Sukobi na jugu Srbije (1999—2001)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Sukobi na jugu Srbije 1999—2001.

Susret komandanta operativne grupe „Falkon“ i komandanta združenih snaga general-pukovnika Ninoslava Krstića; KFOR patrolira blizu administrativne linije
Vreme21. jun 1999. — 1. jun ili 31. avgust 2001.
Mesto
opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa
Uzrokalbanski separatizam i terorizam
Ishod pobeda SR Jugoslavije;
razoružavanje albanskih terorista;
Povratak Vojske Jugoslavije u Kopnenu zonu bezbednosti
Sukobljene strane

Savezna Republika Jugoslavija Savezna Republika Jugoslavija

Oslobodilačka vojska Preševa, Medveđe i Bujanovca
Komandanti i vođe
Savezna Republika Jugoslavija Ninoslav Krstić
Savezna Republika Jugoslavija Goran Radosavljević
Savezna Republika Jugoslavija Milorad Ulemek		 Šefket Musliju
Ridvan Ćazimi-Leši  †
Mustafa Šaćiri
Muhamed Džemailji
Sami Hadžiju
Jačina
Savezna Republika Jugoslavija 3.500 vojnika i policajaca
Savezna Republika Jugoslavija 100 pripadnika JSO		 1.500-2.500 terorista
Žrtve i gubici
18 poginulih policajaca, 6 poginulih vojnika 28 poginulih terorista[1]

Sukobi na jugu Srbije 1999—2001. su oružani sukobi nižeg intenziteta koji su se desili u periodu 1999—2001. godine, između albanske paravojne formacije Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, koju državni organi Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije zvanično smatraju terorističkom organizacijom, i jugoslovenskih snaga bezbednosti na jugu Srbije. Ovi sukobi su započeli u opštini Kuršumlija, da bi se kasnije uglavnom vodili na teritoriji opština Preševo i Bujanovac, a u manjoj meri i u opštini Medveđa.

U periodu od 10. juna 1999. (od potpisivanja Kumanovskog sporazuma) do 31. avgusta 2001. godine na jugu Srbije je izvršeno 1.160 terorističkih napada i provokacija od strane albanskih terorista iz OVPMB. Od ukupnog broja izvršenih napada, 967 je izvršeno na pripadnike i objekte policije, 38 na pripadnike i objekte Vojske Jugoslavije i 155 na civile (na Srbe 89, Albance 30 i na članove UN 36 napada).

Prilikom ovih napada poginule su 34 osobe (od toga 10 civila, 18 policajaca i 6 vojnika). Povređene su 102 osobe (od toga 25 civila, 61 policajac i 16 vojnika). Od strane OVPMB oteto je 45 ljudi (od toga 43 civila i 2 vojnika). Teroristi su ubili 2 oteta civila, jedan civil je pobegao iz zarobljeništva, dok je nepoznata sudbina 4 civila. Teroristi su na slobodu pustili 38 osoba.

Krajem 1999. albanske terorističke grupe otpočinju sa prvim napadima na policiju na jugu Srbije, da bi se tokom 2000. ti napadi intenzivirali, čime je otpočela kriza. Gotovo svakodnevno vršene su provokacije i incidenti, otvarana vatra na snage policije, ugrožavan red i mir, pre svega na području Bujanovca i Preševa. Sukobi su bili niskog intenziteta, i uglavnom se svodili na povremene terorističke napade pri kojima je policija uzvraćala samo kada su životi njenih pripadnika bili ugroženi.

Novembra 2000. godine pripadnici policije su se, posle većih sukoba sa OVPMB, povukli sa određenih kontrolnih punktova u Kopnenoj zoni bezbednosti, zauzimajući odbrambene položaje bliže Bujanovcu, što je teroristima omogućilo da pojačaju ljudstvom svoje jedinice i tada su oni zauzeli većinu sela koja je policija napustila stvarajući svoje baze i bunkere iz kojih su vršili napade i provokacije. Iako su ekstremisti očekivali da će se ponoviti kosovski scenario, odnosno intervencija NATO-a, sa promenom vlasti u Beogradu promenio se i odnos međunarodne zajednice prema albanskim ekstremistima. Komandanti OVPMB su sve ozbiljnije upozoravani da se neće tolerisati njihov banditizam i da će, ako napadi ne prestanu, dozvoliti povratak jugoslovenskih snaga u Kopnenu zonu bezbednosti. Međutim, oni su nastavili sa napadima i počinili velik broj zločina.

Februara 2001. godine, kada su albanski teroristi započeli konflikt u Makedoniji, OVPMB je rešio da pojača svoja dejstva na jugu Srbije. Kada je uvideo da situacija počinje izmicati kontroli, NATO je 7. marta doneo odluku da dozvoli jugoslovenskim trupama povratak u kopnenu zonu bezbednosti, korak po korak. Poslednji korak je ostao Sektor B, gde se nalazila centralna grupa OVPMB, sa komandom u Velikom Trnovcu, najvećem albanskom selu u Srbiji. Savet NATO-a je definitivno odlučio da dozvoli povratak jugoslovenskim snagama na tom sektoru, a odluka je doneta upravo na vrhuncu borbi u okolini Preševa sredinom maja 2001. Dana 24. maja 2001. godine pri ulasku bezbednosnih snaga u Sektor B ubijen je jedan od zapovednika terorista, Ridvan Ćazimi - Leši[2]. Nakon toga jugoslovenske Združene snage bezbednosti ušle su u poslednji sektor Kopnene zone bezbednosti, a teroristi su razoružani, čime su se sukobi završili.

Pozadina sukoba[uredi | uredi izvor]

Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma i prekida vazdušnih udara NATO na SRJ, VJ i srpska policija su se povukli sa prostora Kosova i Metohije. Kumanovskim sporazumom definisana je Kopnena zona bezbednosti od 5 km na kopnu unutar centralne Srbije na administrativnoj liniji između centralne Srbije i Kosova i Metohije i 25 km u vazduhu. Unutar Kopnene zone bezbednosti jedinice VJ nisu mogle da imaju svoje objekte i jedino su policajci u grupama do 10 ljudi mogli da se kreću samo sa lakim naoružanjem. Ovakva pozicija srpskih organa bezbednosti ostavila je mogućnost da teroristi sa Kosova i Metohije upadaju na teritoriju centralne Srbije i da se unutar sela sa albanskom većinom stvore teroristički punktovi. Istovremeno, snage KFOR-a gotovo da i nisu čuvale administrativnu liniju sa kosovske strane, tako da je ekstremistima bilo lako da se prebacuju sa jedne na drugu stranu i dovlače sebi zalihe i oružje. Slabo naoružana i vidno demotivisana, srpska policija nije mogla da spreči infiltriranje terorista.

Srpske snage[uredi | uredi izvor]

Tokom konflikta snage policije imale su relativno teške gubitke od OVPMB. Od 2001. u sukobima učestvuje i Vojska Jugoslavije. I pripadnici VJ su imali gubitke najviše zbog sledećih razloga:

  • Teroristi su na tom području imali nekoliko puta jače snage od policije, dok vojska nije mogla da se kreće u zoni bezbednosti.
  • Policija u Kopnenoj zoni bezbednosti nije mogla da koristi teško naoružanje nego samo pištolje i automatsko oružje i da se kreće u grupama do 10 policajaca. Sa druge strane, teroristi OVPMB su posedovali minobacače, ručne bacače, velike zalihe municije kao i bestrzajne topove.
  • Tokom borbi policija po naređenju državnog vrha SRJ uglavnom nije uzvraćala vatru i pokušavala je da izbegne gubitke trpeći vatru terorista.
  • Albanski teroristi su većinu gubitaka srpskoj policiji naneli ne otvorenom borbom pešadijskim oružjem, nego gotovo svakodnevnim minobacačkim napadima i napadima iz ručnih bacača. Od takvih napada policajci su teško mogli da se odbrane i nisu mogli da odgovore na napade jer su teroristi bili dosta udaljeni i dobro sakriveni.
  • Na strani terorista bile su i mine koje su postavljali po lokalnim putevima tako da je kretanje policijskih vozila, obezbeđivanje punktova i dovlačenje pojačanja bilo znatno otežano.

