v g Zeitlin 2007, str. 33–34.
  104. ^ a b v g d Robin, Christian Julien, "Arabia and Ethiopia", in Johnson 2012, str. 286–287
  105. ^ Zeitlin 2007, str. 33-34.
  106. ^ Armstrong 2000, str. 11.
  107. ^ Peters 1994b, str. 108–109.
  108. ^ a b v Zeitlin 2007, str. 30.
  109. ^ a b v g Robin, Christian Julien, "Arabia and Ethiopia", in Johnson 2012, str. 304–305
  110. ^ Sykes 2014, str. 7.
  111. ^ Fahd 2012.
  112. ^ al-Kalbi 2015, str. 27-28.
  113. ^ Coulter & Turner 2013, str. 305.
  114. ^ a b Robin, Christian Julien, "Arabia and Ethiopia", in Johnson 2012, str. 303–304
  115. ^ Peters 1994b, str. 106.
  116. ^ Robin, Christian Julien, "Arabia and Ethiopia", in Johnson 2012, str. 297–299
  117. ^ a b v g d đ Robin, Christian Julien, "Arabia and Ethiopia", in Johnson 2012, str. 302
  118. ^ Donner, Fred M., "The historical context", in McAuliffe 2006, str. 33–34
  119. ^ Hawting 1999, str. 1.
  120. ^ Robin, Christian Julien, "Arabia and Ethiopia", in Johnson 2012, str. 304–305
  121. ^ a b v g d Robin, Christian Julien, "Arabia and Ethiopia", in Johnson 2012, str. 301
  122. ^ a b Zeitlin 2007, str. 49.
  123. ^ Zeitlin 2007, str. 31.
  124. ^ Peters 1994b, str. 169.
  125. ^ a b Watt, Montgomery, "Muhammad", in Lambton & Lewis 1977, str. 36
  126. ^ Armstrong 2000, str. 23.
  127. ^ al-Tabari 1990, str. 46.
  128. ^ a b v Hoyland 2002, str. 207.
  129. ^ Healey 2001, str. 126.
  130. ^ Hoyland 2002, str. 132–136.
  131. ^ Hoyland 2002, str. 63.
  132. ^ Neusner 2006, str. 295.
  133. ^ Teixidor 2015, str. 72.
  134. ^ a b v g McLaughlin 2012, str. 124–125.
  135. ^ Healey 2001, str. 89.
  136. ^ a b Drijvers 1980, str. 154.
  137. ^ Kaizer 2008, str. 87.
  138. ^ al-Kalbi 2015, str. 51.
  139. ^ al-Kalbi 2015, str. 9.
  140. ^ Paola Corrente (2013-06-26). Alberto Bernabé; Miguel Herrero de Jáuregui; Ana Isabel Jiménez San Cristóbal; Raquel Martín Hernández, ur. Redefining Dionysos. Walter de Gruyter. str. 263, 264. ISBN 9783110301328. 
  141. ^ Sartre 2005, str. 18.
  142. ^ Taylor 2001, str. 126.
  143. ^ Taylor 2001, str. 145.
  144. ^ Rodinson 2002, str. 39.
  145. ^ Chancey 2002, str. 136.
  146. ^ Healey 2001, str. 169–175.
  147. ^ Ball 2002, str. 67–68.
  148. ^ Teixidor 1979, str. 36.
  149. ^ Drijvers 1976, str. 4.
  150. ^ Drijvers 1976, str. 21.
  151. ^ Teixidor 1979, str. 81.
  152. ^ Teixidor 1979, str. 82.
  153. ^ Teixidor 1979, str. 84.
  154. ^ Teixidor 1979, str. 68-69.
  155. ^ a b al-Kalbi 2015, str. 42.
  156. ^ AA.VV. Museo archeologico dei Campi Flegrei – Catalogo generale (vol. 2) – Pozzuoli, Electa Napoli 2008, pp. 60–63
  157. ^ Robin, Christian Julien, "Before Himyar: Epigraphic evidence", in Fisher 2015, str. 118
  158. ^ a b Zeitlin 2007, str. 29.
  159. ^ Zeitlin 2007, str. 37.
  160. ^ a b Carmody & Carmody 2015, str. 135.
  161. ^ a b v g d đ e Zeitlin 2007, str. 59–60.
  162. ^ Tardieu, Michel (2008). Manichaeism, translated by DeBevoise. 
  163. ^ Tardieu, Michel. Les manichéens en Egypte. Bulletin de la Société Française d’Egyptologie. 
  164. ^ „Manichaeism Activity in Arabia”. „That Manicheism went further on to the Arabian peninsula, up to the Hejaz and Mecca, where it could have possibly contributed to the formation of the doctrine of Islam, cannot be proven.” 
  165. ^ Garry W. Strompf & Gunner Mikkelsen (2018). The Gnostic World. Routledge. ISBN 978-1138673939. „Perhaps the charge of zandaqa functions in this report as a belated rhetorical caricature with no historical substance, much like the employment of congeners 'Manichee' and 'Gnostic' in the vocabulary of christian heresiography. If this is the case, historians can no longer appeal to the testimony of al-Kalbī as undisputable evidence for the proliferation of Manichaen-Doctrine in pre-islamic Mecca.” 
  166. ^ Ibid Strompf & Mikkelsen et al. „This tradition is persistently echoed by later tradents ... whose values as independent witnesses to Manichaean activity in early seventh century Mecca are correspondingly suspect.” 
  167. ^ Hughes 2013, str. 31, 32.
  168. ^ Crone 2005, str. 371.
  169. ^ a b Houtsma 1993, str. 98.
  170. ^ Esposito 1999, str. 4.
  171. ^ a b Lecker 1998, str. 20.
  172. ^ a b Holes 2001, str. XXIV-XXVI.
  173. ^ a b v g d đ e ž z Zeitlin 2007, str. 87–93.
  174. ^ Shahîd 1995, str. 265.
  175. ^ Gilbert 2010, str. 2, 9.
  176. ^ a b Smart 2013, str. 305.
  177. ^ a b v g d Goddard 2000, str. 15–17.
  178. ^ Berkey 2003, str. 44–46.
  179. ^ Gilman & Klimkeit 2013, str. 87.
  180. ^ Kozah & Abu-Husayn 2014, str. 55.
  181. ^ Holes 2001, str. XXIV–XXVI.
  182. ^ a b "Nestorian Christianity in the Pre-Islamic UAE and Southeastern Arabia", Peter Hellyer, Journal of Social Affairs, volume 18, number 72, winter 2011, p. 88
  183. ^ "AUB academics awarded $850,000 grant for project on the Syriac writers of Qatar in the 7th century AD". American University of Beirut. 31 May 2011. Archived on 28 April 2015. Retrieved 12 May 2015.
  184. ^ a b Kozah & Abu-Husayn 2014, str. 24.
  185. ^ Zeitlin 2007, str. 35.
  186. ^ Robinson 2013, str. 76.
  187. ^ Sirry 2014, str. 46.
  188. ^ a b Eliade 2013, str. 77.
  189. ^ a b Watt 1956, str. 318.
  190. ^ Watt 1956, str. 320.
  191. ^ Sirry 2014, str. 47.

Literatura[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Религија_у_предисламској_Арабији&oldid=27789559”