Davorjanka Paunović Zdenka

Davorjanka Paunović Zdenka
Davorjanka Paunović Zdenka
Lični podaci
Datum rođenja	(1921-01-19)19. januar 1921.
Mesto rođenja	Kučevo, Kraljevina SHS
Datum smrti	1. maj 1946.(1946-05-01) (25 god.)
Mesto smrti	Golnik, kod Kranja, NR Slovenija FNR Jugoslavija
Profesija	student francuskog jezika
Član SKOJ od	1936.
Član KPJ od	1938.
Vojna karijera
Služba	NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska armija 1941—1946.
Čin	major
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
U toku NOB	sekretarica Maršala Jugoslavije Josipa Broza Tita
Odlikovanja	jugoslovenska odlikovanja: sovjetska odlikovanja: Orden otadžbinskog rata prvog stepena

Davorjanka Paunović Zdenka (Kučevo, 19. januar 1921 — Golnik, kod Kranja, 1. maj 1946) bila je studentkinja, učesnica Narodnooslobodilačke borbe i nevenčana supruga Josipa Broza Tita.

Kao gimnazijalka se 1936. uključila u omladinski revolucionarni pokret i postala član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), 1938. Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), a 1939. član Sreskog partijskog povereništva u Požarevcu. Juna 1940. postala je član Sreskog komiteta SKOJ-a za Požarevac, a iste godine i član Partijskog biroa na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je studirala francuski jezik.

Neposredno pred početak Drugog svetskog rata, 1941. postala je specijalni kurir Politbiroa Centralnog komiteta KP Jugoslavije. Nakon okupacije, pratila je Josipa Broza Tita prilikom njegovog prelaska iz Zagreba u Beograd, u maju, a potom i prilikom njegovog odlaska na oslobođenu teritoriju, u septembru 1941. godine. Sve vreme rata provela je sa Josipom Brozom Titom, kao njegov lični sekretar.

U toku rata, razbolela se od tuberkuloze, pa je u leto 1944. otišla u Sovjetski Savez na lečenje. Po povratku u zemlju živela je zajedno sa Titom u rezidenciji u Rumunskoj 15 i Belom dvoru, gde je radila kao njegov lični sekretar. Početkom 1946. ponovo se razbolela, nakon čega se izvesno vreme lečila u sanatorijumu na Golniku, kod Kranja, u Sloveniji, gde je i umrla. Sahranjena je po ličnoj želji u Dvorskom kompleksu na Dedinju, u blizini Belog dvora.

Davorjanka Paunović se smatra jednom od najvećih ljubavi Josipa Broza Tita, sa kojim je punih pet godina živela u vanbračnoj zajednici.

Biografija

Rođena je 19. januara 1921. u Kučevu. Polovinom 1922. njena porodica se preselila u Požarevac.

Njen otac Milan (1876—1955) bio je učitelj i ugledna ličnost, kao učesnik Prvog svetskog rata i nosilac mnogih odlikovanja, među kojima i Ordena Karađorđeve zvezde. Majka Bisenija Bisa (rođena Miletić; 1893—1983), bila je domaćica. Pored Davorjanke imali su još jednu stariju ćerku Branku, rođenu 1912, koja je nakon velike mature 1932. umrla od malarije. Davorjanku su u porodici od milošte zvali „Dara” i „Darica”.

Nakon preseljenja u Požarevac, Davorjanka i njena starija sestra Branka, su ovde pohađale osnovnu školu i gimnaziju. Davorjanka je u školu krenula 1927, sa šest godina. Odmalena se interesovala za knjigu i sve vreme školovanja bila je odlična učenica. Nakon osnovne škole, pohađala je Požarevačku gimnaziju. Kao gimnazijalka, zajedno sa svojom sestrom od ujaka Verom Miletić, koja joj je bila najbolja drugarica, uključila se 1936. u revolucionarni omladinski pokret. Iste godine primljena je u članstvo tada ilegalnog Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Pošto je poticala iz ugledne porodice, kada je bila u višim razredima gimnazije, direktor gimnazije posetio je njene roditelje i rekao im da će je morati izbaciti iz gimnazije, zbog njenog učešća u komunističkom pokretu.

Pripadala je najaktivnijoj grupi revolucionarne omladine u Požarevcu. Zajedno sa njom delovale su i njene sestre od ujaka — Vera, Olga i Branka Miletić, pa su ih u Požarevcu prozvali „crvene devojke”. Godine 1938. primljena je u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Naredne, 1939. postala je član Sreskog povereništva KPJ u Požarevcu, zadužena za rad među ženama. Iste godine završila je veliku maturu i upisala fakultet u Beogradu. Njena želja bila je da studira agronomiju, ali je pod uticajem oca upisala Filozofski fakultet, gde je studirala francuski jezik i književnost.

Zajedno sa sestrom, Verom Miletić, odmah po dolasku na studije u Beograd, uključila se u revolucionarni studentski pokret na Beogradskom univerzitetu. Davorjanka je bila član Udruženja studenata Požarevljana, član Međufakultetskog ženskog aktiva Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i član Upravnog odbora Doma studentkinja, dok je Vera, od strane Mesnog komiteta KPJ za Beograd, angažovana u Komisiju za rad sa srednjoškolskom omladinom. U prvim godinama studija, Davorjanka je često odlazila u Požarevac, gde je takođe bila politički aktivna. Juna 1940. postala je član novoformiranog Okružnog komiteta SKOJ-a za Požarevac. U jesen iste godine postala je sekretar partijskog biroa na Filozofskom fakultetu i sekretar Udruženja studenata Filozofskog fakulteta.