S druge strane, vojska i policija su teroristima nanosile gubitke dejstvujući isključivo pešadijskim naoružanjem, ne želeći da budu optužene za prekomernu upotrebu sile, i gotovo uvek samo radi zaštite sopstvenih života.

OVPMB[uredi | uredi izvor]

Komandanti OVPMB Ridvan Ćazimi, Šefket Musliju (u sredini) i Muhamed Džemailji (sa crvenom kapom)

Albanska paravojno-teroristička organizacija OVPMB je tokom borbi izvodila najviše minobacačke napade i napade iz automatskog naoružanja. Mnogi teroristi su imali ratno iskustvo stečeno u borbama na Kosovu 1998—1999. godine i sada su na jugu Srbije izvodili preslikane napade. Iz svojih pograničnih baza na Kosovu kao i iz albanskih sela na jugu Srbije izvodili su gotovo svakodnevne napade na policiju, vojsku i civilno stanovništvo. Na području juga Srbije delovalo je pet brigada terorista, poređanih po rednim brojevima od 111. do 115. Glavni komandant bio je Šefket Musliju. Na području Bujanovca dejstvovala je 111. i 112. brigada OVPMB pod komandom Ridvana Ćazimija i Samija Hadžijua. Takođe, na području ove opštine dejstvovala je i tzv. Čarska grupa (114. brigada) kojom je komandovao Muhamed Džemailji. Sve ukupno, združene terorističke snage su imale najviše 1.500 ljudi, a štabovi su se nalazili u selima Dobrosin i Čar. Na području Preševa delovale su 113. i 115. brigada OVPMB pod komandom Mustafe Šaćirija. Ovde se nalazilo najviše 1.000 ljudi, a komanda je bila u selu Sefer. Grupacija terorista iz ovog sektora specijalizovala se za otmice na punktovima Cerevajka i Mučibaba, ali i za napade na pripadnike vojske i policije unutar i izvan Kopnene zone bezbednosti.

Prve terorističke akcije OVPMB[uredi | uredi izvor]

21. novembra 1999. na pripadnike policije na bezbednosnom punktu Prepolac, opština Kuršumlija, izvršen je u 03.20 časova teroristički napad. Patrola je zatražila pomoć od OUP Kuršumlija, koja je uputila dva specijalna vozila. Oko 07.00 časova počelo je povlačenje ljudstva. Na regionalnom putu Kuršumlijska Banja - Podujevo službeno vozilo zadnjim levim točkom nagazilo je na postavljenu protivtenkovsku minu, koja je eksplodirala. Od dejstva protivtenkovske mine život su izgubili policajci Živorad Pantović (1969) i Jovica Janićijević (1969), a teške telesne povrede zadobili su policajci: Radiša Tanasković, Dejan Pešić, Slavoljub Paunović, Saša Saković, Milovan Nedeljković i Milenko Strugar (1970) - podlegao povredama 8. decembra 1999. na VMA u Beogradu.

23. novembra 1999. na magistralnom putu Bujanovac - Gnjilane, u selu Končulj kod mahale Brešić, albanski teroristi izvršili su oružani napad na pripadnike policije. Dva pripadnika policije teže su ranjena i to: pomoćnik komandira policije u Vranju Časlav Ivković i policajac Zoran Stojiljković, a oštećeno je službeno vozilo.

16. januara 2000. tri Srbina ubijena su od strane terorista kod sela Pasjane na Kosovu, nedaleko od Gnjilana, na povratku iz Bujanovca.

17. januara 2000. u selu Muhovac ubijen je od strane terorista direktor tamošnje osnovne škole Ćemalj Mustafi (1947), potpredsednik opštinskog odbora SPS-a u Bujanovcu, jer je radio u institucijama Srbije i bio njen lojalni građanin. Izrešetan je sa četrdeset osam metaka. To je bio primer za Albance kako će proći svako ko ne želi da sarađuje sa njihovim naoružanim grupama.

26. januara 2000. u selu Dobrosin, opština Bujanovac, albanski teroristi izvršili su napad puškomitraljezima, snajperima i drugim automatskim oružjem na patrolu policije. Policajac Žarko Guberinić je lakše povređen. U odgovoru policije verovatno su greškom ili u unakrsnoj vatri ubijeni braća Isa (1964) i Šaip (1968) Šaćipi, koji su se približavali selu u traktoru punom drva. Na sahrani braće Šaćipi tri dana kasnije bilo je nekoliko hiljada Albanaca, a desetak njih je nosilo vojne uniforme sa obeležjima OVPMB, što je bilo njihovo prvo pojavljivanje u javnosti.

12. februara 2000. u centru sela Letovica, opština Bujanovac, albanski teroristi ubili su Ejupa Hasanija (1944), lovočuvara Lovačkog društva "Golub" iz Bujanovca. Albanski teroristi su Hasanija vezali, a nakon toga ga izvukli iz kuće i ubili sa trinaest metaka.

26. februara 2000. u napadu na policiju kod sela Končulj, opština Bujanovac, iz zasede, korišćenjem automatskog oružja i ručnih bombi, ubijen je major policije Slaviša Dimitrijević (1968), a tri policajca su ranjena - Srećko Radivojević, Goran Dimčić i Dragan Filipović (1965) koji je od zadobijenih povreda kasnije preminuo. U odgovoru policije na napad poginuo je i jedan od napadača, terorista iz OVPMB, Fatmir Ibiši (1964).[3]

Intenziviranje napada OVPMB 2000. godine[uredi | uredi izvor]

4. aprila 2000. u okolini Dobrosina ubijen je pripadnik OVPMB Ismet Aliju (1981).

21. aprila 2000. albanski teroristi izvršili su oružani napad na lokalnu policijsku patrolu u selu Đorđevac, opština Bujanovac. Posledica po policiju nije bilo, a pri odgovoru na napad ubijena su dvojica terorista - Šerif Jonuzi (1978) i Enver Bajrami (1976). Istog dana, oko 23.50 časova, iz pravca KiM, albanski teroristi izvršili su minobacački napad kod sela Končulj, mahala Brešić, na patrolu policije, koja je obezbeđivala sanitetsko vozilo kojim je prevožena bolesna jednogodišnje beba, Sanja Kovačević iz Štrpca. Ona je bila upućena na lečenje u Vranje. Lake telesne povrede zadobili su policajci Branislav Džuvarević i Goran Veličković.

19. maja 2000. u sukobu sa policijom smrtno je ranjen terorista OVPMB Arben Ramadani (1981), dok je ilegalno prelazio granicu sa svojim stricem na brdu Kodra e Gareš, iznad sela Mađere, opština Preševo. U pokušaju da mu se spase život, američki kontingent KFOR-a ga je helikopterom prebacio u bolnicu baze Bondstil, ali je nedugo zatim preminuo od unutrašnjeg krvarenja.

8. juna 2000. u selu Končulj, na delu seoskog puta koji vodi ka selu Dobrosin, u neposrednoj blizini Osnovne škole, terensko vozilo sa 5 pripadnika lokalne policije, nagazilo je prednjim levim točkom na postavljenu protivtenkovsku minu. Teške telesne povrede zadobio je policajac Veroljub Stanković, a lake telesne povrede Saša Marinković, Hranislav Stošić, Goran Stajić i Goran Spasov. Širom pretragom terena pronađene su još dve protivtenkovske mine postavljene na putu.

21. juna 2000. oteti su od strane terorista jedini srpski stanovnici sela Mali Trnovac, opština Bujanovac, Vlado Miletić (1920) i njegova ćerka Persa (1945). Policija u njihovoj kući pronašla tragove krvi i čaure od metaka. Sudbina nestalih nije rasvetljena.

