Savet Evropske unije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ne poistovećivati sa Evropski savetom ili Savetom Evrope.
Savet Evropske unije
Sala u zgradi Evropa u Briselu kojoj se održavaju sastanci Saveta ministara Evropske unije od 2017. godine
Amblem Saveta Evropske unije
Datum osnivanja1992.
SedišteBrisel,
 Belgija
Članovi27 ministara
Službeni jeziciengleski,
francuski,
italijanski
Generalni sekretarThérèse Blanchet
(od 1. novembra 2022)
Predsedavajuća država Švedska
(od 1. januara 2023)
Veb-sajtwww.consilium.europa.eu
Zgrada Evropa u Briselu
Evropska unija
Zastava Evropske unije

Ova članak je deo serije o
politici i vladi
Evropske unije

Izvršna vlast
Zakonodavna vlast
Evropski savet
Sudstvo
Centralna banka
Ревизорски суд
Ostala tela
Politike i pitanja
Izbori
Zakoni

Savet Evropske unije ili Savet ministara Evropske unije je glavni organ za donošenje odluka u Evropskoj uniji. Oličenje je zemalja članica, čije predstavnike okuplja regularno na ministarskom nivou. Na osnovu dnevnog reda, Savet se sastaje u različitom sastavu: inostrani poslovi, finansije, obrazovanje, telekomunikacije itd.[1] To je jedno od dva zakonodavna tela i zajedno sa Evropskim parlamentom služi za izmenu i odobravanje ili ulaganje veta na predloge Evropske komisije, koja ima pravo inicijative.[2][3][4]

Savet ima izvestan broj obaveza:

  1. On je zakonodavni organ Unije; za širok domen pitanja, praktikuje tu zakonodavnu moć zajedno sa Evropskim parlamentom;
  2. Koordinira ekonomskim smerovima zemalja članica;
  3. Zaključuje, u ime EU, međunarodne dogovore sa jednom ili više država ili međunarodnih organizacija;
  4. Zajedno sa Parlamentom, rukovodi budžetom;
  5. Donosi odluke potrebne za utvrđivanje i sprovođenje zajedničke međunarodne i bezbednosne politike, na osnovu opštih regulacija koje je doneo Savet Evrope;
  6. Koordinira aktivnostima zemalja članica i usvaja merila u policijskoj i pravosudnoj saradnji u pitanjima kriminala

Sedište Saveta je u Briselu. Savet Evropske unije ne treba mešati sa Evropskim savetom, zasebnim organom Evropske unije, niti sa Savetom Evrope, zasebnom pan-evropskom institucijom sa sedištem u Strazburu, nezavisnom od EU.

Predsedništvo Saveta Evropske unije[uredi | uredi izvor]

Logotip predsedavanja Hrvatske Savetom Evropske unije od 1. januara 2020.
Predsedništvo u Evropskom savetu i u Savetu Evropske unije
godina, zemlja (1. polovina, 2. polovina)
2007. Nemačka, Portugal 2008. Slovenija, Francuska 2009. Češka, Švedska
2010. Španija, Belgija 2011. Mađarska, Poljska 2012. Danska, Kipar
2013. Irska, Litvanija 2014. Grčka, Italija 2015. Letonija, Luksemburg
2016. Holandija, Slovačka 2017. Malta, Estonija 2018. Bugarska, Austrija
2019. Rumunija, Finska 2020. Hrvatska, Nemačka 2021. Portugalija, Slovenija

Sastav[uredi | uredi izvor]

Predsedništvo Saveta se rotira svakih šest meseci između vlada država članica EU, pri čemu relevantni ministri zemlje koja predsedava u datom trenutku obezbeđuju nesmetan tok sastanaka i utvrđuju dnevni red.[5] Kontinuitet između predsedništava obezbeđen je aranžmanom prema kojem tri uzastopna predsedništva, poznata kao predsednički trio, dele zajedničke političke programe. Međutim, Većem za spoljne poslove (nacionalni ministri spoljnih poslova) predsedava visoki predstavnik unije.[6]

Odluke saveta se donose kvalifikovanom većinom u većini oblasti, jednoglasnom većinom u drugim oblastima ili jednostavnom većinom za proceduralna pitanja. Obično tamo gde deluje jednoglasno, potrebno je samo da se konsultuje sa parlamentom. Međutim, u većini oblasti se primenjuje redovna zakonodavna procedura, što znači da savet i parlament podjednako dele zakonodavna i budžetska ovlašćenja, te da oba moraju da se slože da bi predlog bio usvojen. U nekoliko ograničenih oblasti savet može sam da pokrene novi EU zakon.[5]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Savet se prvi put pojavio u Evropskoj zajednici za ugalj i čelik (ECSC) kao „Specijalni savet ministara“, osnovan da bude protivteža Visokom autoritetu (nadnacionalna izvršna vlast, sada komisija). Prvobitni savet je imao ograničena ovlašćenja: pitanja koja se odnose samo na ugalj i čelik bila su u domenu uprave, a saglasnost saveta je bila potrebna samo za odluke van uglja i čelika. U celini, savet je samo nadgledao Visoki autoritet (izvršnu vlast). Rimskim ugovorima su uspostavljene dve nove zajednice 1957. godine, a sa njima i dva nova saveta: Savet Evropske zajednice za atomsku energiju (EAEC) i Savet Evropske ekonomske zajednice (EEC). Međutim, zbog primedbi na nadnacionalnu moć vlasti, njihovi saveti su imali veća ovlašćenja; novi izvršni organi su bili poznati kao „komisije“.[7]