Bila je veoma obrazovana, pored francuskog, govorila je nemački i češki jezik. Oblačila se moderno i ženstveno, pošto je bila iz bogate porodice. Sve ovo ju je preporučilo da postane partijska kurirka. Zbog ilegalnog načina rada Komunističke partije Jugoslavije, posao partijskih kurira, koji su često prenosili važna partijska dokumenta i informacije, bio je veoma složen i opasan. Kako bi izbegli da kuriri, zajedno sa dokumentima, padnu u ruke policije, rukovodstvo KPJ je za kurire počelo da angažuje mlade devojke, u koje policiji nije bilo lako da posumnja da su ilegalni partijski kuriri. Februara 1941. u Zagrebu je pohađala ilegalni radio-telegrafski kurs. Tom prilikom upoznala je generalnog sekretara KPJ Josipa Broza Tita, koji je pratio kurs i upoznao sve učesnike, među kojima je bila i Davorjanka.

Davorjanka Paunović sa drugaricama. Na fotografiji sleva nadesno — Radmila Trifunović, Davorjanka Paunović, Vera Miletić i Slobodanka Stefanović. Davorjanka je jedina preživela rat, dok su ostale tri stradale. Radmila Trifunović je poginula i proglašena je za narodnog heroja Jugoslavije, dok su Vera Miletić i Slobodanka Stefanović tragično stradale.

Nakon kursa, postala je kurir za vezu između Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju i Centralnog komiteta KPJ, koji se nalazio u Zagrebu. Ubrzo potom, marta 1941. prešla je u Zagreb, gde je postala specijalni kurir Politbiroa CK KPJ i prešla u ilegalnost uzevši ilegalno ime — „Zdenka Horvat”. Kroz nekoliko nedelja, 6. aprila 1941. otpočeo je Drugi svetski rat u Jugoslaviji, a mesec dana kasnije, 8. maja 1941. bila je u pratnji Josipa Broza Tita prilikom njegovog prelaska iz Zagreba u Beograd.

Tokom Titovog boravka u okupiranom Beogradu, od maja do septembra 1941, bila je njegova specijalna kurirka. Tito je boravio na Dedinju, u vili porodice Nenadović, a Davorjanka u neposrednoj blizini u Rumunskoj ulici. Pored nje, kurirske poslove vezane za Tita, obavljale su i Mileva Lula Planojević, Grozdana Zina Belić i Ljubinka Đurđević Buba. Ljubinka je bila sestra vlasnice kuće u kojoj je stanovao Tito, pa je i ona boravila u toj kući. Preko nje i Davorjanke, Tito je održavao vezu sa ostalim kurirskim punktovima, a preko Lule i Zine je održavao kontakt sa ostalim članovima Centralnog komiteta.

Prilikom Titovog prelaska iz Beograda na oslobođenu teritoriju zapadne Srbije, 16. septembra 1941, Davorjanka se zajedno sa Jašom Rajterom i Veselinkom Malinskom, nalazila u njegovoj pratnji. Zajedno sa njima, putovao je i sveštenik Dragoljub Milutinović, koji je bio prijatelj Vladislava Ribnikara. Nako dolaska na oslobođenu teritoriju — najpre u okolinu Valjeva i potom u Krupanj, a kasnije u Užice, koje je bilo centar oslobođene teritorije tzv. „Užičke republike”, stalno se nalazila u pratnji Vrhovnog komandanta, kao njegova lična sekretarica. Pored poslova sekretarice, vršila je i posao daktilografkinje i domaćice.

U toku čitavog Narodnooslobodilačkog rata, bila je uz Tita i Vrhovni štab NOV i POJ — prošla je ratni put od Užica, preko boravka u Sandžaku i Foči, pohoda u Bosansku krajinu, boravka u Bihaću, bitaka na Neretvi i Sutjesci, boravka u Jajcu i Drvaru, desanta na Drvar do dolaska na Vis. Učešće u dugim i napornim marševima, kao i u neprijateljskim ofanzivama, izlagalo je posebnim naporima i uticalo na njeno krhko zdravlje. Juna 1944, kada je Vrhovni štab prešao na ostrvo Vis, Tito je uspeo da je ubedi da pođe u Sovjetski Savez na lečenje.

Tokom boravka u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR), lečena je u sanatorijumu u Moskvi. Pored lečenja, bavila se i političkim radom. Obilazila je organizacije žena i omladine i držala predavanja o oslobodilačkoj borbi u Jugoslaviji. U Moskvi je bila delimično izlečena, jer se nije u potpunosti htela podvrći savetima lekara. Svojevoljno se vratila u Jugoslaviju, početkom oktobra 1944, prilikom Titove posete Moskvi, neposredno pred oslobođenje Beograda.

Nakon oslobođenja Jugoslavije, Davorjanka je postala lična sekretarica maršala Jugoslavije i stanovala je najpre u rezidenciji u Rumunskoj 15, a potom u Belom dvoru, gde je preuzela i ulogu domaćice. Početkom 1946, ponovo se razbolela i dobila zapaljenje desne plućne maramice. Najpre je lečena u Beogradu, a onda je upućena u sanatorijum u Golniku, kod Kranja, gde je umrla 1. maja 1946. godine. Po ličnoj želji, sahranjena je u krugu Dvorskog kompleksa na Dedinju, u blizini Belog dvora.

Imala je čin majora Jugoslovenske armije (JA). Nosilac je Partizanske spomenice 1941., a odlikovana je jugoslovenskim Ordenom bratstva i jedinstva i sovjetskim Ordenom Otadžbinskog rata prvog stepena.

Njeno ime danas nose ulice u Požarevcu i Petrovcu na Mlavi, a njeno ime nalazi se na spomen-ploči poginulih profesora i đaka Požarevačke gimnazije (spomen-tabla se nalazi na zgradi osnovne škole „Dositej Obradović”, u kojoj se nekada nalazila gimnazija).