17. jula 2000. albanski teroristi iz pravca Dobrosina, izvršili su minobacački napad sa 20 granata na pripadnike policije na bezbednosnom punktu Končulj. Teške telesne povrede zadobio je policajac Miroslav Banjac, a lake Saša Savić i Milan Jovanović. Izvršen je i napad sa 15 granata na položaje policije iznad sela Končulj.

18. jula 2000. albanski teroristi iz pravca Dobrosina, izvršili su minobacački napad sa 50 granata na pripadnike policije na bezbednosnom punktu Dobrosin. Lake telesne povrede zadobili su policajci Živodrag Vasić i Veselin Bešović. Napad je ponovljen sa sedam granata.

12. avgusta 2000. Zoran Tomić iz sela Lopardince, opština Bujanovac, i njegov brat od ujaka Goran Stanković iz sela Domorovce, opština Gnjilane nestali su u selu Odanovce, opština Kamenica, Kosovo, gde su traktorom otišli da kupe benzin. Kosti Zorana Tomića našla je VJ u kamenolomu u selu Breznica, u decembru 2001. godine. Na istom mestu, u decembru 2004. godine patolozi Republike Srbije našli su kosti Gorana Stankovića. DNK analizom je utvrđeno da pripadaju njima.

19. septembra 2000. oko 07.40 časova, albanski teroristi izvršili su oružani napad iz automatskog oružja i ručnih bacača na pripadnike lokalne policije u selu Dobrosin. U 07.45 časova, oko 100 terorista izvršilo je napad na pripadnike policije, koji su se povukli sa bezbednosnog punkta Dobrosin. U sukobima su poginula trojica terorista OVPMB - Škeljzen Krasnići (1980), Ekrem Hodža (1977), obojica bivši učesnici rata na Kosovu u redovima OVK, kao i Betim Beriša (1981).

13. oktobra 2000. u 10.50 časova, na delu lokalnog puta koji od sela Veliki Trnovac vodi ka selu Mali Trnovac, na udaljenosti oko 800 metara od bezbednosnog punkta Rudnik, službeno terensko vozilo, u kome je bilo 8 pripadnika lokalne policije, nagazilo je zadnjim levim točkom na protivtenkovsku minu koju su postavili albanski teroristi. Usled dejstva mine načinjen je krater dubine 60 cm. Povređenim pripadnicima policije u pomoć su pritekli policajci sa bezbednosnog punkta Rudnik, i tom prilikom u 11.30 časova, službeno terensko vozilo u kome je bio samo vozač, nagazilo je na drugu protivtenkovsku minu. Poginuli su policajci Dragan Joksimović (1978) i Jovica Stojanović (1970), teške telesne povrede zadobili su Saša Radovanović, Goran Radisavljević, obojica sa povredama ekstremiteta opasnim po život, Mirko Vukomanović, Sebastijan Mirković, Goran Vukašinović i Radiša Balović, a lake telesne povrede zadobili su Vladica Marinkov, Ivica Ivanović, Joca Janjić, Zoran Nikolić i Saša Radovanović.

10. novembra 2000. u selu Mali Trnovac, na delu lokalnog puta ka selu Veliki Trnovac, policijsko terensko vozilo, kojim je upravljao Ivica Božinović (1964), naišlo je na protivtenkovsku minu postavljenu od strane albanskih terorista. Božinović je zadobio teške telesne povrede od kojih je preminuo na putu do Doma zdravlja u Bujanovcu.

19. novembra 2000. albanski teroristi su izvršili prvi veći sinhronizovani napad na policiju na jugu Srbije. Napadnuti su položaji policije na punktovima Dobrosin i Končulj, kao i na kotama Osoje, Mečja Glava i Devojačka čuka. Na punkt Dobrosin izvršen je napad iz pravca Visokog bila sa 25 mina iz minobacača i iz streljačkog naoružanja. Na punkt Končulj izvršen je napad sa 5 mina iz minobacača, kao i rafalima iz automatskog oružja i brovinga. Na policijski položaj Osoje ispaljeno je oko 15 mina iz minobacača, prilikom čega je pogođena osmatračnica koju su teroristi pokušali da zauzmu i vođena je borba na rastojanju od 150 metara. Na poziciju Mečja Glava izvršen je napad sa 5 minobacačkih mina a na kotu Devojačka čuka izvršen je napad streljačkim naoružanjem. Ove borbe su trajale tokom celog dana, sve do 17.00 časova, kada su napadi okončani bez posledica i po teroriste i po pripadnike policije. Tokom borbi teroristima su stizala pojačanja sa Kosova. Iako naoružani slabim pešadijskim naoružanjem, na šta ih obavezuje Kumanovski sporazum, policajci su uspeli da odbiju nekoliko žestokih napada.[3]

Eskalacija krize 21. novembra 2000.[uredi | uredi izvor]

21. novembra 2000. započela je velika ofanziva OVPMB na jugu Srbije. Tog dana se oko 500 terorista, koji su bili neuporedivo bolje naoružani od policije, nesmetano ubacilo sa Kosova u opštinu Bujanovac i pored prisustva jakih snaga američkog kontingenta KFOR-a uz administrativnu liniju Srbije i Kosova. U vremenu od 12.25 do 17.00 časova albanski teroristi izvršili su sinhronizovane napade na bezbednosni punkt Dobrosin, pripadnike lokalne policije na mestu Devojačka Čuka, i pripadnike lokalne policije na mestu Osoje. U 12.25, 12.56 i 15.30 časova izvršeni su napadi na bezbednosni punkt Dobrosin i to iz minobacača, automatskog i snajperskog oružja, brovinga i mitraljezima, kada je u dva navrata sa više od pet mina pogođena osmatračnica Gropi. U 12.48 časova izvršen je napad iz minobacača, pešadijskog naoružanja, mitraljeza i brovinga, na položaje lokalne policije Devojačka Čuka, a u 13.30 sati iz minobacača dejstvovano je na položaje pripadnika policije Osoje. Zbog jakih dejstava pripadnici policije bili su primorani da se povuku sa komunikacija Končulj - Lučane - Bujanovac, duž širine puta. Prilikom povlačenja na pripadnike policije usledio je žestok pešadijski napad iz šireg rejona Tuštice, Visokog Bila i ispod TT 617, kada je zauzet policijski punkt na Gropi. U ovom napadu teroristi su zarobili policajce Duška Gligorića (1960), Duška Đokovića (1978) i Cvetana Jovanova (1965), odveli ih u svoj logor na području Kosova gde su ih zverski mučili i na kraju likvidirali.[3]

Policijsko povlačenje je bilo otežano i usporeno zbog nepoznavanja terena. Oko 17.00 časova završeno je izvlačenje ljudstva. U ovim napadima lake telesne povrede zadobili su policajci: Ikodinović Nebojša, Babić Miljko, Stojković Dragan, Popović Zlatan i Milosavljević Milić, koji su zadobili povrede od gelera. Nakon ovog napada pripadnici policije povučeni su iz Kopnene zone bezbednosti opštine Bujanovac kako bi se sprečili dalji sukobi i reorganizovale jedinice policije. Tako su teroristi zauzeli podruje u okolini Dobrosina, Lučana, Končulja, Malog Trnovca i Breznice, kao i 4 policijska punkta. Izmasakrirana tela trojice policajaca KFOR i Međunarodni Crveni krst predali su našim vlastima 25. novembra iste godine.

Nakon završetka ovih sukoba, u noći 21-22. novembar, pored pripadnika američkog kontingenta KFOR-a prošlo je oko 1.000 terorista naoružanih do zuba, i upalo na šire područje Bujanovca. Među njima su bili i Albanci iz zapadnoevropskih zemalja, iz Albanije i sa Kosova, kao i mudžahedini sa Bliskog istoka. Odmah su izvršili prisilnu mobilizaciju albanskih vojno sposobnih muškaraca starijih od 18 godina. Preuzimali su privatna vozila i sve to slali u prve borbene redove. Nedugo zatim, komanda OVPMB je najavila da će se na dan albanske zastave 28. novembra njihova zastava zavijoriti i u Bujanovcu, čime su dodatno zaoštrili situaciju.