Godine 1965, savet je zahvatila „kriza prazne stolice“. Zbog neslaganja između francuskog predsednika Šarla de Gola i predloga Komisije za poljoprivredu, između ostalog, Francuska je bojkotovala sve sastanke saveta. Ovo je zaustavilo rad saveta sve dok zastoj nije rešen sledeće godine Luksemburškim kompromisom. Iako je pokrenuta kockanjem predsednika komisije Valtera Halštajna, koji je kasnije izgubio mesto predsednika, kriza je otkrila nedostatke u radu saveta.[8]

Prema Ugovoru o spajanju iz 1967. godine, Specijalni savet ministara ECSC-a i savet EAEC-a (zajedno sa njihovim drugim nezavisnim institucijama) spojeni su u Savet evropskih zajednica, koji bi delovao kao jedinstveno veće za sve tri institucije.[9] Savet je 1993. godine usvojio naziv „Savet Evropske unije“, nakon uspostavljanja Evropske unije Ugovorom iz Mastrihta. Taj ugovor je ojačao Savet, uz dodatak više međuvladinih elemenata u sistemu tri stuba. Međutim, u isto vreme, parlament i komisija su ojačani unutar Stuba zajednice, što je smanjilo sposobnost Saveta da deluje nezavisno.[7]

Ugovorom iz Lisabona ukinut je sistem stubova i data su dodatna ovlašćenja parlamentu. Takođe je spojen savetov visoki predstavnik sa šefom spoljne politike komisije, pri čemu je ova nova figura predsedavala Savetom za spoljne poslove, a ne rotirajuće predsedništvo. Evropski savet je proglašen odvojenom institucijom, kojim takođe predsedava stalni predsednik, i različite konfiguracije saveta su po prvi put pomenute u ugovorima.[6]

Razvoj saveta je okarakterisan porastom moći parlamenta, sa kojim je savet morao da deli svoja zakonodavna ovlašćenja. Parlament se često suprotstavljao željama saveta. Ovo je u nekim slučajevima dovelo do sukoba između dva tela sa sistemom međuvladinog saveta što je kontradikcija parlamentarnih sistema u razvoju i nadnacionalnih principa.[10]

Ovlašćenja i funkcije[uredi | uredi izvor]