Lik Davorjanke Paunović pojavio se u televizijskoj seriji Odlazak ratnika, povratak maršala, reditelja Save Mrmka iz 1986, gde je Davorjanku tumačila glumica Olivera Ježina. Pored ove serije, njen lik pojavio se i u igrano-dokumentarnoj seriji Tito, reditelja Antuna Vrdoljaka iz 2010, gde je Davorjanku tumačila glumica Zrinka Cvitešić, kao i u televizijskoj seriji Ravna gora, reditelja Radoša Bajića iz 2013, gde je Davorjanku tumačila glumica Milena Jakšić.

Ljubav sa Titom

Ljubav Davorjanke Paunović i Josipa Broza Tita bila je velika i tragična. Njihov prvi susret bio je početkom 1941. u hotelu „Esplanada” u Zagrebu. Davorjanka je pohađala ilegalni partijski kurs, a Tito je kao generalni sekretar KPJ upoznao sve polaznike kursa. Ona je tada bila u emotivnoj vezi sa Jovom Kapičićem, studentom medicine, s kojim se upoznala krajem 1939, a Tito je bio u vanbračnoj vezi sa Hertom Has, koja je bila u drugom stanju.

Josip Broz Tito tada je živeo u Zagrebu pod ilegalnim imenom inženjer Slavko Babić. Kako bi izbegao da ga otkriju agenti zagrebačke policije, on se služio raznim metodama, a jedna od njih bila je veoma elegantno oblačenje. Kako bi dodatno zavarao trag policiji, od potčinjenih partijskih rukovodstava tražio je da kontakt sa njim održavaju preko partijskih kurira, koje su bile mlade i lepo obučene devojke. Na taj način, policijskim agentima bilo je teško da posumnjaju da je elegantni gospodin u pratnji mlade devojke u stvari generalni sekretar ilegalne Komunističke partije, a da je devojka partijski kurir.

Vrhovni komandant Josip Broz Tito diktira Davorjanki Paunović Zdenki, juna 1942. na planini Zelengori

Nakon ove direktive, Pokrajinski komitet KPJ za Srbiju svog dotadašnjeg kurira za vezu sa Centralnim komitetom KPJ Filipa Macuru zamenio je mladom studentkinjom Davorjankom Paunović. Ona je izabrana, jer je bila veoma obrazovana i oblačila se moderno i elegantno. Zbog svog modernog oblačenja, ona je u početku bila kritikovana od strane partijskih drugova, koji su smatrali da se komunisti moraju oblačiti skromnije. Tako se dogodio novi susret Davorjanke i Tita, a neki smatraju da se tada između njih dogodila „ljubav na prvi pogled”. Ubrzo nakon ovog susreta, Davorjanka je postala specijalni kurir Politbiroa CK KPJ i morala je preći u Zagreb. Pretpostavlja se da su Tito i Aleksandar Ranković opazili njene sposobnosti za poverljiv ilegalni rad zbog njene inteligencije i spretnosti, ali i poznavanja stranih jezika. Krajem marta 1941, posetila je roditelje u Požarevcu i rekla im da odlazi na sigurno mesto i da ne brinu. Potom se u Beogradu oprostila od svog dotadašnjeg momka i saopštila mu da je partija poslala na zadatak. Njihov rastanak bio je veoma emotivan, jer su se veoma voleli.

Nakon prelaska u Zagreb, prešla je u ilegalnost i uzela ilegalno ime — „Zdenka Horvat”, studentkinja Zagrebačkog sveučilišta. Kao specijalna kurirka Politbiroa CK KPJ održavala je vezu između Zagreba, Beograda i Ljubljane. Ubrzo potom izbio je vojni puč, a potom i napad Sila Osovina na Kraljevinu Jugoslaviju. Zagreb je za nekoliko dana okupiran i u njemu je proglašena ustaška Nezavisna Država Hrvatska (NDH). Nova ustaška vlast otpočela je progon svih antifašista, pa je dalji boravak rukovodstva KPJ u gradu bio veoma rizičan. Stoga su otpočele pripreme za njihov prelazak u Beograd. Nakon održanog Majskog savetovanja CK KPJ, Josip Broz Tito je 8. maja 1941. prešao u okupirani Beograd. U Zagrebu je tada ostavio Hertu Has, koja je bila u poodmakloj trudnoći i koja je nekoliko dana kasnije rodila njihovog sina Aleksandra Mišu.

Prilikom Titovog prelaska iz Zagreba u Beograd, u njegovoj pratnji bila je samo Davorjanka Paunović. Oni su putovali vozom do Zemuna, gde su se kratko zadržali. Tito je odseo u bašti hotela „Central”, dok je Davorjanka posetila Vladimira Dedijera i predala mu dokumenta, koja je on trebalo da ilegalno prebaci u Beograd. Nakon toga, Tito i Davorjanka su se istog dana brodom prebacili u Beograd. Prvih dana boravka u Beogradu, Tito je promenio nekoliko ilegalnih stanova, da bi se krajem marta uselio u vilu porodice Nenadović, na Dedinju. Davorjanka je tada boravila u stanu, koji se nalazio u neposrednoj blizini u Rumunskoj ulici. Pored nje, kurirske poslove vezane za Tita obavljale su i Mileva Lula Planojević, Grozdana Zina Belić i Ljubinka Đurđević Buba. Preko Davorjanke i Bube, održavao je vezu sa ostalim kurirskim punktovima, a preko Lule i Zine kontakt sa ostalim članovima Centralnog komiteta.

U toku Titovog boravka u Beogradu, od početka maja do polovine septembra 1941, uprkos razlike u godinama, razvila se ljubav između njega i Davorjanke. Bila je to „zabranjena ljubav” između skojevke i generalnog sekretara KPJ, koji je od nje bio stariji više od 28 godina. Titu se svidelo što je ona bila impulsivna i odlučna, a istovremeno mlada, nežna i emotivna devojka. Njena lepota, elegancija i postupci činili su je pravom damom. Tito je zbog njene hrabrosti, odvažnosti, temperamenta, otmenosti i poznavanja stranih jezika, osećao da će sa njom lakše obavljati zadatke koji su mu predstojali.