Vlada SRJ je povodom ovih sukoba zatražila hitnu sednicu SB UN na kojoj bi bili osuđeni napadi. Predsednik SRJ Vojislav Koštunica pisao je generalnom sekretaru NATO Džordžu Robertsonu sa očekivanjem da KFOR više neće dozvoljavati upade na jug Srbije i slične incidente. NATO je u svom sedištu u Briselu istakao da se protivi upadima OVPMB, dok je KFOR sa druge strane najavio da neće tolerisati eventualna dejstva VJ u Kopnenoj zoni bezbednosti. Borbe su zapale u pat-poziciju posle dolaska JSO kao i vojnih i policijskih pojačanja na jug Srbije.

Dolazak JSO na jug Srbije[uredi | uredi izvor]

Pristizanje pojačanja na jug Srbije nakon eskalacije sukoba u vidu JSO opisao je Rade Marković, tadašnji načelnik Državne bezbednosti, u knjizi Zločin bez kazne:

Nakon tog masakra (21. novembar), policajci su odbili da i dalje patroliraju tim regionima koji su nazivali Preševskom dolinom, napustili su baze i položaje koje su držali i vratili se u svoje matične jedinice. To je bilo klasično otkazivanje poslušnosti usled neadekvatne komande i neophodnih mera zaštite. Njihova reakcija ne treba da čudi jer su se policajci osećali kao glineni golubovi, bez jasnog naređenja i adekvatnog rukovodstva.

Reakcija srpskog življa u tom trenutku bila je zahtev da im se podeli oružje da bi se sami branili od šiptarskih terorista, koji su zauzeli položaje iznad sela Veliki Trnovac na samom pragu Bujanovca. Bilo je pitanje trenutka kada će shvatiti da su se pripadnici MUP povukli i da im je put do Bujanovca, Preševa i Medveđe slobodan.

Predsednik Koštunica me je pozvao i pitao šta može da učini Državna Bezbednost na smirivanju uzavrele situacije na jugu Srbije. Upoznao sam Koštunicu sa mogućnostima RDB-a. U to vreme Jedinica za specijalne operacije je imala u sastavu oko 150-200 borbeno sposobnih pripadnika. Teritoriju na jugu Srbije je do povlačenja pokrivalo između 700 i 800 pripadnika MUP-a. Po našoj proceni, teroristi su bili daleko brojniji i veoma dobro naoružani. U svom zaleđu su imali mogućnost brzog angažovanja velikog broja terorista iz bivšeg sastava OVK. Vremena za detaljnije bezbednosne procene nije bilo, znao sam da je svaki trenutak dragocen.

Rekao sam Koštunici da će se JSO uputiti u rejon Bujanovca - Preševa - Medveđe još u toku te noći, ali da to ne može biti i definitivno rešenje problema. To može samo da kupi neko vreme dok se ponovo ne uspostavi kontrola tog regiona od strane MUP-a i Vojske. Upoznao sam komandanta JSO, pukovnika Ulemeka, sa zadatkom i svim mogućim problemima koji iz tog zadatka mogu proizići. Bez njegove odluke nije bilo moguće pokrenuti JSO. Ulemek je saslušao o čemu se radi i istog trenutka doneo odluku da se jedinica u punom borbenom sastavu uputi na jug Srbije.

Jedinica je pokrenuta u nekoliko narednih sati. Svi pripadnici su prihvatili zadataka. Čak i oni bolesni, tražili su da idu sa svojim drugovima. Njih nije potrebno motivisati kada je u pitanju zaštita svoje zemlje, svog naroda. Konvoj oklopnih borbenih „Hamera“ kretao se ka Bujanovcu u nemoj tišini. Pred samo svitanje smo stali na prilaz Bujanovcu. Jedinica je podigla oklope, pripadnici stavili šlemove i pancire, oružje na gotovs. U borbenom poretku kolona je krenula ka položajima terorista. Buka „Hamera“ probudila je usnule žitelje Bujanovca.

Na prvoj liniji, par stotina metara od uspaničenih terorista, naišli smo na manju grupu pripadnika MUP-a, kojom je komandovao Goran Radosavljević-Guri. Oni se nisu povukli, ali su bili svesni da ne mogu zaustaviti teroriste. Kada su videli „Hamere“ i Legiju, video sam da im je „pao kamen sa srca“. Od njih smo dobili detaljne informacije o teroristima, što nam je omogućilo da pribegnemo najefikasnijoj strategiji.

Teroristi nikako nisu smeli da saznaju naše brojno stanje. Stalnim kretanjem u njihovom vidokrugu ostavljali smo utisak da nas ima puno više. Pripadnici Jedinice stavili su na glave svoje crvene beretke, što je sigurno krajnje destimulativno delovalo na teroriste jer su sada znali ko je između njih i Bujanovca. Obaveštajci su u toku noći prikupili potrebna saznanja dešifrujući radio vezu terorista. Izviđači su u toku noći prišli do samih položaja terorista koji su pokazivali veliku nervozu i stalno tražili pojačanje. Deo jedinica je smešten na odmor, uspostavljena je kontrola na celom potezu Preševo - Bujanovac - Medveđa.

Nakon dva dana, bez ikakve najave, pojavilo se nekoliko tenkova vojske SRJ. Rasporedili su se na punktovima koje je držao JSO jer nisu imali svoju pešadijsku zaštitu. Sada nam je bilo malo lakše, jer ako su teroristi i nameravali da se sukobe sa nama, morali bi da računaju i na veliku vatrenu moć koju su imali tenkovi. Nakon par dana počeli su da stižu i pripadnici policije. Poverenje koje su imali u pripadnike JSO-a, izgrađeno na Kosovu, bilo je dovoljno da pristanu da se vrate na svoje zadatke. Polako se uspostavljalo stanje koje je bilo i pre napuštanja položaja.[4]

Specijalci JSO-a su uspostavili bazu u Dobrim vodama kod Vranja. Zajedno sa policajcima pod komandom Gorana Radosavljevića i sa vojnim specijalcima Nebojše Pavkovića ponovo je uspostavljena kontrola nad bezbednosnom situacijom na jugu Srbije. Ofanziva OVPMB je okončana i do kraja 2000. godine na području Bujanovca nije došlo do ozbiljnijih sukoba.

Formiranje Koordinacionog tela za jug Srbije[uredi | uredi izvor]

24. novembra 2000. KFOR saopštava da su albanski teroristi objavili prekid vatre i primirje.

27. novembra 2000. policija se vraća bez borbe na svoje punktove u istočnom delu sela Lučana, dok su kontrolu nad zapadnim delom, preko obale reke, držali ekstremisti.

9. decembra 2000. političko krilo OVPMB zatražilo od NATO da interveniše u Preševskoj dolini, kako bi se "zaštitilo ugroženo albansko stanovništvo".

16. decembra 2000. Vlada Savezne Republike Jugoslavije i Vlada Republike Srbije, na zajedničkoj sednici u Bujanovcu, obrazovale su Koordinaciono telo za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, na čelu sa Nebojšom Čovićem, potpredsednikom Vlade Srbije, sa osnovnom funkcijom da bude spona između lokalnih zajednica i centralne vlasti, i da na diplomatski način pokuša da dogovori prekid sukoba sa naoružanim Albancima. Kasnije će se pokazati da je Koordinaciono telo odigralo presudnu ulogu u sticanju poverenja međunarodne zajednice čime su teroristi onemogućeni u nameri da izazovu NATO intervenciju kao na Kosovu 1999. godine.