Primarna svrha saveta je da deluje kao jedno od dva tela zakonodavne grane EU sa veto ovlašćenjima, pri čemu je drugo Evropski parlament. Zajedno služe za dopunu, odobravanje ili odbijanje predloga Evropske komisije, koja ima isključivu vlast da predlaže zakone.[2][4] Zajedno sa parlamentom, savet ima budžetska ovlašćenja unije i ima veću kontrolu od parlamenta nad više međuvladinih oblasti EU, kao što su spoljna politika i makroekonomska koordinacija. Konačno, pre stupanja na snagu Lisabonskog ugovora, on je formalno imao izvršnu vlast EU koja je preneta na Evropsku komisiju.[11][12] Neki smatraju da je to ekvivalentan gornjem domu zakonodavnog tela EU, iako nije opisan kao takav u ugovorima.[13][14][15] Savet predstavlja izvršne vlade država članica EU[1][11] i nalazi se u zgradi Evropa u Briselu.[16]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „EUR-Lex - C:2016:202:TOC - EN - EUR-Lex”. eur-lex.europa.eu. 
  2. ^ a b „Legislative powers”. European Parliament. Pristupljeno 13. 2. 2019. 
  3. ^ „Parliament's legislative initiative” (PDF). Library of the European Parliament. 24. 10. 2013. Arhivirano (PDF) iz originala 19. 3. 2014. g. Pristupljeno 13. 2. 2019. 
  4. ^ a b „Planning and proposing law”. European Commission. 20. 4. 2019. 
  5. ^ a b „Council of the European Union”. Council of the European Union. 16. 6. 2016. Pristupljeno 19. 2. 2017. 
  6. ^ a b „The Union's institutions: The Council of Ministers”. Europa (web portal). Pristupljeno 1. 7. 2007. 
  7. ^ a b „Council of the European Union”. European NAvigator. Arhivirano iz originala 12. 08. 2011. g. Pristupljeno 24. 6. 2007. 
  8. ^ Ludlow, N (2006). „De-commissioning the Empty Chair Crisis : the Community institutions and the crisis of 1965–6” (PDF). London School of Economics. Arhivirano iz originala (PDF) 25. 10. 2007. g. Pristupljeno 24. 9. 2007. 
  9. ^ EUR-Lex, Treaty of Brussels (Merger Treaty), updated 21 March 2018, accessed 29 January 2021
  10. ^ Hoskyns, Catherine; Newman, Michael (2000). Democratizing the European Union: Issues for the twenty-first Century (Perspectives on Democratization. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-5666-6. 
  11. ^ a b „Legislative power”. European Parliament. Pristupljeno 11. 7. 2007. 
  12. ^ „Treaty on the European Union (Nice consolidated version)” (PDF). Europa (web portal). Arhivirano iz originala (PDF) 1. 12. 2007. g. Pristupljeno 24. 6. 2007. 
  13. ^ A. Börzel, Tanja; A. Cichowski, Rachel (4. 9. 2003). The State of the European Union, 6:Law, politics, and society. Oxford University Press. str. 147. ISBN 978-0199257409. 
  14. ^ Bicameralism. Cambridge University Press. 13. 6. 1997. str. 58. ISBN 9780521589727. 
  15. ^ Taub, Amanda (29. 6. 2016). „The E.U. Is Democratic. It Just Doesn't Feel That Way.”. The New York Times. Arhivirano iz originalaSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata 2022-01-01. g. Pristupljeno 30. 1. 2020. 
  16. ^ „EUROPA : Home of the European Council and the Council of the EU - Consilium”. www.consilium.europa.eu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 7. 5. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Anderson, P. The New Old World (Verso 2009) ISBN 978-1-84467-312-4
  • Berend, Ivan T. The History of European Integration: A New Perspective. (Routledge, 2016).
  • Blair, Alasdair. The European Union since 1945 (Routledge, 2014).
  • Chaban, N. and M. Holland, eds. Communicating Europe in Times of Crisis: External Perceptions of the European Union (2014).
  • Dedman, Martin. The origins and development of the European Union 1945-1995: a history of European integration (Routledge, 2006).
  • De Vries, Catherine E. "Don't Mention the War! Second World War Remembrance and Support for European Cooperation." JCMS: Journal of Common Market Studies (2019).
  • Dinan, Desmond. Europe recast: a history of European Union (2nd ed. Palgrave Macmillan), 2004 excerpt.
  • Fimister, Alan. Robert Schuman: Neo-Scholastic Humanism and the Reunification of Europe (2008)
  • Heuser, Beatrice. Brexit in History: Sovereignty or a European Union? (2019) excerpt also see online review
  • Hobolt, Sara B. "The Brexit vote: a divided nation, a divided continent." Journal of European Public Policy (2016): 1–19.
  • Jorgensen, Knud Erik, et al., eds. The SAGE Handbook of European Foreign Policy (Sage, 2015).
  • Kaiser, Wolfram. "From state to society? The historiography of European integration." in Michelle Cini, and Angela K. Bourne, eds. Palgrave Advances in European Union Studies (Palgrave Macmillan UK, 2006). pp 190–208.
  • Kaiser, Wolfram, and Antonio Varsori, eds. European Union history: themes and debates (Springer, 2016).
  • Koops, TJ. and G. Macaj. The European Union as a Diplomatic Actor (2015).
  • McCormick, John. Understanding the European Union: a concise introduction (Palgrave Macmillan, 2014).
  • May, Alex. Britain and Europe since 1945 (1999).
  • Marsh, Steve, and Hans Mackenstein. The International Relations of the EU (Routledge, 2014).
  • Milward, Alan S. The Reconstruction of Western Europe: 1945–51 (Univ. of California Press, 1984)
  • Pasture, Patrick (2015). Imagining European unity since 1000 AD. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 9781137480460. 
  • Patel, Kiran Klaus, and Wolfram Kaiser. "Continuity and change in European cooperation during the twentieth century." Contemporary European History 27.2 (2018): 165–182. online
  • Smith, M.L.; Stirk, P.M.R., ur. (1990). Making The New Europe: European Unity and the Second World War (1st UK izd.). London: Pinter Publishers. ISBN 0-86187-777-2. 
  • Stirk, P.M.R., ur. (1989). European Unity in Context: The Interwar Period (1st izd.). London: Pinter Publishers. ISBN 9780861879878. 
  • Young, John W. Britain, France, and the unity of Europe, 1945–1951 (Leicester University, 1984).
  • Craig, P.; de Búrca, G. (2003). EU Law: Text, Cases and MaterialsNeophodna slobodna registracija (3rd izd.). Oxford, New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-925608-X. 
  • Voermans, Wim (2010). „Is the European Legislator after Lisbon a real Legislature?”. Legislacao. 50 (50): 391—413. 
  • Tobler, Christa; Beglinger, Jacques (2018), Essential EU Law in Charts (4th ed.), Budapest: HVG-ORAC / E.M.Meijers Institute of Legal Studies, Leiden University. ISBN 978-963-258-394-5. See Chapter 5 (in particular Chart 5|5 = p.3), www.eur-charts.eu.
  • Corbett, Richard; Jacobs, Francis; Shackleton, Michael (2011), The European Parliament (8 izd.), London: John Harper Publishing, ISBN 978-0-9564508-5-2 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Savet Evropske unije na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Савет_Европске_уније&oldid=27548542”