Prilikom Titovog prelaska iz Beograda na oslobođenu teritoriju, 16. septembra 1941, Davorjanka se nalazila u njegovoj pratnji. Pored nje, u pratnji su bili Jaša Rajter, Veselinka Malinska i sveštenik Dragoljub Milutinović, prijatelj Vladislava Ribnikara i pripadnika četničke organizacije Koste Pećanca. Nakon dva dana putovanja, oni su 18. septembra stigli na oslobođenu teritoriju zapadne Srbije, koju je kontrolisao Valjevski partizanski odred. Davorjanka je bila jedina od pratilaca, koja je znala pravi Titov identitet. Prilikom putovanja vozom od Beograda do Stalaća, lokomotiva je drmnula vagone nešto jače pa je Titov kofer umalo sleteo na njihove glave. Davorjanka je to primetila, pa je nepromišljeno uzviknula: „Tito, pazi kofer!” Tada je Jaša Rajter doznao ko je čovek koga je pratio.

Na oslobođenoj teritoriji, poznatoj kao Užička republika, Tito i Davorjanka su najpre do polovine oktobra 1941. boravili u Krupnju, a potom do kraja novembra 1941. u Užicu. Prelazak na slobodnu teritoriju, još više je zbližio Tita i Davorjanku. Kasnije, tokom boravka u oslobođenoj Foči, od januara do maja 1942, doživeli su svoje najlepše trenutke.

Tito u razgovoru sa Nikolom Ljubičićem, tada komandantom bataljona u Drugoj proleterskoj brigadi. Iza Tita stoji Davorjanka. Jajce, septembra 1942.

Nakon napuštanja Foče, Vrhovni štab je sa glavninom snaga krenuo ka Bosanskoj krajini. Na tom putu, početkom jula 1942. Marijan Stilinović, koji je bio jedan od najstarijih komunista i tadašnji sekretar partijske organizacije pri Vrhovnom štabu, prišao je Titu i preneo mu šta se u Vrhovnom štabu govori o Davorjanki. Zbog njenog lošeg ponašanja, većina ljudi iz Vrhovnog štaba i njegovih pomoćnih službi, Davorjanku nisu voleli i podnosili. Kritiku na Davorjankino ponašanje Tito je primio mirno, obećavši Marijanu da će uticati na nju da se promeni. U jednom trenutku tokom razgovora, Tito je uzviknuo: „Šta ću Marijane, ja bez nje ne mogu!”

Nov problem između članova i saradnika Vrhovnog štaba i Tita i Davorjanke, izbio je zbog njihovog nepridržavanja partizanske etike. U partizanima je bio strogo zabranjen svaki ljubavni ili seksualni odnos između boraca. Za nepoštovanje ove direktive bila je propisana čak i smrtna kazna, koja je ponekad i izvršavana. Od ovog pravila nisu bili pošteđeni čak ni bračni parovi, pa su oni uglavnom bili razdvajani, da ne budu u istim jedinicama. Tito i Davorjanka nisu se pridržavali ovog pravila, pa je ostalim članovima i saradnicima Vrhovnog štaba smetalo glasno stenjanje koje je dolazilo iz Titovog šatora. Ovom njihovom odnosu bio je posvećen čak i jedan sastanak partijske ćelije pri Vrhovnom štabu. Titu su zamerali što živi sa Davorjankom i pojedini su čak tražili da bude isključen iz KPJ. Tito je rekao da je spreman da bude isključen iz Partije, ali da nije spreman da nju napusti. Intervencijom pojedinih članova Vrhovnog štaba, pre svega Aleksandra Rankovića i Moše Pijade, ovaj sastanak je završen Titovim i Davorjankinim obećanjem da će se službeno venčati nakon završetka rata.

Kada je tokom bitke na Sutjesci, 9. juna 1943. Tito ranjen u ruku od gelera avionske bombe, Davorjanka mu je prva pritekla u pomoć. Zajedno sa pratiocem Radetom Ristanovićem, pružila mu je prvu pomoć i previla ranjenu ruku. Zajedno sa Titom, prošla je kroz najgora iskušenja partizanskog ratovanja. Marširala je u koloni zajedno sa ostalima, gladovala, pešačila, spavala na zemlji i dr. Sve ovo je bilo veoma teško za njeno krhko zdravlje, jer je bila bolesna na plućima. Razvoj njene bolesti uticao na to da bude nervno labilna, zbog čega je često ulazila u sukobe sa mnogima iz Vrhovnog štaba. Uprkos njenom lošem odnosu sa drugima, Tito je bio veoma pažljiv prema Davorjanki. Prema tvrdnji Vlatka Broza, Tito je jednom u Drvaru, aprila 1944. dao instrukcije Davorjanki kako da odgovori na neko pismo, a kada se ona vratila sa tekstom, Tito ga je pažljivo pročitao i bio pun hvale kako ga je Davorjanka lepo napisala.

Novembra 1943, u vreme priprema za Drugo zasedanje AVNOJ-a, u oslobođeno Jajce, gde se tada nalazio Vrhovni štab NOV i POJ, zajedno sa slovenačkom delegacijom stigla je Herta Has, Titova nevenčana supruga. Ona se nalazila u ustaškom zatvoru, ali je zamenjena za zarobljene nemačke oficire, nakon Martovskih pregovora, 1943. godine. Nakon oslobađanja, izvesno vreme je provela na oslobođenoj teritoriji Slovenije, a pred zasedanje AVNOJ-a pošla je sa članovima slovenačke delegacije u Jajce. Kada je stigla, potražila je Vrhovni štab i u kući u kojoj je boravio Tito zatekla Davorjanku Paunović Zdenku, koja je očito dobro znala ko je Herta, pa ju je dočekala rečima: „Draga moja, u ovoj sobi nema prostora za dve žene!” Herta je odmah potražila Tita i upitala ga ko mu je ta druga žena, na šta joj je on, zatečen u nezgodnoj situaciji, rekao da se dogovore. Vidno ljuta, Herta se odmah nakon završetka zasedanja, sa slovenačkom delegacijom vratila u Sloveniju, gde je ostala do kraja rata.