30. decembra predsednik Koordinacionog tela za Preševo, Bujanovac i Medveđu, Nebojša Čović, i politički savetnik komandanta KFOR-a Šon Salivan, saopštili su da je postignut dogovor da OVPMB ukloni punkt na izlazu iz Velikog Trnovca, a da će policija ukloniti svoj punkt na ulazu u isto selo. Takođe, dogovoreno je da će: 1) na postojećem punktu MUP-a biti prisutna lokalna saobraćajna policija, 2) redovno patroliranje snaga bezbednosti u Velikom Trnovcu otpočeti posle dogovora predstavnika sela Veliki Trnovac i lokalne vlasti opštine Bujanovac, 3) biti osigurana sloboda kretanja na putu Bujanovac-Končulj-Gnjilane i 4) da se ni jedna ni druga strana neće služiti nasiljem. Ekstremisti su, međutim, uskoro nastavili sa provokacijama kako bi izazvali reakciju druge strane i predstavili sebe kao žrtve "srpske represije".[5]

17. januara 2001. komandant Glavnog štaba OVPMB Šefket Musliju potpisao je saopštenje u kojem tvrdi da je istočno Kosovo (jug Srbije) konačno slobodno, ali da je i dalje neophodna pomoć i podrška patriota iz dijaspore i braće sa Kosova.

20. januara 2001. prilikom napada albanskih terorista na patrolu VJ južno od sela Rajince, opština Preševo, ranjen je vojnik Dražen Radovanović, koji je prvi naleteo na zasedu terorista. Iako ranjen, prihvatio je borbu i uspeo da se odbrani, a vojnici su na vatru odgovorili i odbili napad nakon čega su se teroristi razbežali.

Uporedo sa početkom konflikta u Makedoniji, počinje mali rat na jugu Srbije[uredi | uredi izvor]

Sa početkom pobune u Makedoniji, albanski separatisti i teroristi odlučili su da pojačaju dejstva i na jugu Srbije, kako bi otvorili albansko pitanje i pokušali da stvore jedinstvene albanske teritorije.

26. januara 2001. u sukobu sa policijom kod Velikog Trnovca ubijen je terorista Besim Faiku (1978).

26. januara 2001. na putu za bolnicu preminuo je vojnik VJ Dragan Dimitrijević (1971), koji je ranjen u sukobu sa velikom grupom albanskih terorista u rejonu Golemog brda kod sela Gornja Šušaja, opština Preševo, na samom obodu Kopnene zone bezbednosti. To je prvi vojnik koji je stradao u sukobima na jugu Srbije.

28. januara 2001. u napadu naoružanih Albanaca iz OVPMB na položaje vojske kod sela Gornja Šušaja, opština Preševo, ranjena su četiri pripadnika VJ – Igor Stanković, Haris Krlić, Radenko Simonović i Voja Nikolić. Ranjeni su od projektila iz ručnog bacača koji je pogodio vozilo u kojem su se nalazili. Ranjen je i civil Nenad Mitić koga je snajperski hitac pogodio u grudi.

Februar 2001.[uredi | uredi izvor]

4. februara 2001. teroristi izvode velike napade na MUP i VJ kod Lučana i Velikog Trnovca, najžešće od 21. novembra prošle godine. Od silina detonacija, oko sat vremena tresla su se stakla na kućama u Bujanovcu, zbog čega je lokalno stanovništvo izašlo na ulice. Detonacije su se čule i u Vranju, koje je udaljeno od Bujanovca 22 kilometra. Snage bezbednosti su na napade žestoko odgovorile i po njih nije bilo posledica. U selu Lučane je primećena veća koncentracija naoružanih Albanaca koji su pristigli sa KiM.

6. februara 2001. Vlada Srbije je usvojila plan i program rešavanja krize poznat kao Čovićev plan, a narednog dana usvojila ga je i Savezna Vlada. Čovićevim planom je određeno, između ostalog, i uspostavljanje mira i bezbednosti u regionu, integracija Albanaca u politički, državni i društveni sistem Srbije, ekonomski i socijalni razvoj regiona, demilitarizacija Lučana i Velikog Trnovca, kao i amnestija za sve teroriste koji polože oružje i predaju se.

16. februara 2001. u više gradova na KiM osvanuli su plakati kojima se pozivaju Albanci stariji od 18 i mlađi od 48 godina, da se jave u lokalne štabove OVK radi mobilizacije prvog stepena, pod pretnjom kazne zatvora za one koji se ne odazovu. Oni iz Kosovskog Pomoravlja pozvani su da se jave u štabove OVPMB.

16. februara 2001. u terorističkom bombaškom napadu albanskih terorista na autobus nedaleko od Podujeva poginulo je 12 osoba srpske nacionalnosti, a 42 je lakše i teže povređeno.

18. februara 2001. trojica pripadnika MUP-a Srbije poginula su u 09.33 časova kada je njihovo vozilo nagazilo na dve protivtenkovske mine, na izlasku iz sela Lučane, opština Bujanovac. Poginuli su Milomir Jeremić (1957), Milenko Živković (1972) i Boban Mitić (1976). Sva trojica su bili učesnici ratnih dejstava na Kosmetu 1998-99. Dve eksplozivne naprave postavila je, prethodne noći, teroristička trojka kojom je direktno rukovodio Bajram Arifi iz sela Turija, opština Bujanovac. Od siline eksplozije delovi vozila raspršili su se u prečniku od oko 200 metara. Prilikom eksplozije napravljen je krater dubine 1.5 i širine 2 metra, što ukazuje da je upotrebljeno najmanje 10 kg eksploziva.[6]

18. februara 2001. oko 17.00 časova teroristi su napali pripadnike MUP-a koji su uklanjali olupinu džipa na mestu pogibije trojice kolega kod sela Lučana. Napad je nastavljen i na punkt policije u tom selu vatrom iz snajpera i minobacača, a policija je odgovorila. Tom prilikom likvidiran je terorista OVPMB Artan Abazi (1981) poznat kao komandant Miratoča, a ranjena su dvojica terorista.

21. februara 2001. ranjen je vojnik VJ Srđan Vukajlović prilikom napada terorista u rejonu Kokošarnika, Bukovih livada i Šušajskog rita, selo Bukovac, opština Preševo.

22. februara 2001. u sukobu sa policijom kod Končulja poginuo terorista Vebi Redžepi (1955).

Mart 2001.[uredi | uredi izvor]

4. marta 2001. teroristi OVPMB zarobili su Suzanu, Stojanču i Nebojšu Petrović kao i Dragana Ilića, Srbe civile iz sela Donje Žapsko, opština Vranje. Držani su u zatvoru OVPMB u Breznici 41 dan. Za vreme zatočeništva batinani su da priznaju da su špijuni koje je srpska vlast poslala da miniraju džamiju u Velikom Trnovcu. Oslobođeni su posredstvom KFOR-a.

7. marta 2001. tri vojnika VJ su poginula, a jedan oficir je ranjen, kada je njihovo vozilo oko 13.45 časova naletelo na protivtenkovsku minu na brdu iznad sela Oraovica, opština Preševo. Poginuli su Mile Đenadio (1948), Dejan Pavlović (1980) i Vukajlo Lazarević (1973), a ranjen pukovnik Vladimir Ristić. Njihovo vozilo je prethodnog dana tuda već prošlo i ništa se nije dogodilo, tako da je najverovatnije u toku noći postavljena mina od strane terorista da bi pri povratku vojnika došlo do eksplozije.