Iako je s Titom prošla sve ratne strahote, Davorjanka je imala veliki strah od bombardovanja. Zbog naglog razvoja svoje bolesti, što ju je činilo nervoznom i razdražljivom, ali i velikog straha od bombardovanja, ona je tokom nemačkog desanta na Drvar, 25. maja 1944, doživela slom živaca. Dok su nemački padobranci, držali pod vatrom Titovu pećinu, ona je histeričnim i glasnim ispadima zabranjivala Titu izlazak iz pećine. Svojom vikom odavala je njihov položaj i neki od boraca Pratećeg bataljona su bili odlučni da je ubiju, kako bi smirili situaciju i zaštitili Tita. Od sigurne smrti, spasila je samo činjenica da je bila Titova nevenčana supruga.

Davorjanka tokom boravka u Moskvi, u jesen 1944.

Nakon desanta na Drvar, Vrhovni štab je juna 1944. prešao na ostrvo Vis. Davorjanki su se tada pojavili otvoreni znaci tuberkuloze, pa joj je savetovano da pođe na lečenje u Moskvu. Ona je to uporno odbijala ne želeći da ostavi Tita. Čak joj je i Randolf Čerčil, koji je tada boravio na Visu, predlagao da ode na lečenje u London. Uprkos prvobitnim odbijanjima, na kraju je pristala i polovinom juna 1944. otputovala je za Moskvu. Otišla je istim avionom, kojim je prethodno na Vis iz Moskve stigao Milovan Đilas, u pratnji Titovog sina Žarka. Nakon Davorjankinog odlaska, dužnost Titove sekretarice preuzela je Olga Ninčić-Humo, koja je bila Davorjankina poznanica sa fakulteta i supruga Avde Huma, bosansko-hercegovačkog revolucionara.

Tokom boravka na lečenju u Moskvi, Davorjanka se nije pridržavala saveta lekara. Umesto da se leči, ona je držala predavanja o Narodnooslobodilačkoj borbi naroda Jugoslavije i o maršalu Titu, a učestvovala je i na Kongresu sovjetskih žena. Kada je Tito, krajem septembra 1944. boravio u Moskvi, gde se susreo sa Josifom Staljinom i dogovarao prolazak trupa Crvene armije kroz Jugoslaviju, Davorjanka je odlučila da prekine lečenje i vrati se s njim nazad. Iako još uvek nije bila potpuno izlečena, ona se na povratak u zemlju, najverovatnije odlučila, jer se plašila da bi neka druga žena mogla da zauzme njeno mesto pored Tita.

Nakon oslobođenja Beograda, krajem oktobra 1944, zajedno sa Titom uselila se u Beli dvor. Nastavila je da obavlja dužnost njegove lične sekretarice. Bila je veoma zauzeta poslovima oko Tita, pa je svega nekoliko puta uspela da ode u Požarevac i obiđe roditelje i rođake. Imala je želju da nastavi studije, ali ne francuskog jezika, već da studira agronomiju. S profesorima se dogovorila da ne dolazi redovno na predavanja na fakultetu, već samo da polaže ispite. Početkom 1946. Davorjanki se naglo pogoršalo stanje. Vladimir Dedijer, u drugom tomu Novih priloga za biografiju Josipa Broza Tita navodi deo iz istorije Davorjankine bolesti:

„ Bolovala u toku partizanske borbe u nekoliko mahova, ali se nikada nije redovno lečila. U toku 1944. godine obolela je ponovo i bila upućena u Sovjetski Savez radi lečenja. Tamo joj je nađen fibrinozni proces u desnom plućnom krilu. Međutim, bolesnica se nije htela podvrći lečenju koje joj je lekar propisao, pa se vratila u Jugoslaviju. ”

Kada se ponovo razbolela, Davorjanka je pozvala svoju majku Biseniju da dođe u Beograd i bude uz nju, jer je želela je da joj majka sprema hranu. Majka ju je negovala oko dva meseca u rezidenciji u Rumunskoj 15. Pošto joj se stanje naglo pogoršalo, morala je da ode u sanatorijum na Golniku, kod Kranja. Tamo ju je jednom posetio i otac Milan. Tokom boravka u sanatorijumu, Tito i Davorjanka su razmenjivali pisma u kojima je Tito izražavao iskrenu brigu za njeno zdravlje i želju za brzo ozdravljenje. Davorjanka je preminula 1. maja 1946. godine, upravo na dan kada je u sanatorijumu trebalo da se održi prvomajska proslava, koju je organizovala.

Nakon dobijanja vesti o Davorjankinoj smrti, Tito je naredio da se njeno telo dopremi u Beograd. Istog dana, poslao je kola po njene roditelje u Požarevac. Sahrana je organizovana u krugu Dvorskog kompleksa na Dedinju, u blizini Belog dvora, što je bila njena poslednja želja. Želela je da i mrtva bude u Titovoj blizini. O samoj sahrani postoji nekoliko verzija — prema jednoj je Tito sam prisustvovao sahrani, a prema drugoj sahrani su prisustvovali samo njeni roditelji i uža rodbina. Sahrana je obavljena veoma skromno, gotovo partizanski. Bez ikakvih ceremonijalija, bilo crkvenih, bilo vojnih, iako je kao major JA na to imala pravo. Tito o Zdenkinoj smrti i sahrani nije obavestio nikoga od svojih saradnika i saboraca, tako da ostaje nepoznanica da li je to bila njegova ili njena odluka, s obzirom da s većinom njih nije bila u dobrim odnosima.

Poput svoje velike ljubavi, Josip Broz Tito je pred kraj svog života odlučio da se ne sahrani na groblju. Kao mesto svog večnog počivališta odabrao je dvorište svoje rezidencije u Užičkoj 15, odnosno zimsku baštu danas poznatu kao Kuća cveća.

Foto-galerija

• 
• 
• 

Davorjankine fotografije iz gimnazijskih i studentskih dana

Drugi o Davorjanki

Nakon smrti, Davorjanka Paunović je polako pala u zaborav, o njoj se nije mnogo govorilo ni pisalo. Josip Broz Tito je nikada nije zaboravio i do svoje smrti je održavao kontakt sa njenim roditeljima. Zvanična istoriografija je Davorjankino učešće u Narodnooslobodilačkom ratu svela na svega nekoliko podataka — da je bila specijalna kurirka CK KPJ, da se nalazila u Titovoj pratnji prilikom odlaska na oslobođenu teritoriju i da je kasnije bila Titova ratna sekretarica. U većini knjiga u kojoj se pominjala, uglavnom je to bilo pod ilegalnim imenom Zdenka, a njen i Titov intimni odnos bio je prećutkivan. Prava istina o njihovom odnosu se u javnosti počela pojavljivati tek 1980-ih godina. Prvi je o Davorjankinom i Titovom odnosu pisao Vladimir Dedijer u Novim prilozima za biografiju Josipa Broza Tita izdatim 1981. godine.

Iako se zvanična istoriografija trudila da marginalizuje Davorjankin lik, a posebno njen odnos sa Titom, o njoj su u svojim memoarima pisale pojedine istaknute ličnosti iz Titovog okruženja. General Ljubodrag Đurić, koji je od 1945. do 1949. bio šef Kabineta Maršala Jugoslavije i u tom periodu gotovo svakodnevno boravio sa Titom, u svojim memoarima Sećanja na ljude i događaje, izdatim 1989, nakon njegove smrti, pored brojnih ličnosti opisuje i Davorjanku Paunović, kojoj je posvetio i posebno poglavlje u knjizi. Đurić je Davorjanku opisao kao korektnu osobu:

„ Savesno je obavljala dužnost sekretara druga Tita, pedantno se starala o Titovim ličnim stvarima, kao i za vreme rata. Bila je skromna, ničim se nije odvajala od drugih. Bila je suviše povučena u sebe... Davorjanka se hranila sa ostalim osobljem Belog dvora. Preopterećena poslovima i brigom oko Tita, nije stizala da obilazi stare roditelje u Požarevcu. Njen otac Milan, učitelj u penziji, kad god je dolazio da obiđe svoju kćer, donosio je slatko i kompot za nju i Tita. Tito ga je uvek zadržavao na ručku. Ni tada Davorjanka nije htela da s ocem i nama obeduje u istoj trpezariji. ”

Takođe, Đurić je dao i jedan opis u kome prikazuje i drugu stranu Davorjankinog ponašanja:

„ Ali ne tvrdim da Davorjanka Zdenka nije imala mane. Čak je bila i prestroga prema pojedinim drugaricama koje su obavljale poslove u ovoj zgradi, pa je od mene traženo da utičem na drugaricu Davorjanku da ne „prekardašuje” u svojim hirovima, čak i prema samom Titu. ”

Iako je njegov i Davorjankin odnos bio korektan i drugarski, ona se na njega naljutila i nisu govorili sve do njene smrti. Bilo je to nakon što je prilikom jednog Titovog odsustva iz Beograda, odobrio Herti Has da poseti sina Mišu, koji je stanovao u Belom dvoru. Davorjanka se nakon ovoga naljutila na njega i prilikom svakog narednog susreta s njim demonstrativno je okretala glavu. Na kraju, Đurić daje i jedan opis Titovog i Davorjankinog odnosa:

„ Bez obzira na to što mu je Davorjanka pri kraju života zadavala brige i ljutila ga povremeno, Tito je ipak osećao nedostatak njenog prisustva, ne samo kao najpoverljivijeg sekretara, već i kako najbližeg saradnika i savetnika. Ona je to mogla biti, ne samo zbog svog obrazovanja jedne intelektualke, predratnog člana Partije, već i zbog škole uz Tita, za vreme ovog našeg surovog rata. ”

U knjizi Tamare Nikčević Goli otoci Jova Kapičića, iz 2010, koja predstavlja ispovest Jove Kapičića o njegovom životu, Jovo je evocirao uspomene i na Davorjanku Paunović, koju je zvao „Daca”. Poseban osvrt dao je na tri ratna susreta sa Davorjankom. Prvi se dogodio decembra 1941, kada je zajedno sa Boškom Đuričkovićem, nakon Pljevaljske bitke, određen da ide u Vrhovni štab i podnese izveštaj. Prilikom razgovora s Titom, u sobu je ušla Davorjanka:

Jovo Kapičić, Davorjankin momak iz predratnog perioda

„ Gledao sam je ukočeno, gledala je i ona mene. Ništa, ćutali smo! Razgovaralo se o pogibiji, kasapnici o kojoj smo prošli, i bilo bi neprijatno da sam, usred te muke, pritrčao i zagrlio Davorjanku. A nije da nijesam želio. Bio sam zaljubljen, ali to su čudni, teški momenti. Sjećam se da mi je u jednom trenutku prošlo kroz glavu — dobro je, živa je! Bilo mi je važno da je u Vrhovnom štabu, da nije u direktnoj borbi. Ostala je u sobi još koji minut i bez riječi izašla. ”