9. marta 2001. policajac Stanko Miladinović (1962) ubijen je u snajperskom napadu naoružanih albanskih ekstremista na položaje policije u selu Lučane. Miladinovića, je pogodio u glavu iza levog uha i teško ga ranio, kasnije je podlegao povredama. Ranjena su trojica policajaca – Vojislav Zec i Aleksandar Belopavlović su zadobili povrede očiju, a lakše je ranjen Nenad Mitrović, kome je pomoć ukazana na mestu ranjavanja i koji je ostao u borbi ne želeći da napusti položaj. Najmanje trojica ekstremista su ranjena.[7]

9. i 10. marta 2001. godine pripadnike MUP-a Srbije i VJ napale su terorističke grupe u širem rejonu sela Lučane i Turija |(Bujanovac)]]. Pripadnici 78. mtbr pružili su vatrenu podršku napadnutim snagama i saradnja između VJ i MUP-a Srbije je bila na visokom nivou. Pripadnici 52. mabr takođe su tokom priprema i kasnije, u toku izvođenja protivterorističke operacije, bili u gotovosti za vatrenu podršku snagama MUP-a Srbije i jedinicama VJ angazovanim na zadnjem obodu Kopnene zone bezbednosti i jedinicama za specijalna dejstva VJ i interventnim snagama MUP-a pri izvođenju protivterorističke operacije. Pored svega Artiljerijske osmatračnice 52 mabr na zadnjem obodu kopnene zone bezbednosti pokazale su se korisnim o osmatranju i prikupljanju podataka o stanju u kopnenoj zoni bezbednosti. Komandant 52 mabr bio je pukovnik Petar Jovanović, a načelnik štaba bio je potpukovnik Milorad Sekulović.[8]

12. marta 2001. potpisan sporazum o prekidu vatre na jugu Srbije. Dokument je prvo potpisan sa albanskom stranom a potpisao ga je Šefket Musliju, a nešto kasnije isto je učinio i šef državnog koordinacionog tela Nebojša Čović. Medijator i garant ovih potpisa je specijalni izaslanik NATO Piter Fejt.

14. marta 2001. jugoslovenske snage bezbednosti razmestile su se u Kopnenoj zoni bezbednosti uz granicu sa Makedonijom, kako bi se sprečio prelazak terorista u Makedoniju.

17. marta 2001. teško su povređena dva policajca – Bojan Živković i Aleksandar Vuković, kada je njihovo vozilo nagazilo na protivtenkovsku minu kod sela Rajince, opština Preševo. Aleksandar Vuković je zadobio povredu glave, dok je Bojanu Živkoviću amputirana leva noga ispod kolena.

21. marta 2001. Vojnike Miliju Bjelojicu i Sašu Bulatovića, zarobili su pripadnici OVPMB na putu od Bujanovca prema Velikom Trnovcu. Bili su zatočeni 30 dana u zatvoru OVPMB u Donjoj Breznici. Oslobođeni su posredstvom KFOR-a. Na njima su bili vidljivi tragovi batinanja.

23. marta 2001. prilikom napada naoružanih Albanaca minobacačima i streljačkim naoružanjem na policijski punkt Cerevajka, opština Preševo, poginuo je pripadnik OVPMP Daut Sulejmani (1984). Najverovatnije je poginuo ustrelivši sam sebe nesrećnim slučajem, jer snage policije, po rečima šefa Koordinacionog tela za jug Srbije Nebojše Čovića, nisu dejstvovale. Po drugoj verziji ubijen je od snajperskog metka koji je ispalila policija.

25. marta 2001. u višesatnom napadu terorista na punkt Cerevajka lakše je ranjen policajac Saša Tasić, zadobivši prostrelnu ranu u nozi.

26. marta 2001. na bezbednosni punkt na Cerevajki albanski teroristi su dejstvovali minobacačima, teškim mitraljezima i drugim streljačkim naoružanjem. Posle ovog žestokog napada, snage bezbednosti bile su prinuđene da odgovore. Tada je snajperskim metkom likvidiran visoki oficir OVPMB i jedan od komandanata južnog sektora terorista Nijazi Azemi (1970), poznat kao komandant Mjekra.

27. marta 2001. u akciji postavljanja mina namenjenih jugoslovenskim snagama bezbednosti u predelu sela Muhovac i Čar, poginuo je komandant diverzantske grupe terorista Agim Eljšani (1975), a ranjen je još jedan terorista.

28. marta 2001. u napadu albanskih ekstremista u blizini škole u Cerevajki, ranjen je policajac Đorđe Zarin.

April 2001.[uredi | uredi izvor]

3. aprila 2001. policajac Rajica Petrović (1978) je poginuo, a policajci Mladen Šipka, Dejan Mladenović i Vladimir Lojanica su ranjeni kada je njihovo vozilo naletelo na protivtenkovsku minu koju su postavili albanski teroristi nedaleko od vrha Orlova Čuka, 15-ak kilometara od Vranja, blizu administrativne linije sa Kosovom.[9]

11. aprila 2001. u napadu albanskih ekstremista na pripadnike ruskog KFOR-a u kosovskom selu Žuja, blizu administrativne linije prema Medveđi, od snajperskog metka koji ga je pogodio u glavu, poginuo je vojnik Mihail Šujcev (1979).

16. aprila 2001. na policijskom punktu na vrhu Sveti Ilija (1274m), 6 kilometara od Vranja, prilikom napada terorista vatrom iz minobacača i bestrzajnih topova lakše je ranjen policajac Mirko Maksimović. Zadobio je dve rane od gelera u predelu grudnog koša i leđa. Na ovaj napad iz pravca sela Đorđevac policija je odgovorila. Verovatno je tom prilikom smrtno ranjen terorista Besim Mazdreku (1981) koji je preminuo sledećeg dana.

22. aprila 2001. snage bezbednosti su tokom okršaja sa teroristima u selu Bukovac, opština Preševo, snajperskim hicem likvidirale pripadnika OVPMB Kenana Rahimija (1978).

29. aprila 2001. trojica vojnika VJ - Slavoljub Kitanović, Dejan Anđelković i Boban Dimitrijević, lakše su ranjeni kada je njihovo vozilo naišlo na minu na jednom lokalnom putu na jugu Srbije. Kasnije su inžinjerijske jedinice pronašle još jednu minu na istom putu.

Završetak sukoba i razoružavanje terorista[uredi | uredi izvor]

11. maja 2001. poginuo je pripadnik OVPMB Hisen Salihu (1979) u selu Mađere, opština Preševo, nepoznato da li u sukobu sa snagama bezbednosti ili u međusobnim obračunima albanskih frakcija. Međusobnih obračuna, odbijanja naređenja i podela među teroristima pred kraj konflikta bilo puno jer su polako gubili moral suočeni skorim ulaskom jugoslovenskih snaga u celokupnu Kopnenu zonu bezbednosti.

11. maja 2001. Ekstremni deo OVPMB, na čelu sa Mustafom Šaćirijem komandantom 115. brigade, nastojao je da spreči zamisao KFOR-a i ZSB da izvrši postepeni ulazak i posedanje sektora "B" Kopnene zone bezbednosti. Organizovao je dovođenje terorističkih grupa iz sela Bukovac, Mađere i Gospođince (KZB) u selo Oraovica, koje se nalazi neposredno uz Preševo a u blizini zadnjeg oboda Kopnene zone bezbednosti. Oraovica je jedno od najvećih sela u opštini Preševo, naseljeno Albanskim stanovništvom. Imala je dosta vojno sposobnih stanovnika koja su bila u OVK na Kosovu i Metohiji. Noću su svetla u selu bila pogašena. Čuli su se pokreti ljudi i vozila, ali i povremena pucnjava. Bilo je međusobnih obračuna i pretnji. Za kratko vreme izvršena je blokada sela. Izgrađeno je više bunkera i zaklona za dejstvo i zaštitu, postavljene su prepreke i zaveden je vojni režim kontrole sela i komunikacije koje vode ka njemu. Cilj dovođenja terorističkih grupa bila je priprema oružane pobune naroda u selu kao i u ostalim selima opštine Preševo, a potom i u samom Preševu]]. Cilj je trebalo realizovati blokiranjem i presecanjem komunikacija koje vode ka rejonima razmeštaja jedinica ZSB u okolini Preševa i kasnijom kontrolom komunikacija magistralnog puta Niš-Vranje-Kumanovo-Skoplje.[10]

12. maja 2001. 12, maj. Svakodnevne oružane provokacije i napadi terorističkih grupa, počev još u aprilu, usmereni prema položajima ZSB kulminirali su u južnom delu sektora "B" KZB-a 11. maja 2001. godine u popodnevnim časovima. Tada je počeo glavni napad na pripadnike ZSB. Pod okriljem noći, u selo su prethodnih dana stizale terorističke grupe. Istovremeno, u selu je bio aktiviran i rezervni sastav. Kako bi izazvali gnev lokalnog stanovništva, ali i svetske javnosti, otvorili su vatru na selo, i to po svojim sunarodnicima. Blokiranjem komunikacija koje vode prema selu, pre svega iz pravca Preševa ali i iz sela Crnotince ZSB našao se u delimičnoj blokadi. Redovni dotur hrane i vode je bio onemogućen.[10]