Nakon sastanka s Titom, Jovo nije imao vremena da potraži Davorjanku i morao se odmah vratiti u svoj bataljon. Sledeći njihov susret dogodio se marta 1942. u oslobođenoj Foči, kada je ponovo upućen u Vrhovni štab kod Tita:

„ Lijepo me je primio, pozvao na ručak. Izlazeći iz njegove sobe, u hodniku sam naletio na Davorjanku Paunović. Bila je radosna što me vidi, ljubila me je. I dalje sam je smatrao svojom djevojkom. Predložila je da uveče dođem na jedan od onih fočanskih mostova...
Bio sam presrećan što sam je sreo, a tek kad me je pozvala. Stajali smo na mostu, poljubili se. Bilo je hladno, mjesečina. Zagrlio sam je. Pitala me je kako sam, gdje sam sve bio. Kaže — donijela sam ti neke poklone. U marami su bili zapakovani kutija cigareta, upaljač, sapun, češalj, maramica. Sitnice, ali meni drago. ”

Jovo joj je tada na rastanku rekao: „Milo mi je, Daco, što si u Vrhovnom štabu. Čuvaj se.” Ipak ubrzo se odigrao i njihov treći i poslednji susret. Nekoliko dana kasnije, Jovo je ponovo dobio zadatak da ode u Foču. Šetajući gradom, naišao je na dvoje konjanika — prvi je bio Tito, a drugi Davorjanka. Jovi je u momentu sve bilo jasno:

„ Bilo mi je teško, ali sam shvatio da je kraj. Rat je čudo, a u ratu zaboravljate na ljubav, rodbinu, patnju, gubitke. Da nije bilo rata, sigurno bih patio za Davorjankom. Ovako — nijesam mnogo. Bila je zaljubljena u Tita, a i Tito u nju. ”

Iako više nikada nije susreo Davorjanku, mnogi smatraju da je Titova naklonost prema Jovi Kapičiću, bila posledica toga, jer se osećao dužnim prema njemu zato što mu je preuzeo devojku. Kapičić je demantovao takav stav, navodeći da nikada sa Titom nije pričao o Davorjanki. Pretpostavljao je da Tito nikada nije ni saznao da je Davorjanka pre njega bila u vezi sa Jovom: „Kao što meni nikada nije rekla za vezu s Titom, mislim da ni Titu nije rekla da je bila moja djevojka”. Kasnije tokom rata, Jovo je čuo da se Davorjanka raspitivala za njega, gde je i je li živ. Takođe, slušao je priče o njenoj nezgodnoj naravi, o tome kako je Tita pokušala staviti pod svoju komadu i dr. Mitar Bakić, koji je znao za njihovu ljubav, rekao mu je: „Spasio si se. Ona je čudovište! Niko se u Vrhovnom štabu od nje ne smije živ čuti.” Kada je nakon rata čuo za Davorjankinu smrt, bilo mu je strašno žao.

Svi Davorjankini savremenici opisivali su je kao izuzetno lepu. Književnica Jara Ribnikar je za Davorjanku rekla: „Imala je čist ten boje slonovače, dugačke, crne bademaste oči, usta savršenog oblika, kosu crnu... Osmeh joj je bio čaroban... Ali imala je u očima ponekad veoma poseban sjaj...” O Davorjankinoj lepoti ostavio je zapis i Milovan Đilas: „Bila je upadljivo lepa, čak je i grozničava uznemirenost izraza i kretnji isticala njenu lepotu. Vitka, skladnih udova i oblika, maslinastog tena, krupnih zuba i krupnih očiju, koje su zasipale tamom i nekim čudom, zelenkastim sevovima...”

Porodica

Davorjankini roditelji — Milan i Bisa od rastanka sa Davorjankom, marta 1941, pa sve do 1943. nisu imali nikakvih informacija o njoj. Preko jednog prijatelja njenog oca, takođe učitelja, čuli su da je u nekim ljotićevskim novinama pisalo o Titovoj sekretarici „Zdenki Paunović”, što im je ulilo nadu da je ona živa. Tokom okupacije, njeni roditelji nisu bili maltretirani od strane okupacionih vlasti, a Milana su jednom pozvali i pitali gde mu je ćerka, na šta je on rekao da je otišla sa crnogorskim studentima za Crnu Goru.

Grob Davorjanke Paunović u krugu Dvorskog kompleksa na Dedinju

Odmah nakon oslobođenja Beograda, oktobra 1944, Davorjanka se javila svojim roditeljima preko kurira i pozvala oca da je poseti u Belom dvoru. Otac je nekoliko puta posećivao, jer ona tada nije mogla putovati, a potom je nekoliko puta odlazila u Požarevac. Kada se početkom 1946, ponovo razbolela pozvala je majku da dođe u Beograd, jer je želela da joj ona sprema hranu. Majka se o njoj starala dva meseca u rezidenciji u Užičkoj 15, ali je zbog napretka bolesti morala da ode u sanatorijum na Golniku, kod Kranja, gde ju je otac jednom posetio.

Kada je Davorjanka umrla, njeni roditelji su dovedeni u Beograd, gde su prisustvovali sahrani. Nakon toga, često su posećivali njen grob, a nekoliko puta ih je primao i Tito. Kasnije su na ćerkin grob odlazili svakog 1. maja, prethodno najavljujući svoju posetu Kabinetu predsednika Republike. Kola za njihov odlazak obezbeđivao je Savez boraca iz Požarevca, a svakog 4. jula na Dan borca posećivali su ih iz Kabineta predsednika i donosili im poklone, pakete sa hranom i dr. Otac Milan umro je 1955, a nakon njegove smrti Tito je nastavio da pomaže njenoj majci Bisi. Ona je Titu svake godine slala čestitku za rođendan, a on njoj za Novu godinu. Nakon Titove smrti, Davorjankinoj majci bilo je omogućeno da posećuje ćerkin grob, sve do svoje smrti 1983. godine.

Nakon smrti supruga, Davorjankina majka Bisenija odlučila je da posmrtne ostatke ćerke prebaci na Staro groblje u Požarevcu, gde su već bili sahranjeni njena starija ćerka i suprug. Ona je zbog toga podigla spomenik i uredila grob, odmah pored porodične grobnice. Kada se nadležnima obratila s ovim zahtevom, bila je odbijena s obrazloženjem da treba da ispoštuje odluku svoje ćerke da bude sahranjena u Belom dvoru.

Davorjankina šira porodica aktivno je učestvovala u Narodnooslobodilačkoj borbi. Deca njenog rođenog ujaka Dragomira Miletića bili su partizanski borci od 1941. godine. Njegov sin Mihajlo Miha Mitrović (1922—1942), student prava i član KPJ, poginuo je januara 1942. kao borac Mlavskog partizanskog odreda. Ćerka Vera Miletić (1920—1944), studentkinja francuskog jezika, bila je na početku rata član Okružnog komiteta KPJ za Požarevac i jedan od organizatora ustanka u požarevačkom kraju. Nakon sloma ustanka, bila je ilegalka, a Gestapo je za njom 1942. raspisao poternicu. Avgusta 1943. prebačena je u okupirani Beograd, gde je preuzela dužnost sekretara Mesnog komiteta KPJ za Beograd. Nedugo po dolasku u Beograd, bila je uhapšena 5. oktobra 1943. i potom zatvorena u logoru na Banjici. Streljana je septembra 1944. u Jajincima. Nakon rata je optužena, da je tokom istrage agentima Specijalne policije odala imena svojih saradnika, čime je pokrenula veliku policijsku provalu u beogradsku partijsku organizaciju, polse čega je uhapšen veliki broj članova i simpatizera Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP), među kojima je bio i Janko Janković. Prilikom jedne od posleratnih poseta Požarevcu, Davorjanka je svom ujaku Dragomiru obećala da će razjasniti sve okolnosti Verinog hapšenja i razloge zbog kojih je proglašena za izdajnika, ali ju je u tome sprečila prerana smrt. Pored, Mihajla i Vere, u ratu su učestvovale još dve ćerke Davorjankinog ujaka — Olga i Branka.

Vera Miletić, Davorjankina sestra od ujaka i najbolja drugarica iz gimnazijskih i studentskih dana, u toku rata je jula 1942. rodila ćerku Miru, kojoj je dala svoje partizanko ime. Njen otac bio je Moma Marković, revolucionar koji je kao instruktor Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju poslat u požarevački kraj. On je posle rata bio visoki državni i partijski funkcioner Narodne Republike Srbije. Verina ćerka Mira udala se za Slobodana Miloševića, koji je krajem 1980-ih postao visoki partijski funkcioner Saveza komunista Srbije, a nakon 1990. i prvi predsednik Republike Srbije. Nakon njegovog izbora za predsednika Savezne Republike Jugoslavije, 1997. oni su se uselili u bivšu Titovu rezidenciju u Užičkoj 15, a za službene potrebe koristili su Beli dvor. Na taj način, punih 50 godina nakon Davorjankine smrti u rezidenciju u Užičkoj 15 i Beli dvor, gde su nakon rata, živeli ona i Tito, uselila se njena sestričina. Za razliku od svoje tetke, koju je prerana smrt sprečila u tome, Mira bila je zvanična supruga predsednika države. Jedna sličnost između Davorjanke i njene sestričine Mire ogledala se u tome da su obe bile omražene od strane saradnika svojih partnera, na koje su obe imale veliki uticaj.

Literatura

• Vujošević, Ubavka (1977). Tito u Beogradu 1926—1944. Beograd: Muzej grada Beograda.  COBISS.SR 50415879
• Žene Srbije u Narodnooslobodilačkoj borbi (PDF). Beograd: Prosveta/Nolit. 1975.  COBISS.SR 162155015
• Josip Broz Tito sabrana djela — tom III. Beograd: Izdavački centar „Komunist”. 1981.  COBISS.SR 75702284
• Dedijer, Vladimir (1981). Novi prilozi za biografiju Josipa Broza Tita tom II. Beograd: Rad.  COBISS.SR 39211271
• Đurić, Ljubodrag (1989). Sećanja na ljude i događaje. Beograd: Rad.  COBISS.SR 31961612
• Radulović, Filip (1990). Ljubavi Josipa Broza. Beograd: Grafos.  COBISS.SR 864524
• Labović, Đurica (1995). Tajne enigme o Veri Miletić. Beograd: Eksportpres.  COBISS.SR 100416519
• Mladenović, Miroslav (2006). Tito od ustanka do pobede 1941—1945. Beograd.  COBISS.SR 126116108
• Simčić, Miro (2008). Žene u Titovoj sjeni. Beograd: VBZ studio.  COBISS.SR 150257676
• Nikčević, Tamara (2010). Goli otoci Jova Kapičića. Beograd: VBZ studio.  COBISS.SR 173427724
• Marković, Mirjana (2015). Bilo je to ovako tom I. Beograd: Večernje novosti.  COBISS.SR 219096076
• Marković, Mirjana (2015). Bilo je to ovako tom II. Beograd: Večernje novosti.  COBISS.SR 219097100

Spoljašnje veze

• „Zdenka i Jovanka”. novosti.rs. 9. 5. 2006. 
• „Neko je rekao — ne!”. novosti.rs. 26. 8. 2006. 
• „Maršal je voleo žene, ali i one njega”. novosti.rs. 13. 12. 2014. 
• „Crvene devojke Požarevca: E moja Davorjanka... čemu?”. newsweek.rs. 24. 12. 2016. 
• „Grob Titove ljubavnice krije priču o lepotici pred kojom su i generali drhtali”. blic.rs. 23. 3. 2017.