12. maja 2001. Istog dana, kasno popodne, jedinice za specijalna dejstva OG "jug" pokušala su da zaobilaznim putem preko Kišinskih trla priteknu u pomoć. Prvi pokušaj jedinice za sp. dej. nije uspeo, otkriveni su sa osmatračnica na mlinu u s. Oraovica i sa dominantnog visa Ljoki mal. Nije bilo nužno da se izlažu unakrsnoj vatri i riziku da se upadne u zasedu. Sutradan su ponovo pokušali sa druge strane preko Oravičkog jezera, i uspeli su. Preko teško prohodnog terena uspeli su doneti neophodne zalihe hrane i vode.[11]

12. maja 2001. poginuo je pripadnik OVPMB Berat Sinani (1983) u selu Dobrosin, opština Bujanovac, takođe nepoznato da li u sukobu sa snagama bezbednosti ili u međusobnim obračunima albanskih terorista.

13. maja 2001. Žestoki udari terorista usledili su 13. maja. Napad izveden u jutarnjim časovima na komandu jedinice u rejonu platoapodno brda Škoza, uspešno je odbijen. Tada je teško ranjen vojnik Slaviša Milić. Četiri gelera mine su se zadržala u njegovom telu, a desetak u panciru. Lekar rezervista se odlično snalazio u tim trenucima. Uspeli su da Miliću izvade dva gelera priručnim bolničkim sredstvima.[11]

13. maja 2001. u sukobima sa Združenim snagama bezbednosti u selu Oraovica, opština Preševo, poginuli su teroristi Agim Halimi (1967) i Šaban Šahini (1975).

14. maja 2001. Planiranje operacije počelo je u 01:00 čas, a završeno je u 05:00 časova 14. maja 2001. godine. Osnovna zamisao komandanta u vezi sa izvođenjem ove operacije bila je: Organizovati odbranu državne granice prema Republici Makedoniji i obezbeđenje zadnjeg sektora oboda "C-Istok" KZB-a. U sadejstvu sa snagama OG "Policija" izvršiti deblokadu navedene komunikacije i ne dozvoliti prelivanje terorista međusobno i sa Kosova i Metohije, sprečiti oružanu pobunu i pojačano obezbediti državnu granicu prema Republici Makedoniji. Vatrena podrška automatskim bacačima granata 30 mm. i minobacačima 82 i 120 mm. Vatra je otvarana po objektima tt 739, Ljoki mal, Kokošarnik i Bukovac, van naseljenih mesta. U selu <oraovica uništeno je 16 bunkera. Zaplenjena je velika količina naoružanja, municije i vojne opreme. Za uništenje bunkera posle odobrenja KFOR-a, upotrebljeno je i tenkovsko naoružanje. Nakon dejstva po objektima tt 739, Ljoki mal i Kokošarnik, oni su posednuti i time su stvoreni povoljni uslovi za ulazak ZSB u južni deo sektora "B" KZB-a. Navođenje vatre vršile su snage u blokadi sa brda Škoza.[12]

14. maja 2001. u toku deblokade sela Oraovice od strane Združenih snaga bezbednosti, ubijena su petorica terorista OVPMB - Bardhil Osmani (1972) poznat kao komandant Delta, Mitat Musliju (1981), Kasriot Arifi (1976), Šaban Ukšini (1969) poznat kao komandant Teri, i Sami Ukšini (1978). Na jugoslovenskoj strani, ranjen je policajac Nebojša Simić.

14. maja 2001. trojica pripadnika VJ ranjeni su u sukobu sa teroristima u rejonu vrha Sveti Ilija, 6 kilometara severozapadno od Vranja, kada je minobacačkim projektilom pogođeno njihovo vozilo. Teže je ranjen Slaviša Nešović, a lakše Srđan Krstić i Dušan Milić.

15. maja 2001. Operacija je trajala relativno dugo i nekoliko puta prekidana pregovorima i rokovima za povlačenje civilnog stanovništva i predaju oružja tj. terorista.[13]

15. maja 2001. Oko 20 časova, 15. maja, kod mlina su se spojile jedinice ZSB koje su nastupale pravcima iz Preševa. Terorističke grupe povlačeći se panično u KZB i prema kosovu i Metohiji motorno vozilo - džip sa naoružanjem i municijom gurnuli su u Oraovičko jezero. Deo naoružanja poneli su sa sobom, deo sakrili u KZB-u, deo preneli u Makedoniju, a deo predali KFOR - u na Kosovu i Metohiji. Veliki deo terorista je uhvaćen na granici Kosova i Metohije, a izvestan broj je skinuo uniforme i predali se ZSB-u (amnestirani su).[14]

17. maja 2001. oko 15.30 časova u napadu albanskih terorista iz ručnih bacača i pešadijskog naoružanja, iz zasede, na vozilo Vojske Jugoslavije na seoskom putu kod sela Ravno Bučje, nedaleko od visova Sveti Ilija i Dugi Rid, opština Bujanovac, poginuo je vojnik VJ Veliša Kijanović (1970), teško je ranjen Đurko Bojović (1958) koji je od posledica povreda preminuo oko 23.00 sata na VMA u Beogradu, a lakše su ranjeni Zoran Stojanović, Predrag Čučković, Slavoljub Jovović i Njegoš Jašović. Izvesno je da je napad izvela tzv. Čarska grupa OVPMB pod komadom Muhameda Džemailjija zvanog Rabelji, koja je u prethodnom periodu izvela više od 30 napada na snage bezbednosti na strateški važnom vrhu Sveti Ilija. Napad je verovatno usledio kao Džemailjijev odgovor na proces demilitarizacije koji je počeo u selima Lučani i Turija, što je dogovoreno od strane srpskih i albanskih pregovarača 12. maja, čemu se Džemailji izuzetno protivio. On je tri nedelje ranije izjavio da ne prihvata odluke Glavnog štaba OVPMB iz Končulja, jer su prodali interese albanskog naroda u Preševskoj dolini.[15]

Do 17. maja 2001. Združenim snagama bezbednosti se predalo 108 terorista koji su prihvatili poziv o predaji naoružanja u zamenu za amnestiju, dok se snagama KFOR-a predalo 125 terorista. Amnestirani su svi pripadnici OVPMB koji su položili oružje i za koje je utvrđeno da nisu počinili zločine.

18. maja 2001. KFOR-u su se dobrovoljno predala 44 pripadnika OVPMB.

21. maja 2001. Komandant OVPMB Šefket Musliju u Končulju je potpisao deklaraciju o demobilizaciji, demilitarizaciji i rasformiranju OVPMB do 31. maja, čime je zagarantovao bezbedan i miran ulazak VJ u sektor B Kopnene zone bezbednosti. Deklaraciju je potpisao i šef Kancelarije NATO-a u Srbiji Šon Salivan. Specijalni izaslanik generalnog sekretara NATO-a Piter Fejt čestitao je Vladama SRJ i Srbije na postignutim rezultatima u procesu mirnog rešenja konflikta na jugu Srbije.

21. maja 2001. KFOR-u se predalo još 43 pripadnika OVPMB, pripadnika Čarske grupe. Iste večeri pripadnici Združenih snaga bezbednosti uhapsili su Muhameda Džemailjija, najmilitantnijeg albanskog ekstremistu i komandanta Čarske grupe.

24. maja 2001. tokom zaposedanja zone sever sektora B, tokom razmene vatre između VJ i OVPMB, poginuo je komandant terorista bujanovačkog sektora Ridvan Ćazimi (1964), u rejonu brda Guri Gat (Crni Kamen) kod Velikog Trnovca. Sukob je trajao od 11.30 do 15.00 časova. Ćazimi se nalazio u zaklonu sa još trojicom ekstremista i kada je ustao i pošao ka svom džipu pogođen je u glavu snajperskim hicem. Nakon pogibije Ćazimija, po jugu Srbije su počele da kruže razne priče, od toga da je poginuo u sukobu zaraćenih frakcija OVPMB oko podele preostalog plena, da su ga ubili ekstremisti nezadovoljni zbog predaje i kraja sukoba, do toga da je pobegao na Kosovo, pa u Albaniju. Na konferenciji za novinare Nebojša Čović je demantovao informaciju da je sa Ćazimijem u tom trenutku bio i Šon Salivan, i otklonio je sumnje oko sudbine Ridvana Ćazimija rekavši da je poginuo u sukobu sa snagama bezbednosti. Evo šta je tom prilikom saopštio:

Sada mogu precizno da kažem da je to - nesrećan slučaj, jedan od takvih kakvi se mogu očekivati u sličnim prilikama. Na ivici sektora koji je trebalo da pokrijemo nalazi se jedno brdo - kota 701 - neposredno iznad Velikog Trnovca. Naša vojska je imala zadatak da zaposedne to brdo, ali je tamo naišla na pravu podzemnu kasarnu. Tu ih je sačekalo petnaestak ekstremista koji su razmenili vatru s našom vojskom i krenuli lagano da se povlače. Sve je počelo da se događa u četvrtak, 24. maja oko 11.30. Leši, koji je bio ispod brda u Velikom Trnovcu, čuo je pucnjavu, a javljeno mu je i da su navodno dva deteta nestala. On je seo u džip s još tri pratioca i došao na kotu 701. Kad se džip gore pojavio, naša vojska je otvorila vatru i oni su zalegli u zaklon, a Leši je potom pokušao da se vrati do džipa i u trećem ili četvrtom pokušaju stigao je do džipa, ali je smrtno pogođen. To je cela istina o ovom slučaju, nema nikakvog atentata, zasede. Iste večeri posmatrači EU odneli su njegovo telo. To bi izazvalo velike posledice da je postojala namera i da je reč o nekoj zasedi. Ali, nažalost, u takvim okolnostima gde ljudi vitlaju oružjem i oružjem pokušavaju da dođu do određenih pozicija - normalno je da se i tako nešto desi. Ističem, mada će to biti neobično za našu javnost, ali da je on dosta učinio da dođemo do mirnog rešenja, razoružao je albanske ekstremiste i oduzeo im municiju. Bez obzira na sve u prethodnom periodu, mislim da je imao razuma da se upusti ka postizanju mirnog rešenja.''[16]

24. maja 2001. dvadeset pripadnika OVPMB, među kojima i jedan od komandanta bujanovačkog sektora i jedan od osnivača OVPMB, Sami Hadžiju, predali su se KFOR-u u blizini Dobrosina. Portparol KFOR-a Roj Braun rekao je da se do sada predalo 454 pripadnika OVPMB i da su svi oslobođeni, pošto nije utvrđeno da je neko od njih počinio teško krivično delo.

26. maja 2001. komandant Glavnog štaba OVPMB Šefket Musliju predao se KFOR-u zajedno sa političkim predstavnikom OVPMB Jonuzom Muslijuom, izjavivši da je vreme da se zaustavi rat. Pošto su izjavili da se odriču borbe, KFOR ih je oslobodio.

31. maja 2001. Vojska Jugoslavije je izvršila poslednju operaciju tokom zaposedanja KZB, ulaskom u zonu B centar. Povratkom pripadnika VJ u centralni deo sektora povraćen je suverenitet nad tim delom teritorije SRJ, a cela akcija je završena do 12.00 časova, kada su srpske snage bezbednosti izašle na administrativnu liniju sa Kosovom. Prilikom operacije nije bilo sukoba niti provokacija od strane terorista ili albanskih civila. Ulaskom Združenih snaga bezbednosti u zonu B centar ponovo je uspostavljena kontrola nad celokupnom Kopnenom zonom bezbednosti, čime su završeni sukobi na jugu Srbije 1999-2001.


Nakon sukoba[uredi | uredi izvor]

Svi pripadnici OVPMB koji su se predali i položili oružje su amnestirani na osnovu Čovićevog plana. Veliki deo boraca se pridružio ONA koja je vodila sukobe sa makedonskim snagama. Takođe, zabeležen je još jedan teroristički napad na jugu Srbije u kome su ubijena 2 policajca.

Naime, 3. avgusta 2001. iako su sukobi završeni a teroristi razoružani krajem maja, dogodio se teroristički napad na patrolu policije u selu Muhovac, opština Bujanovac, oko 22.15 časova. Tom prilikom od strane manje grupe albanskih terorista, najverovatnije novoformirane Oslobodilačke vojske Istočnog Kosova ili ostataka tzv. Čarske grupe OVPMB, ubijeni su policajci Dragan Brčarević (1972) i Miodrag Mladenović (1969). Oni su inače u sastavu republičkog MUP-a više puta boravili na Kosmetu i jugu Srbije u toku sukoba, a ubijeni su dok su sedeli ispred šatora u kome su bili stacionirani. Teže je ranjen Ivica Radanović, a lakše Dejan Bakalović. Grupa ovih policajaca trebalo je da se vrati kući u Kladovo 4. avgusta, posle 19 dana provedenih na zadatku u Preševskoj dolini.[17]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Spisak 27 poginulih boraca OVPMB”. Pristupljeno 23. 1. 2019. 
  2. ^ „Glas javnosti: Kako je poginuo Kapetan Leši: Razmena vatre došla mu glave”. Pristupljeno 25. 4. 2013. 
  3. ^ a b v „PRESS Centar - Bujanovac”. Arhivirano iz originala 25. 12. 2008. g. Pristupljeno 1. 4. 2013. 
  4. ^ „Misija bez ispaljenog metka | Fakti”. Pristupljeno 1. 4. 2013. 
  5. ^ „Dogovor iz Velikog Trnovca”. Pristupljeno 25. 1. 2019. 
  6. ^ „Poginula trojica policajaca”. Pristupljeno 25. 1. 2019. 
  7. ^ „Poginuo policajac”. Pristupljeno 25. 1. 2019. 
  8. ^ Simović, Milosav (2004). Protivteroristička operacija na jugu Srbije. Beograd: vojnoizdavački zavod Beograd. str. "Str." 116. ISBN 86-335-0161-9. 
  9. ^ „Poginuo policajac, trojica povređena”. Pristupljeno 25. 1. 2019. 
  10. ^ a b Simović, Milosav (2004). Protivteroristička operacija na jugu Srbije. Beograd, Srbija: vojnoizdavački zavod, Beograd. str. “Str.”158. ISBN 86-335-0161-9. 
  11. ^ a b Simović, Milosav (2004). Protivteroristička operacija na jugu Srbije. Beograd, Srbija: vojnoizdavački zavod, Beograd. str. “Str.”159. ISBN 86-335-0161-9. 
  12. ^ Simović, Milosav (2004). Protivteroristička operacija na jugu Srbije. Beograd, Srbija: vojnoizdavački zavod, Beograd. str. “Str.”159. 160. ISBN 86-335-0161-9. 
  13. ^ Simović, Milosav (2004). Protivteroristička operacija na jugu Srbije. Beograd, Srbija: vojnoizdavački zavod, Beograd. str. “Str.”160. ISBN 86-335-0161-9. 
  14. ^ Simović, Milosav (2004). Protivteroristička operacija na jugu Srbije. Beograd, Srbija: vojnoizdavački zavod, Beograd. str. “Str.”161. ISBN 86-335-0161-9. 
  15. ^ „Poginula dvojica vojnika”. Pristupljeno 25. 1. 2019. 
  16. ^ „Nebojša Čović o Lešijevoj pogibiji”. Pristupljeno 25. 1. 2019. 
  17. ^ „Sahranjeni policajci”. Pristupljeno 25. 1. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сукоби_на_југу_Србије_(1999—2001)&oldid=27808863”